Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути, или, ако збори, он као да са ветром збори... О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу.
Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути, или, ако збори, он као да са ветром збори... О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу. На тој лађици он превози, махом Турке, преко Дрине...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А с острва тужно звони, звони, звони... ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.
Осмех за сласти бесконачне, И крило за простор света; О вечној срећи очи плачне; Пад збори за тријумф лета. И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји...
— А ја за бедне, каже друга. — Ја краљевима, збори трећа. — Ја херојима. — А ја робљу. — Ја заљубљеним! — А највећа: — А ја за дугу ноћ на гробљу.
А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље. ВЕТАР Прену се као птић у џбуну Плашљиви први дах и струја; Но тек што сиђе брдо, груну,
Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно шуме Реке пуне звезда, горе пуне сена...
Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње.
И царичин пажу Милош Обилићу, Збори са звездама што над градом плове, И сваки глас земље он слуша без даха. Али од Косова пође ли прам праха,
Само буктињама збори се кроз тмине; У зрцалу мача будућност се слика; Преко палих иду пути величине; Слава, то је страшно сунце мученика.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Грчић грчки говори, ни Грк не зна што збори. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Шале се рађало, збиља плакало, богу у људима ваљало. (Новаковић, С.
очима гледам, ал’ ништа не знам...“. Исто схватање износе и загонетке: „Грчић грчки говори, ни Грк не зна што збори“ и „Имам руке, а не радим; имам ноге а не одим...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале. Владика најрадије с њим збори, али насамо. Чух владику гдје једном рече да је овај Стијепо једини Црногорац, у коме нема ни труна кичељиства, а
То, неборе, не збори кад је људи, него кад смо насамо. И она је највише говорила да нећеш доћи! „Не мари“, вели, „он више за нас колико за
поразговоримо као прави муж и жена, кад се тиче цпеће њихова дјетета, а вријеме је већ пошљедње да се ово тршава! Збори, дакле, слободно, само не срамоти... Прије свега, реци ми, јеси ли опазила да ово двоје гину једно за другим?
који бјеше преблиједио, заусти њешто, али му Јанко даде знак да не говори и додаде: — У повратку никоме ни ријечи не збори, докле мени насамо не кажеш одговор.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Звук следећих стихова можда је превише патетичан, али лажан није: То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни'
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Овдје већ не гледаш духа на огледало, не гледаш слике његове, него њега сама; не казује ти га други, него ти он сам збори, он се сам с тобом разговара...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!“ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети — Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони.
“ Тако љуба у молитви збори. Ох, јао је нама свима, јао, Како Лазо на Косову пао, Ал' ономе јоште једно јао Ко од пушке свога не копао!
Је л' сретнији когод од менека?“ Тако збори детић овај врли, Па довати са земље јерове, Па и љуби, па и сретан грли, Па још збори речи овакове: „О јерови,
“ Тако збори детић овај врли, Па довати са земље јерове, Па и љуби, па и сретан грли, Па још збори речи овакове: „О јерови, моји соколови, Децо моја, моја веља снаго, Сјајно моје ви камење драго, Куда отац са вама
“ Тако збори, побра с пута свраћа, Па са њим се странпутице лаћа. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба!
— Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и немилу, Мало збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко,
“ Ово збори, љуља се да пане. Прихвата га, с коња му помаже, На земљицу Гојко га полаже, Полаже га, а мозак му гори: „А Мој
И ако је као што се збори, Онда богме у час понајгори, Е ђауру није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још
није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још никада, Кô да хоће баш амо на града, Тако збори и тако се слути, А Турцима у срцу се мути, Свак се боја последњег спомиње, Те понеки вако започиње: „Вала, кардаш,
“ Вели њојзи Милун четовођа, Ријеч збори, једва изговара: „Умри, Фато, умри, душо моја.“ „Хоћу, хоћу“, Фата одговара.
како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.
примаче, погледа га Како тече, како с' вије, Међ цветићи како с' крије, Како шапће и жубори: „Пи ме, пи ме“, канда збори. Он се наже, пити оде, Ал' тек што се напи воде, За срце га туга вати, Не мож' дома да се врати.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам. Али, што ја... Ето, плаче, моли: „Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој давори, »од куд звуци, збори, збори!
маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој давори, »од куд звуци, збори, збори!
