Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМА ТИШИНЕ Зборим ти несталој, док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти. Ти си још уза ме; врата су љубави Увек
Матавуљ, Симо - УСКОК
А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада, Ја т' анђела не виде никада, Ал' ако је на небу каквога, Лепшег' нема од чеда овога.
Ал' тек песму што одгуди, Сам издаде, срам те буди! 19. Но што зборим од срамоте? Ти се смешиш а зашт' не би? Срам је само за сироте, А пуни су шпази теби; Нека сирак, нека режи, Та
Лалић, Иван В. - ПИСМО
на брзину; већ ме куша Ћутање, као облик саопштења За ухо које не уме да слуша — Али ван речи нема искупљења, Па зато зборим; преобиље твари Чини да трулеж бива залог зрења у видљивом, где разум господари — Па ће и светлост да разједе лето На
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим. Много се бунара у кнежевини отвара ноћас да посечене главе јунака сутра у бистрину века векова приме.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А, господин-учитељ, ели убаво зборим? Хе, хе! — рече па се стаде лупати кажипрстом по десном слепом оку. — Друго твоја наука, а друго моја практика! Хехе!
новембра »Цорр. Буреау«: Министар марине у Рио де Жанеиру није убијен него је тешко рањен. — Е што си зборим ја?! Неће свет да ради, иска леба без мотику, па лаже. Е убише го, е не го убише! Хе, хе! — Па де ти сад!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Је ли чегрст каква међу вама? ВУК МАНДУШИЋ Није, брате, ништа међу нама, но му нешто око снахе зборим. КНЕЗ ЈАНКО А што је то, кажи ми натајно! ВУК МАНДУШИЋ Љепша му је од виле бијеле!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„А шта си то снио мајчићу? Лијепа главо, ела нам то причај!“ њему ће Крцун. „Рад би ти, Крцета, да је зборим а да ти једеш, јер нијеси злопитан иако си лакосан. Причекај док се накљукам и ја!
Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, нећеш да нам кажеш!“ „Ја, вјерујте ми, не знам у сну што зборим нити шта је то вира!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Теби, Адаме, остављам ову поуку јер си ти, колико било, и крв матере своје покојне. Истину да зборим, није То ради поуке и твојега владања.
Гроба нема, а још збори. Не могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају шта зборим. Нема ни гроба, а тако леп глас има. Руку ми мојих што их посветих недрима њеним мртвим, глас ми је гороломнички.
Све знам. Дачићи ће бити твоји надничари и слуге. А разлика је између вас само у презимену. Истину зборим. Тола ће да умре у твојим оборима, крај неког корита, растерујући свињама што се гоје вране и врапце.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XXИX Пођем, клецам, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам, Јурим, бежим, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада!
Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Ј.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим? К теби сам дошла... —Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми? —Што говориш? — зачуди се Лазо.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда
Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио. Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома.
ІВ Пођем, клецнем, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам; Јурим, бежим, кâ очајник клети: Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада!
Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека.
Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде: „Залуд плачеш, чедо моје Мртви се не буде.“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута, Под широким
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Паша већ унемирен. — Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!... — Па... питај ме, пашо, па ће си зборим! — одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш!
Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер. — Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?! — Па скине фес и брише чело.
— Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?! — Па скине фес и брише чело.
Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!
Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...
Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!...
— Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?... Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!...
А газда Таче седе и поче: — Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем... Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку.
А код чекмеџе долазимо сал ја и он, ники други! Е неће, зборим си ја у себ’, до чекмеџе да дођеш! И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!... Ама, — па ми дође ништо чудно!
!... — Де, море! — чуди се Мане. — Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!... — Што да ти зборим? — пита је Мане. — Оно да ми збориш што си је за зборење! — Е, што си је за зборење? — Ја што сам ти?
Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?... — Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре!
што казаше: злату ће се кујунџија нађе! — заврши поносито тетка Калиопа. — Па, брљивке једне, што ви ја зборим?! Па ја ви за кујунџију, ете, и зборим... — Како рече? Што збориш? — прекиде је домаћица. — За кога збориш?