Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови! Сви се око совре засмејаше, само Станко не. Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим.
— Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу. Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: — Море, па ти и људе засмејаваш!... Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?...
— Зеко! — викну Заврзан. — Чујем. — Хајде прескачите Клемпу! — Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше. — Онога што је обесио уши, па седи. — Па зар је њему име Клемпо? — Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске мете. Околни се засмејаше. — Па то ти, бре, осуди човека на смрт — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио.
Обојица се засмејаше, а и Вучко, који стално пљује крв. — А ти закукао као да ти је отфикарио главу! — дира га поднаредник Траило.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Опет се неки засмејаше, а један довикну: — Бијеш ли ти ђаке? — Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Све се наједанпут испунило пијаном радошћу и смех, здрави, снажни победнички и весели смех живота пронесе се земљом. Засмејаше се снегови и зарумењене камене тврдиње, гласно и бурно засмејаше се потоци; све је оживело, све је удисало, све се
Засмејаше се снегови и зарумењене камене тврдиње, гласно и бурно засмејаше се потоци; све је оживело, све је удисало, све се наслађивало, свуда се проносио весели љубавни шапат.
било их је више, а сад су свега њих двојица, од којих је један сасвим глув и још с једном маном (и ту се погледаше и засмејаше) а други велики намћор.