све би муке на ме селе. Ал' овако, све једнако, док се млађем пехар пени те му збори: „Жен' се, жени докле ти се свет зелени!” ја, осаман у селени, од јесени до јесени певам срцу: мирно вени! Благо мени!
у накит уметне косе умења свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе
му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка! боже 'сељене и сваког кутка!
један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!
” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти! Док се тако крсти була, у том часу у цркви малој на иконос
” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи! — што их тисућ бега псећи од вилица магарећи' кад замахне синак твој? То мужеви?
Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и милине верне страсти Делилине у јунаку већем
Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.
Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој невести: „Делило, душо, слатки савезу, чујеш ли тај прижељак небесни славуја слепог у том кавезу?
” „Чуваре бедни,” збори сужањ див, „чуваре будни слепог јада мог, дај амо гусле, амо луцањ крив, надапесте л' им одрезан ми влас?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена. Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари, да баш
Лалић, Иван В. - ПИСМО
А више им крв по вољи: Одисеју, овна кољи — у грозници чело гори, То на моја уста збори Елпенор у ноћној мори — Дане, зором проговори!
3 И на комоди, умањен у модел, Ко инсект крхак, у размери тачној, О метаморфози збори многозначној: Брод се боји мачке, прашине и воде. (12.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
божјих намера, чије обрисе дахом распрхнем: да у опсени, у распрснућу, звук ме просени да крикнем речју што не збори се! А бољку ову што ме слудила, позлати пчелом ружа Будима.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Платно је права њива, по њему четком ори, зелене мрље посиј, нек боја просто збори, нек слика купус-баште пред сваким оком гори. Врт нам изради бујан и речит, посади купус вечит.
Зар неко то да глође? Чак би и прасе казало: — Губи се, смешно мазало!“ Ускоро ево вола, не збори баш ни речи, очурде само бечи, а затим слику лизну и мукну: „Памет јака, наоко — прави купус, на језик — комад џака!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Ваздушна бића на стазама облака карају звери непокорне. И тешким речима ружи своје анђеле онај што громом збори. Одозго до доле прекори се котрљају као љути водопади.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши. Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику!
« А Свети Никола му па збори он: »Ја ће помогнем, ће помогнем, рече, то ми је дужнос; ама, рече, и ти да мрднеш, рече, малко с руке!
заиграше као пацов кад се ухвати у кљусу — за здраво лепу ствар ми збориш, ама нема могућнос’; ти збориш, ама село што збори? — Ама и село то исто вели! Разговарао сам ја већ с многима.
си однекуд, па га не знаеш ни ко је ни што је, један такав из Јевропа со пућет, па ха пред домаћина се поклони, па збори: »Ели може, газда Ђорђе, да играм сас вашу домаћицу; да гу малко за кеф обрнем по јевропејски?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Испрси се делија, Заврте се као зврк: „Деде, стара, ти и ја Да пробамо један трк!” Збори, а око му сија, И дрхти му леви брк. „Куд и зашто да трчимо?” „У Мокроног, Бор, Шентиљ!” (Ти циљ изабери, римо!
— На послетку ништа не буде! Виче кроз појачало Вука Маждрука Као да из мртвачког збори сандука: „Продајем ћутуке и унуке, Праунуке на буљуке, беле пчеле, Читлуке, утуке, противутуке, Начела, почела,
— Збори, а у очима јој гори фосфор. „Било је то врло, врло давно — Ах, век проведох са прошлошћу! — Почело је нежно и увиђав
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Бич сам божи ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио!“ МНОЗИНА Мићуновић и збори и твори! Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега.
Ко је овај пламен распалио? Откуд дође та несрећна мисâ о превјери нашој да се збори? Нијесмо ли браћа и без тога, у бојеве јесмо ли заједно? Зло и добро братски дијелимо.
РИЏАЛ ОСМАН Какав фишек на поклон везиру, самовољни кавурски хајдуче! Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе скачу саме на очима и захучи земља од кукања!
Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН. ДИГНИ СЕ КНЕЗ ЈАНКО И КНЕЗ РОГАН ДА ВИДЕ КО ЈЕ, КАД ОНАМО АЛ' ВУК МАНДУШИЋ ГОВОРИ КАО НА ЈАВИ.
КНЕЗ ЈАНКО Не, Рогане, немој га будити, е он у сан кâ на јави збори; е ћемо га штогод распитати, да се барем добро исмијемо.
