Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Добиће испод носа бркове, поткресиваће и подбријавати их, неће носити антерију него немачко одело. Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад
? Причекајте само једно десетак-петнаест година, па ћете видети лепо шта ће бити и од Заца, а следователно и од оних око њега. Тада ће се, отприлике, оваки разговори водити: »Чија је ова лепа механа по плану?
Па га чак и келнер, онај што је био пре Заца, није вермао. И он, кад му овај поручи кафу или ракију, вели му: »Море батали!
Кад год дође у кафану, тражи кифле, кренвиршле и пиво с музиром и једнако се љути и секира и Заца и Тешмана; онога првога једнако, а овога другога оставља на миру тек онда кад га овај запита зна ли он шта је то
Кам’ срећа да пре учини’ тако, најбоље беше тој! — сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна.
Одгурну тога реакционара и пришипетљу старога режима и полете на ћир-Ђорђа који побеже за келнерај а гурну пред Срету Заца. — Шта ти је, учо! Умири се! — вичу сви. — Учитељу, што правиш!