Матавуљ, Симо - УСКОК
Тога ради писао сам оцу и сестри, све им искрено казао и тражио њешто новца, једном заувијек. Надам се да ћу то примити и тијем подићи себи мало крова и купити мало земље, па што бог да!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Камарате, куда ћемо сад? Рекао је то нарогушени, чупави Дане и дјед је истог часа осјетио да је доље у вртачи заувијек оставио своје детињство, а горе нашао камарата с којим ће одсад, нераздвојно, кренути новим путевима, у момаштво.
Оде и Радина фамилија. Заувијек се растадоше камарати. Наниза се и прође читав осук свакојаких година, прогураше у тутњу и прашини као џелеп говедије
— Хоће, хоће! — кликну дјед, обрадован госту, па ко то био да био. За недавног рата човјек је толико њих заувијек испратио, па нек се сад бар неко врати. — А је л жив мој Радоја, моја весељачина?
— заурла Рожљика тако рањено као да се заувијек опрашта с кућом и земљом хранитељком. На, ево ти је џаб-џабе, носи је, наједи се!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Јадни путник подиже главу и угледа у кадије црвену браду. Уздахну и оде, држећи да су му новци заувијек пропали. Плачући оде из града да легне пред капију те да умре од глади.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У тој свирци трепти срећа плава и жубори пјесма заборава. Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим оружјем.
Опраштај се с пустопашном браћом, поздрављај се заувијек с Бихаћом. Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
озбиљан ако не овога часа, кад сам при растанку с тобом, а то ће рећи при растанку с отаџбином, са својом прошлошћу, заувијек... да, мој пријатељу, мени се чини да се нећу претужно с тобом растати него напротив.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
је викати на свог писара лупајући шаком по столу: „Ја нећу да плаћам сталије и контрасталије, то упамтите једанпут заувијек!” Није био нимало сентименталан.
Чинило нам се да то и јест баш оно што треба, оно што би усрећило све житеље, одједном, потпуно и заувијек. Али смо и одвећ јасно слутили да то, на жалост, неће бити.
Ту се све пише црнилом, одмах учисто. Ко је мртав, мртав је, и више не устаје. Растанци су ту растанци заувијек, а оно што је минуло, минуло је бесповратно. Бесповратније чак него у самом животу.
Сухо врело љето, посљедње које сам провео код куће. Преко уличице, у узаном Егидијевом дворишту, из кога је заувијек нестала Калпурнија, њена најмлађа сестра, мала Алда, израсла је у дјевојку.
Ви добро знате да по људским законима мишљења право да заувијек трају имају само ствари које одувијек постоје. Како би изгледала та вјечност, на једном крају затупљена као лењир а на
Тако је Атханатик А скинут с тапета и заувијек збрисан с кугле земаљске. — Зар баш никоме није признато право на коришћење Атханатика А? — Никоме! — Ни краљу?
Тек смрћу крвника или жртве она је завршена, запечаћена. Заувијек фиксирана. Говорио ми је знанац који је као дијете у игри избио око дјевојчици из свог дворишта: „Сваки сусрет с њом
и оне с којима сам дуља раздобља заједно проживио, видим увијек у неким одређеним годинама: свака од њих носи на себи заувијек фиксирану своју доб, као заустављен часовник.
Зазирем од људи који никад не мисле противно себи. Није довољно своју мисао једанпут заувијек подврћи сумњи, једанпут заувијек провентилирати — па мир. Треба се свакодневно умивати сумњом, као водом.
Зазирем од људи који никад не мисле противно себи. Није довољно своју мисао једанпут заувијек подврћи сумњи, једанпут заувијек провентилирати — па мир. Треба се свакодневно умивати сумњом, као водом. Да, пријатељу.
Човјек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано. А оно се негдје под старост одједном опет јави и снажно провали на сунце.
Човјек вјерује да је прољеће, то дјетињство зрака, за њ заувијек умрло, а оно се, с новим струјањем сокова под зимском отврдлом кором, поново разбуди и гласа.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек. Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици.
Али је устима не дирај, не љуби је, јер си пропао заувијек и ја ти ондар не могу више помоћи. Добро упамти што ти рекох. То је моја задња ријеч.
Ћипико, Иво - Приповетке
вријеме, знаде боље да је цијени; сада јој се сама из душе јавља: никоме стално не припасти, нити се на кога у животу заувијек ослонити, већ слободно живјети на своме пустоме шкољу!
Изилазећи из увале у отворену пучину, пожалих што остављам шкољ, а још више жаљах што се по свој прилици растајем заувијек са старом Антицом. Што је то што ме тако уз њу веже?
Ћипико, Иво - Пауци
Марија заувијек одлази!... Пред очима му се нижу њихови тихи и стидљиви састанци; сугестивно упија у се чисти дах мора и мирис ваздуха
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Тиха и блиједа, Луња је ћутке гледала за колоном. С њом су, можда заувијек, одлазили они које је највише вољела у животу. Одлазио је дугачки Стриц кога је већ прежалила, али га није заборавила.