СЕРДАР ЈАНКО Не збори нам, кнеже, за те јаде! Ни овакве јошт није жалости на много се мјестах догађало; но јој пуче срце у прсима а обрну
ИСТИ ЦУЦА Ево смо је довели са собом да пред вама ово посвједочи. Она збори да ће све казати; и кажује, Бог је посјекао, кâ да човјек све очима гледа. ИЗЛАЗИ ПРОРОЧИЦА И ВЈЕШТИЦА.
МНОГИ ИЗ ГЛАСА: Збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља, ако ћеш до поноћи. ИГУМАН СТЕФАН Ја имадем осамдесет љетах.
И НЕШТО У СЕБИ ЧИТА; А ОНИ, КАКО СЕ КОЈИ ДИЖЕ, ТАКО МУ ПРИСТУПА И ЉУБИ ГА У РУКУ ИЗ УВАЖЕНИЈА РАШТА ЛИЈЕПО И МУДРО ЗБОРИ. СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„При теби заборавио би он и на вечеру!“ дода онај стари. „Чујеш, Стане! Овај наш видар све о теби нешто збори!“ „А шта, стрико?“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те. А згодан је видиш иако је постар.
Фала нек је Богу...“ „Ама, чоче, може бити да те и мине тавница!“ „Не збори о томе молим те... Не знаш ти што бих је претрпио, горе и сто пута горе од тавнице. Не знаш ти ко су они...
“ блажаше га сердар, па да преврне говор на друго, запита: „Ама како велиш да је тај човјек из твога мјеста, а не збори онијем језиком што наликује нашему, као што си ти с почетка зборио?“ „У нашој земљи помијешани су Чеси и Њемци.
Стога ћу ја њему: „Нијеси угоненуо не збори више, не троши ријечи, јер ти је узалуд.“ — „Ама ти мени образ оцрни! пред Господарем и пред оноликијем збором!
“ Она дубоко уздахну. „Сад лијепо, по тенану да се разговарамо. Хоћеш ли?“ Она мучаше. „Е, богами, збори, јер је ред да се то прекида, да отпада што виси. Тако јали овако... Ето, повољио сам ти о Ћурђеву дне!
Да те чујем и сад. Ко зна! Ако не ушћенеш сад зборити, ја те другом нећу слушати, знади лијепо... Прошао ме ијед. Збори слободно, само не срамоти. Сваку ћу ти чути. Ти рече да ти је невоља. Да чујем, жено, каква?
С тога ли зар? „Лако је за ту бруку, али не би било за ону те ти започе, кад рече Стани да је кучка!“ „Не збори ми више о томе, Пејо... Није она кучка, но голубица, но моје јагње... А ђе нам је, да је зовнемо, да јој...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Гвоздена врата златна рука разбија. — Новцу се свугде клања. — Златан кључић царев град отвори. — Злато не збори а чуда створи. — Где злато господује, разлог се не чује. — Злато је чисто и у прљавој кеси.
— Боље је неправо трпљети него неправо чинити. — Криво сједи, а право бесједи (реци, суди). — Збори право, сједи ђе ти је драго. — Тешко правом, док се крив не нађе. — Ко крива жали, правом гријеши.
(Слово „и“) з — Грчић говори, ни Грк не зна шта Грчић збори? (Дете које „грче“) 4 — Зец је, а на двије ноге? (Човек с презименом Зец) 5 — Иде поп, за попом пас. Шта је поп псу?
(Кожна обућа) 78 — Жута јарад у море скачу? (Колачићи) 79 — Збори без грла, чује без ува, живи без душе? (Гусле) 80 — Земљу рије, а жив није? (Раоник) 81 — Зијева, а језика не има?
(Сенка; — хлад) 211 — Да купиш сто годишта, не би крчаг накупио? (Роса) 212 — Живо без душе, чује без уха, збори без грла? (Одјек) 213 — Звијукну баба из Дунава, помете хоџу наврх мукора?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Шћер му се стане чудити шта збори, и као за луда и несвијесна чоека цијенити га, али наком дугога препирања виђе већ да није куђ камо, те она шта ће, да
ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена.“ Ово би жао једноме од ова два брата и рече: „Одох тражити ове три ствари, да баш ништа
“ Чујући ово царев слуга, пришапти своме господару, цареву сину, да ништа не збори, да ће јој га он украсти, те тако и буде: некако га украде и цареву сину однесе, а ови њега добро дарује и обесели се,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
То само ја знам. Где ли је томе гроб? некад ћеш морати да питаш. Нема гроба, а тако лепо збори. Руку ми мојих, много леп глас имам. Да су луди књаза Србијици по гласу бирали, ја бих, сигурно, постао књаз.
