Матавуљ, Симо - УСКОК
Видје како Милица преблиједи, како јој под грлом заигра, али јој глас малко затрепери кад рече: — Шта ми то збориш, тата!? Зашто ме тако гледаш!? Зашто мислиш да сам крива? Шта хоћеш од мене? — Хоћу чисту истину!
Дјевојка обори главу, покри лице рукама и зајеца: — Тата мој, зар ти мени тако збориш!? Ти мени!... Ти мени!... Ти мени!...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Он све даље, она ближе... Виде госа пуста јада: „Но, но“, рече, „шта је сада?“ 140. „Па још збориш, зла ти срећа!“ Цикну госпа, па га тури, Из руке му паде свећа. Он с' кâ дулек о тле сјури.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Ех, господин-учитељ, — рече ћир Ђорђе, а очи му заиграше као пацов кад се ухвати у кљусу — за здраво лепу ствар ми збориш, ама нема могућнос’; ти збориш, ама село што збори? — Ама и село то исто вели! Разговарао сам ја већ с многима.
ћир Ђорђе, а очи му заиграше као пацов кад се ухвати у кљусу — за здраво лепу ствар ми збориш, ама нема могућнос’; ти збориш, ама село што збори? — Ама и село то исто вели! Разговарао сам ја већ с многима.
Да га напишеш: тој ви се поздравио председник Ђорђе из Прудељ. Тол’ко! — Ама чуј ме... — А од паре да ми не збориш, господин-даскало, ич, зашто сум човек крвник!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко! Не чух те тако до сад!“ прекиде га Спасоје. „А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници.
А Црногорцу свакоме, милије је кад му за старе његове лијепо збориш, милије му је то по сто пута, но да њега хвалиш. И гости се одужише сердару, помињући витешка дјела његовијех, а
Видећи е јој је залуду отимати се, прислони главу на очеве груди и бризну плакати, рекавши: „Тата мој, шта ми то збориш?“ Сузе је загушише.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
за триста шездесет и пет који су у години!“ Он се устегне и не видећи никога упита: „Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје, не ћеш ми сметати да себе не самодавим.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина. Шта ли му се догодило?
— закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови... — Паметно збориш, газда-Ђорђе! — рече један са обешеном главом. — Сви сте ви голокотре! Окламиши, чанколизи... Варошко буњиште.
— приближи му се и шапну Анђа. — Такве као Симка не умиру. А ти не би морала то сада да збориш. — У њеним годинама није једна умрла на порођају. — Ако не заћутиш, ишчупаћу ти нос! — Кратка ти је рука за мене.
Није на тебе растом. Није на вас, Катиће. Бацио се на неку другу сорту.“ „Боље да буде висок.“ „Право збориш. Газдински хлеб једе. Не ваља да је коњаник мали, па да се не види од коњске гриве.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
С кима те веза веже, тима си рекô љут: Овако с’ даље не сме, то није српски пут! Збориш им коме шкоди страначке страсти зор, Показујеш куд води захукан неразбор.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Што стојиш?... Иди!... ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не жнавам; кâ и да не збориш српску, не шће ми годит памети. (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао.
МИРА: Јаох, Станиша! Немој да збориш тако пакосно — Ја мрзит н’ умем, само љубити, — Па би ме пакост могла убити...
ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже, ’Вако ћу лакше дочекат дан: — Последњи можда — ако дочекам? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Жнаш, док ти искочисмо, божја ми вјера, малте их сручисмо у море. — А ну, што збориш, чоче! — узвикују раздрагани Црногорци. — Овога ми! — и подиже чашу.
Тек Црногорац разрогачи очи. — Ма што збориш, чоче? — То што чујеш... — Али и они је човјек, кâ ти, и што ће ти он ложит ватру?!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема!
Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!
Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики! Што да си седи неженат, та да си губи век и године?!
— Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики! Што да си седи неженат, та да си губи век и године?! дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?!
— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?...
!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки девојчики да бидну оди овија
— Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито. — Није без ништо!
Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает! Ете веће две године и повише!...
Што работи? — Па, седи си... — Знам де... Може и да лежи. — Хехе, — осмехну се Васка. — Леле, бата-Мане, како збориш па и ти!... — Што си збори? Збори ли? — Збори кад гу питују... — Ћути си?... — Па ћути! — А што мисли кад си ћути?
— Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!... — Де, море! — чуди се Мане. — Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!... — Што да ти зборим? — пита је Мане. — Оно да ми збориш што си је за зборење! — Е, што си је за зборење?
— чуди се Мане. — Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!... — Што да ти зборим? — пита је Мане. — Оно да ми збориш што си је за зборење! — Е, што си је за зборење? — Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?!
— Како за малко? — Па до „голем нишан“, а после кој да збори... и што има да збори? — вели Дока. — Бре, како то збориш? — викну ужаснути Мане. — Какав „голем нишан“?... — Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли?