Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
прилазе топовима и стручно разгледају, док се Аустријанци снисходљиво смешкају и љубазно показују како се отвара затварач. — Знаш... кратка им цев — критикује један. — Наш је затварач бољи... — Пази како је тело затварача зарђало.
— Знаш... кратка им цев — критикује један. — Наш је затварач бољи... — Пази како је тело затварача зарђало. Не био ти ја каплар...
— Поправник педесет два — зачу се артиљеријска команда. — Хиљаду шест стотина. Шкљоцну затварач и тресак проломи ваздух. Ехо се одби од брегова и сручи се као громовита грмљавина негде у јаругу...
Други седа... Извадише и метак из каре, жут је метак граната, разорна граната... Затварач шкљоцну и громовити урлик затресе земљу, ваздух задрхта изнад наших глава. Метак се зари негде позади, у риту.
— Пази, посред штита!... На штиту је зјапио огроман отвор... Затварач је био сав разнесен. — Бре, људи, што могасмо да изгинемо сада... Хвалим те, Боже! — каже Траило и прекрсти се.
Онда нареди: да дођу хитно двоја кола која ће однети рањенике, да се из коморе донесу други затварач и резервни точак, а из попуњујућег дела да дође људство за попуну. Око поноћи дошао је свештеник. Сахранили смо мртве.
— вели му кроза смех Александар. Један од пешака застаде, па завири у цев топа, а нишанџија притвори затварач и он се трже. Смеју му се другови, те застадоше и они да завире. — А, дете му, види како је „ишпалирано“.
— Пуни одмах! Темпирачи довукоше Јанкуља, који је стењао и шкрипао зубима од бола. Затварач шкљоцну... Урлик се разлеже планином, а пред нама на две стотине метара, из онога крша, полете камење увис...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Опет сам застао. Јест... Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну. Као да шкљоцну затварач топа. А-ха!... —... Утрошак муниције. — Јесам! 3ачух разговор. Ху-ху! — одахнух.
„Ево их Бугари код топова...“ Истрчах горе... Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач... Бугари трче око топова.
Ми прилегосмо у јарак покрај пута. Док нешто тресну. Паде Петар са затварачем. Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао...
А оно зрно јадно, ћело би лијево, не може од цијеви, ћело десно, опет она врашка цијев. А натраг не може од ови затварач. Ђе ће, сирото, него гурне напријед и викне: ух — и оде онамо ђе си га намијенио.
Обично после часа остајали су сами код топова, са којих су скидали поједине делове, опет их намештали, расклапали затварач, онда га поново склапали. Увидели су одмах разлику између новог и оног старог топа.
Две хиљаде осам стотина! — зачу се команда. Топовске цеви као да прогуташе гранате и затварач шкљоцну. Ваздух као да плану. Топал талас нас запахну. Четири пута узастопно. Шрапнели су звиждали кроз ваздух.