Причам да не бих баш сасвим умро. Хоћу да чикам луде. Гроба нема, а још збори. Не могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају шта зборим.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не! С тешком котвом не срљај дубоко, Рањено срце друкчије нам збори! Нити у пустош пуштај жудно око, Да те неспокој за сазнањем мори.
“ „Куд ја нисам - ти ћеш доћи!“ „Што ја почех - ти продужи!“ „Још смо дужни - ти одужи!“ То су збори, то су гласи, Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни', Спајајући громким
И ја ком не зна имена ни лица Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде... Ах!
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више!
Ћипико, Иво - Приповетке
Оба, онако подражена и узбуђена, приђоше к њему. Млађи узе ријеч и укратко све исприповједа. — Па ето, — збори на свршетку, — сад тај скитач, зао човјек, — и показа кретом главе на њ, — xохе да га освети, а брату ми при глави
—Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим? К теби сам дошла... —Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми? —Што говориш?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
облику дато као двоструко, дакле као укрштено или хијастичко (послепре, препосле, послепре, препосле): О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плима; О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Јесам. — Беше ли тој неки пут на нечаре? — Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше.
— Богдана, чујеш ли, не збори више, Турчин сам и већ турски син, ла иљ-Алах, Алаху ећбер! Тур-чин, жено, до вијека и амина, ако ти очи помажу!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Тек у времена позна, Кад више није млад. Па њему кад не вајди, Другима збори тад: Слађи је дуги нâд Нег’ кратки изненад. »Јавор« 1884. ХУКА... ТРЕСКА... Хука... треска... звека... јека...
Кретô сам се штакрат секиром у руци: „У корен је удри, сруши је, утуци!“ Ја подигнем руку, рука клоне сама, — Збори нешто, збори у њеним жилама. „Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; Ал’ ја нисам крива, године су таке.
“ Ја подигнем руку, рука клоне сама, — Збори нешто, збори у њеним жилама. „Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; Ал’ ја нисам крива, године су таке.
Лековито се ори твој мушки српски глас, На твоја уста збори Србије драге спас. И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола.
Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам, брате Ал’ ми разумемо и ко збори немо — Будућности нашој ми то дугујемо.
Какав је венац што ти на гроб мећем? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања.
“ Здера рухо с груди... часа не почаси... Џевердар опали... свој живот угаси. Ето то се збило. Ал’ неко ми збори: „Та то ретко бива и у Црној Гори.
»Стармали« 1887. ИЗ КЊИГЕ ПРАКТИЧНЕ МУДРОСТИ (По М.) Кад сви ћуте, и ти ћути; Кад сви зборе, збори и ти; Међ’ мудрима немој луда, Међ’ лудама мудар бити.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
га је прогнао из његове лепе домовине, освета Москову — и свему што је Москову сродно, што се крстом крсти и славенски збори.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Начини су наши груби, сурови нам прави, Крупан језик, ко га збори, хоће да г' удави. Она воли инородним, рода се свог стиди, И, да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
господу, и стару и младу, Гди заједно за асталом седе, И по дану и у зимној ноћи, Рекао бих да немају моћи (Нит, тко збори, нит’ пије, нит’ једе), Већ ти тако непрестано чаме Замишљени, намрђени, ружни, Укочени, заслепљени, тужни, Као да су
Из свачије повеснице Зна казати до ижице Све старо и ново, Само о свог листа гори Не зна, кад се о том збори, Ма ни једно слово.
Кано песме даљног звона Непостојан глас је баке, Јеца она, збори она Старим гласом речи ’ваке: „Мој породе, сав мој роде, Рано слатка, горка муко, Незгодо и десна руко, Моји
„Радомире, драги брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту збори истину!... (Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо!
“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике...
(Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко?
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Али, вај, ја данас спазих бинске даске И тамо где мишљах искрени су збори, Где истине зубља непрестано гори, И с презрењем где се прате светске ласке.
