Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— па закала и оде. Кад дође тамо, леже под стубац па стане спавати, али како је вјетар дувао, оне кости зашкогрћи горе, а он се пробуди; вјетар се опет умири и он почне спавати, па онда опет дуни, па зашкогрћи горе с костима, а мали
дувао, оне кости зашкогрћи горе, а он се пробуди; вјетар се опет умири и он почне спавати, па онда опет дуни, па зашкогрћи горе с костима, а мали се опет пробуди. „Ма стани“, рече он, „само док заспим, па онда удри ако хоћеш до дана.
“ Али док он почни спавати, вјетар дуни, а кости зашкогрћи, и он се опет тргни. „Ма дај само се примири, молим те, док заспим.