Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата. У глави му звекну реза, шкргутну катанац и по мозгу засекоше речи: — Ех, добога! Сад смо, људи, начисто свршили. ...Једва вуче ноге, ноћ је, враћа се Никола.