Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Ја кад на то помислим, сва се најежим! (Враћа се за шанк) МИЛЕ: Овај друг Вилотијевић, са говорнице! Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар?
ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити! МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако! Ишли смо зајдно у занатлинску, шапто сам му „Отаџбину” од Ђуре Јакшића! „И овај камен земље Србије...
АНЂЕЛКО: Анђелко. ЦМИЉА: Па лепше вам је име, него надимак! АНЂЕЛКО: Шта ћете, никад два добра зајдно! ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа.
АНЂЕЛКО: Какво сад чудо? ИКОНИЈА: Нестала говорница! АНЂЕЛКО: Каква сад говорница? ИКОНИЈА: Однели га зајдно са говорницом! Горела ко ова свећа, ако није! Да се трипута прекрстиш!
(Споља улазе Иконија и Ставра) ИКОНИЈА: Овога ми крста! Однели га зајдно са говорницом! СТАВРА: Зглајзо, било је и преко радија. И то због вербализма. ИКОНИЈА: Због чега?
Илић, друг Илић, одличан кадар, проверен! Ишли смо зајдно у занатлинску... ИКОНИЈА: Шапто си му оно од Ђуре Јакшића! МИЛЕ: Откуд знаш? ИКОНИЈА: Откуд знам!
АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с том вашком ушљивом! ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка! Чудна ствар! Јесте се нешто можда покарабасили?