Црњански, Милош - Сеобе 2
Само, та се бежанија, умало, па да заврши опелом. Ајгири Рашковичеви, парадоши, били су навикли да их нико не заузда и заустави, кад изиђу, све док се не врате, а камоли да неко, на њих, употреби бич.
Црњански, Милош - Сеобе 1
крај једног шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима, не успе да заузда сва три коња, уплашена и уздрхтала.
Па затим, упивши погледом влажно небо што се било наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана Пишчевича, који је јахао крај њега: „Что значи при заходу Солнца ово знамение,
Збуњен за трен ока заборавив све своје мисли, намере и јаде, Исакович, навикнут да се препадне пред старешинама, заузда коња тако јако, да се животиња пропе као луда и поче поигравати. Урликну пуку заповест да потрчи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако, рецимо, чим забринути Вук Исакович - у последњој сцени треће главе - заузда коња због лошег знамења на путу (тада га је код куће жена варала с рођеним му братом), у истоме трену „упија” својим
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече: — Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
узимље копље убојито, па се спушта у подруме Шарцу, те опреми Шарца од мејдана: притеже му седморе колане, заузда га уздом позлаћеном; па наточи тулумину вина, објеси је о ункаш Шарину, с десне стране тешку топузину, да не крива ни
Ја како га бане оседлао, како ли га тврдо опасао! Па заузда ђемом од челика, пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену, па се ђогу фати на рамена.
куле: он с' обуче у рухо господско, а припаса сабљу оковану, па опреми сиву бедевију: потеже јој седмере колане, заузда је уздом позлаћеном, па привеза чадор у теркију, и са стране тешку топузину; кобили се на рамена баци, па упрти копље
га седлом сребрнијем, па га покри чохом до кољена, од кољена ките до копита, пригрну га суром међедином, заузда га ђемом од челика, о врату му бисер објесила, ситан бисер и камење драго: кад он иде ноћи у поноћи, да се види њему