Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му конопац, тучана маљица преплашено затреска по бронзаној чаши, па се умири. По снажним рукама и даху осети да је она, он се наслони на греде, суљну леђима и седе.
У средини те густе празнине гуше се откуцаји нечег малог, невидљивог. Сам. Подиже се и затреска песницама о врата. — Донеси ми воде! — рече кад Рака отвори врата. — Хоћеш ли ракије? — Воде сам ти рекао!