Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!
Ал' зашто ћути, да л' зборит не уме? Ил' ако уме, ваљда не разуме? Па једну речицу за другом лаћа, Ал' слуга њима ни на што не враћа.
' 56. „И још даље ја покуша, Одо зборит, одо молит, Ал' он не кте ни да слуша, Не даде се ни осолит. Четир дана стаде тако, А он при свом све једнако.
67. Мама дође, зборит стаде: „Здраво, Херр вон — не знам како! Већ из шетње, већ назаде? Де бијасте? Окле тако?...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда још претрпи се а не
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват нећеш? Што збор купиш кад зборит не смијеш? Приђе си им с коца утекао,¹ дабогда им скапâ на ченгеле!
“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.
ће се грабит у вјекове да вам в'јенце достојне саплету; ваш ће примјер учити пјевача како треба с бесмртношћу зборит! Вам' предстоји преужасна борба: племе ви се све одрекло себе те црноме работа Мамону! Паде на њем клетва бесчестија.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђô зборит’ криво... То сам прислушкивô. Ту ј’ заклетву јаку Чŷо и чика-Пера, На кукавног Лаку Напујдао кера — Ето ти
»Стармали« 1885. ОДА КЕЧИГИ Бежите рибе, шарани, смуђи, Бркати соми, јегуље вите; О кесегама ни зборит’ нећу, А и ви, штуке, под рен се скрите.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да нас вид’те, каконо се Српски радујемо, Од радости ни ја, ни он Зборит’ не умемо. Да га вид’те како с’ љуби С новим светом белим; Да видите моју радост, Да је с вама делим.
“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати! Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
је у самоћи Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче! … О, сироче!