XИИ Чуј како је ноћас шум цветова речит, Збори нам о Новом с пуно сласти мамне, Препун неситости, препун чежње пламне. Из свакога цвета хоћу по кап једну.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А у
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1889. СА ФОРУМА Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то Тиверије збори. Шумно се пљескање шири подобно бурноме мору, Храбрећи младога Граха...
Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то подли Насика збори. Проклетство с форума грми. И шума копала њини' Претећи к небу се диже и блиста на висини.
Тамо мирта у вечери касне Слатким шŷмом о љубави збори Песма грми уз сантуре гласне, И усклик се по пустињи хори. Ту источник хладном струјом тече, И ружица сладосно
И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема, И тајном речју збори све: Јакшића овде нема! Парнаса нашег Тиртеј сêд, Главаша песник драги, Увелих дана тавни рêд У санак прима благи.
збору народних отаца Разговор његов пристојно жубори; Да, он је једнак и кад клетве баца, И када речи благослова збори.
А далеко тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори; Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Загледô се пастир у даљну даљину.
С базара негових шумних вечита вика се хори, Све се ту жури, кличе, погађа и живо збори. С далеких обала нилских и древних јапанских страна К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пословица лепо каже: „право твори, а истину збори.“ Али, као свугде, има и овде изузетака: и добро смишљена лаж није, у извесним случајевима, толико на одмет колико то
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!““ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети – Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони.
МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— викну један. — Живео! и поднесе ми чашу вина под нос. Захвалим му се и рекох да тражим команданта. — Ма ја сам, збори, чоче! Ја заузех став „мирно“. — Господине... — Ела, бога ти, кад ти кажем — поче опет онај са вином.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Лоренцо јури по гори, Љубави многе га подсећају друми, Из манастира исходе беле дувне. Медичи, Лоро, овакве речи збори: Ді доман саго, саго по с'ѐ цертезза.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Гдје ли је расла та ружа што гори? Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава.
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!
15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште.
Он о једној палми сања Сред источне даљне стране, Што самотна немо тужи Наврх стене усијане. 34 (Ум збори:) О, када бих подножица био Куда ходи моја драга љупка! Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка.
Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка. (Срце збори:) О, да сам јој јастучић, крај стола Где јој игле забодене стоје, Када би ме не знам како бола, Бод би био
(Глас песме збори:) О, када бих лист хартије био Па да служим за папијот њени! На ухо бих шапнуо јој ти'о Све што живи и дише у мени.
45 У светлој летњој зори По башти усамљен грем; Цвет сваки шапће и збори. Но ја корачам нем. Цвет сваки шапће по леји И болно шаље ми глед: ''Не буди зао нам сеји, Ти туробниче блед''.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Да каква је Роксанда ђевојка, онакове у Србина нема! Добро збори краљу Мијаило: по ђевојку када тебе драго, свата купи колико ти драго; само те је краљу поздравио: да не водиш два
— пребољет не могу, већ ти збори млађој јетрвици“. Она оде млађој јетрвици: „Јетрвице, млада Гојковице, нешто ме је забољела глава, — тебе здравље!
ћеш саде сабљу повадити, да ћеш сатрт пола цару војске, невјере ти учинити нећу, ни Турцима проказати тебе“. Збори бане, па подрани отлен, обраћа се са коња Ћогина: „О мој брате, старишу дервишу, појиш коња јутром и вечером, појиш
Знаш, сестрићу, не знали те људи! Доста ми је и муке и руге: насмија се сва господа наша, а шапатом збори сиротиња, ђе ми сједи снаха испрошена и код баба и код старе мајке, а ђе сједи за девет година.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство. — Од кога си гу, збори, бре, научија?! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора. — Ти ли ће за Зону песну да појеш?!...
!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте. — Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам
лепу Цвету, па и сада се још пева песма: Господар ми седи на сандалија, господар ми пије љута раћија; господар ми збори, Цвета га двори, господар се смије, Цвета се вије! Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу.
Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!...
?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок! — Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!...
Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори! Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ!
стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори! Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ! По-за домаћина смејаше ли кој да улегне у кућу?!
— Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!... — Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!...
Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!... — Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!...
Па што збори Петракија, две ти очи?!... — Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!... Да сам учија неке чколе, та да испишем, ете, тол’ку књигу — вели Таско и одмери руком једну
? Море ће понесеш, па како селска невеста ће ги обучеш и одиш у њи. А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори? — рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш?
“ Е, куд се научило теја речи да збори?! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја.