Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане.
Ћипико, Иво - Приповетке
На догледу тих пустих висова осјетише се као риба кад се из мреже измакне и морем заструји, — осјетише бесвјесно, као никада досле, сву љепоту свјежине, свјетлости и простора.
И, осјетивши то у себи, часом сласт заструји њеним младим животом... Али у најљепши час претрже своје мисли и настоји да себе савлада.
Пирка хладни сјеверац, гдјекад јаче заструји, али не снаша лишће нити њиме шушка; дува већ неколико дана: све је омео и очеличио, селом је чисто као на длану.
Али, као кришом, у тишини, из даљега, морска пучина набире се, јежури и јаче модри. Лахор заструји, заћарлија одвојено, одјелито, и махом море се буди, оживљује...
помаља се зора; с оне стране небо, застрто оловастом бојом, разгаљује се сивом светлошћу, а кад лахор са брдина снегом заструји, реже по лицу, и чује се јаче, одозго с поља, оделити шум слапа над млиницама.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 И кроз голет ме, у маху, дах заструји априла. У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била.
Ћипико, Иво - Пауци
Животом му заструји силан осјећај саучешћа и туге прама снази и младости, и добар дио ноћи поклони његовој успомени. Није прошло дуго
ноћи носи собом свјежи шапат звукова; дотаче им се косе и лица; прође поред њих и пожури кмору да се на њему ојача и заструји јачим животом. Лахор их успављује...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Тишина владаше свуда. Сва чељад на дому спава, Дубока царује поноћ и нигде живога јава. Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне, И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне, И брзо потоне у ноћ.
5. Паде, најзад, и вече уочи Ђурђева дана, Чисто и светло вече. С румених западних страна Изретка, покадшто само, заструји топлина нека, И лаки задрхти удар брујећи издалека, Протегнут и раван удар.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
мали плаче, И плач му је химна небеска, Мој сестрић кад сисајући дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји живот: Изасланик пролећа тек пред подне смилује се, И онда се смеши.
У овој ноћи опет празан Чанак из ког, ко дечко, недокуса, Но заспа баш кад заструји Великом свемоћју укуса, Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На ову жудњу и на кобни овај глас: ”О ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени, У стварност врати лик свој сатрвени, И не спречи, не спречи, једини за мене спас“.