Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам...
— Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје?
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Скини му ове ципеле, па више неће бити буке. — А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко. — Везаћемо га на дуг канап, па нек се шета по читавој кући, само да не може дохватити сланину — досјети се жена.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну. — Шта, мислио си казати: нема их, нећу их наћи, сажаљиво зашкиљи старац. — Ништа ти, друже, не брини. Главно је да сам ја довде стигао. Старац сањалачки упиљи у траву.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку!
— А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц.
— А ти? Шта ти ту чекаш, а? Па као да се одједном досјетио, он злурадо зашкиљи: — Аха, сад ми паде на ум: батине, батинице, је ли! Почео је да се обзире око себе за оним главним прутом „парадним“.
— Кад си упала? — неповјерљиво зашкиљи Мачак. — Малоприје. Најприје сам плакала, онда сам пробала да се извучем горе па нисам никако могла, а онда...
— сад већ блаже прогунђа Стриц. — Уплашила би змаја. — Па ипак је ти волиш — напасно зашкиљи Јованче. Стриц букну као ватра и развика се: — Их, зар њу, Циганку!
— дочека их он баш нимало љубазно. Дјечаци се у први мах збунише и застадоше, а онда Јованче лукаво зашкиљи и одврати: — Идемо да видимо наш стари логор. А откуд ти овдје?
— Тркачи ће, дакле, бити Потрк, Стриц и Ник Ћулибрк. — А ко ће на Лисину, на најопасније мјесто? — зашкиљи Мачак. Сви се, као по команди, окренуше према Јованчету. Он се само насмијеши. — Добро, идем ја. Баш се томе веселим.
И гледа, гледа! — весело викну Луња. Стриц још једном кихну и видећи да је сад коначно пропао као „мртвац“зашкиљи на једно око и јекну: — Јооој, што ме мучите!