Црњански, Милош - Сеобе 2
Међутим, слике брда, сена, шума, настављале су се, и даље, у мраку, у бунилу, кроз заспалог, и полубудног Исаковича. Враћао се у своју Сервију, све даље и даље. Виде себе и у посети код свога деде.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно блиста Удаљен иза пламенога мача; Ана, кнегиња ограде балкона Над језером, у чипки
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Погледај, Благи, кудеље магле, тмурне видике. Свака је стопа звериња лога. Буди ли ишта заспалог Бога? Центар је тесан - цвили Четвртак. Средица тек ће: Уторче груби, крпаш ми јутро, мутиш ми врутак.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Јер, када се већоволико преплатило, онда бар нека буде потпуна патња и мука! И зато би заспалог Томчу, плачући, грлила, љубила.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
и нахранила, њега топлом вечером понудила, обућу му изула, и ноге опрала, као дете сместила у чист кревет, и после га заспалог привијала под мишку.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Е баш је прави сибарићанин!“, рече Питагора, а кад ученици хтедоше да пробуде свог заспалог друга, он их задржа: „Не будите га! Баците ђон његове подножице далеко, доле низ брег!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Једна лепа глава. Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште. Је л' то буна мртвих, ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
пешчано подне сам одболово ал топли хлеб твог имена још мрвим птицо међу пределима, Стражилово земљо преко мога заспалог ума док лист по лист умире шума Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено.
се маглом преко света Нема успаванке за срдиту јој росу Јача од света ноћ тајних преплета Очара празнину заспалог тела што се осу Звездама кад сан ти сади у потиљку лозу И птице слећу у камен са длета Нек шупља сенка нестанак тела
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
је био изгубио сваку наду да ће ишта открити и уморно размакао грање на једном жбуну, спази пред собом у трави неког заспалог дјечака. Како му је шешир био намакнут на лице, пољар га није могао препознати.