Ћипико, Иво - Приповетке
никако не може, ма да се сили, да се за њ загрије: једнако јој други познаници пред очи долазе; и како се ноћ спушта и захваћа и највеће висове, онако и она све јаче осјећа своју немоћ: чисто увиђа своју несрећу — и прегара се... — 'Ајдемо!
Та је мисао још јаче захваћа, а чисто на махове од ње изгара кад гледа морнаре и рибаре што на шкољ свраћају. Сада не може као прво с њима се
премда је вјетар пао, па лађа граби и љуља се на валовима, а мјесечева свјетлост поиграва по пучини и, у одмацима, захваћа веслачеве главе. Још тутњи издалека, а по увалицама, враћајући се, валови са жала, бучећи, котрљају пијесак.