Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тако притешњени зверали смо унезверено, очекујући да се деси нешто најстрашније... Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци. — Богами! — ману главом Траило.
У ваздуху се разлегало неко шуморење, што је наговештавало кретање непријатељске артиљерије. Војници се нису варали. Зачусмо ускоро шапатљиви шум, онда језовити фијук и мало подаље експлодираше шест шрапнела један за другим. — Аух!
Али сви су на супротној страни од правца одакле допиру пуцњи... Наједном зачусмо пуцање позади нас. Али ваљда неко води рачуна о нама, умирујемо себе.
Лишће је почело да жути. Осећао се већ дах јесени. Приликом једног застанка зачусмо подземну тутњаву топова и то баш у правцу куда ми маршујемо. Уколико одмичемо више, све је јаснија топовска паљба.
Онда распалимо... думба, думба, па све у ровове. Зачусмо кукњаву, а ми на ледини оваквој — и показа длан. — Ја не знам како се сручисмо у ров.
Војници искочише из заклона. Сад смо гађали шрапнелом неку колону у даљини. Али код другога плотуна зачусмо фијук, те скочисмо један преко другога у заклон.
Командир нареди да се војници одморе. — Е, па сад, наредниче, ти можеш да се вратиш... Тада баш зачусмо како неко тражи командира. Беше то наредник Душан Поп.
А када нам предаде листове, пружи нам руку и у шали добаци: — Хајд... ватајте маглу! Одмакли смо прилично, кад зачусмо да нас командир зове. — А-ха... Да видите како то изгледа, кад вас неко враћа... Него, намучисте се и ви због мене...
Ишли смо прво друмом, затим пређосмо реку, па обичним сеоским путем узбрдо. Тада зачусмо пред нама брзу пешачку паљбу. Рекох командиру да то сигурно пешаци врше јуриш. Језиво одјекују пуцњи у мрачној ноћи.
Четвртога дана зачусмо неку галаму на станици и војници потрчаше. Веле да је баш сада прошла једна композиција у којој су били војници нашега
Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу. Зачусмо неке чудне гласове, као вику, те застадосмо...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ми зачусмо само кад им старац са свога бока нешто одговори, па осетисмо да смо остали сасвим сами у својим затвореним колима, чији
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!
Искашљивао сам се како бих прикрио замор од напорног пењања. Изнутра зачусмо неке кораке, онда разговор а затим се све утиша. — Да нисте случајно погрешили? — запитао сам је.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Команданти одјахаше напред. Пронесе се глас да ће нас одмах укрцати. А тамо има хлеба, постеље. Зачусмо хујање аеропланских мотора. Ама зар и овде, на последњем прагу, после толиких мука и патњи?
— Ама не мораш, побратиме. Одавде је лепши изглед... Зачусмо опет неке кораке око шатора и неко тамо помену моје име. Душан заћута. Шаторско крило се размаче.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Онда смо најприје пошли ја и Николица и кад смо већ мало одмакли, зачусмо усташку вику и пуцњаву. Најприје смо помислили да су то нас опазили. —Их, вас!