Употреба речи звезде у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!...

својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... Страшно!... Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.

Миладин се ућута, а мало после погледа у звезде. — Учитељу, — рече, — време је да путујемо; ено, погледај тамо истоку, видећеш где се небо бели, скоро ће и да сване.

Шта чека он?... Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан. Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: — Још није време!.. Можда нису ни поспали? Ха! Ха!...

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ПОПЕВКА Запаљене свеће, као копља Пободене, јој, у оранице Задимљене. По телу конопља, Ваздух дубок до звезде Данице, над главом ми шýме воштанице, По гробу ми јабуке бубњају.

Доро мој! Колики за њу изгибоше реко би човек царевина! БИТКА НА ЦЕРУ - Боље да звезде бројиш него њих - Излазе из воде из траве из грмља - Од чега ли их толике направише има их тушта и тма - Какви ли

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!... Погледа нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће.

Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!... Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина...

Само уздахну па саже главу... Ноћ је била тиха. На небу ни једног облачка, само звезде трепере, а месец се лако подиже и плови по плаветнилу небесном, као лаки чамац по глаткој воденој површини...

— Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори... Ти знаш, сваки је на свом месту...

а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе. Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце...

И као да би му много казале те звезде, али су неме, или бар за њега неме. Он се диже на ноге, скиде капу, па се стаде молити богу: — Господе, Творче наш,

Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!... и опет погледа нада се. А звезде трепте мирно, лениво... Он осети нешто тешко на души. Неки глас прошапта му: — Ти не смеш вршити дела божја!

Осети да је у праву вратити истом мером свима који га задужише. Опет погледа нада се, и опет виде трепераве звезде; али му се учини да га сад јасније гледају, да не жмиркају више... — Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!...

— Хоћеш прилећи, рано? — Хоћу, мајко... — Иди... иди... Наста тајац. Тишина као у гробу. Звезде трепераху као да се отимају да полете с оног небесног покрова. Наједанпут чуше се пушке у даљини...

Господе!... Хоћеш ли нам кадгод дати и такав дан?! Пушке су и опет пуцале, звезде су и опет трептале... Нико не даде одговора... Станко дубоко уздахну, па уђе у вајат...

Ја сам поставио страже... Јесења ноћ ведра, без месеца... Небо прекриле трепераве звезде па жмиркају, као да би хтеле успавати све живо... Људи се понамешташе један до другог...

Овда-онда наруши тај ноћни мир корак стражарев, који хода као по неком нагону и зева гледајући у звезде... Иако је био уморан, иако му се чинило да ће заспати чим се на земљу спусти, Станко опет не може тренути...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ВОДЕ 33 КРАЈ МОРА 34 СЕЛО 35 ЛЕТО 36 СЛУШАЊЕ 37 ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ СОНЕТ 41 ЗВЕЗДЕ 42 ЉУБАВ 43 МЕСЕЧИНА 44 ВЕЧЕРЊЕ 45 ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ 46 ПРИЧА 47 НАПОН 48 ШУМ 49 СУСРЕТ 50 ВЕЧЕРЊЕ

ПЕСМА 80 КОБ 81 ПУСТИЊА 83 НОЋ 85 ПЕСМА 86 ХИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ 88 ТАЈНА 89 ПУТНИК 91 ЗВЕЗДЕ 93 ПОВРАТАК 94 ХИМЕРА 96 СУНЧАНЕ ПЕСМЕ 98 ПОЉЕ 99 СВИТАЊЕ 100 СУША 101 ЋУК 102 ШУМА 103 МРАК 104 СУНЦЕ 105 КИША 106 ОМО

АКОРДИ Слушам у мирној љубичастој ноћи Где шуште звезде; и мени се чини Да често чујем у немој самоћи Певање сфера на топлој ведрини.

Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини. Док блиснуше небеса у часу, И шум чудан

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још

И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека... док поноћне звезде шуме изнад главе.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом Кад јутрењи ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом.

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када започете. ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде

ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини.

ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.

И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца!

ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не светли Где брод мој мирно трули.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

него у овим готовим стиховима, сад после поноћи, кад све село, па и сам Нића боктер, спава, кад је ноћ тако лепа, звезде тако лепо жмиркају с тамноплавога неба, и крв кључа и кипи у ова два будна заљубљена створа?!

Можда се и Нића за то спремао, зато се и он извали на прву клупу, покри се кабаницом, и поче по свом обичају да броји звезде на небу (да би пре заспао); изброја седам осам звезда, па захрка јуначки и тај »последњи Мохнканер« из данашњих

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Још једном Христић се обазре око себе. Свуд је било мирно, крваво, замишљено, мртво. На кадифи неба дрхтале су звезде. Он јако зажмури, лице му се искриви и, стегнутих зуба, у једном жестоком, несвесном грчу повуче ороз.

На дивном небу весело и љупко играле су звезде милу игру Христовог дана. Гранчице су пушкарале, и под ногама неког пролазника цичао је снег гласом најрадосније тице.

Ја гледам у звезде и плачем и оне плачу и не знам кад је, последњу отерао дан. И не знам јели то зöра заиста! Бојим се, увек се болно и

Али бдите. сви будите будни, осећам, Бога ми, луди, близу нам је крај. Ја гледам у звезде и горко плачем с њима и не сећам се кад оно последњу отера дан. И не знам да ли је дан заиста.

Африка

Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде. Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи

Неколико дерана, у пирози, и до прсију у води, лове рибу размахујући четвртастом мрежом. Звезде су на њиним рукама, у њиној мрежи и на крљуштима риба које хватају.

Око једанаест остависмо Швајцарца и пођосмо опет међ црнце. Шампањ ми бруји у глави; звезде су најлепши дијаманти на свету.

Ја мислим да је за ову велику црну децу ужас нарочито стаја ти тако усред ноћи, чије се чак и звезде због силног испарења не виде. Пантер или баук сасвим је исто.

каткад кроз изненадне тропске шумице, или потопотоом, у чијем се муљу, између шевара и ободрених стабала, огледају звезде. Крај је препун змија, а шеф је, само вече раније, срео близу један млади пар лавова.

то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.

свакако спава, и да су моје одеће савршено влажне од предјутарње росе. Звезде беху још на небу. Али ми смо стигли у Кауру, када је на истоку већ почело да се трагично расветљава.

Ноћ ће бити без месечине и звезде се још не пале, тако да кад стижемо на језеро помрчина је савршена. Да бих је видео, ја надносим лампу против олује

Црњански, Милош - Сеобе 2

Темишвар је био дело људске, а не божије руке, и састављен од самих каменитих звезда, утврђења градских. Те звезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватру топова и биле су чувене по томе.

Гледао је увис, као да, на дану, звезде броји. Ђурђе је, кроз пукотине дасака, посматрао једну квочку са пилићима, која је трчкала, испод чардака, у прашини.

Младенце је склонио у једне таљиге, насред дворишта, у мраку. Звезде су им се смејале на небу. Ђурђе се спремао да украде младожењу и младу, кад сватове сан буде савладао, и да изведе

Дошла је, каже, да се надише мало свежег ваздуха и да гледа звезде на небу. Да ли је и капетан жељан да са њом поседи, у башти, мало? Јасмини тако опојно миришу.

Оно што се Павлу учини најгоре, те груди, то лице, те тамне очи, које су светлеле, као да су звезде, цела та страсна, а тужна, лепотица, личила је и у том тренутку на његову мртву жену.

Привиђале су му се те ноздре које једва дишу А нарочито те очи тамне, црне, мутне, као неке звезде из црног дима. Њена је ћерка била рано зрела, лепо израсла, али је та лепота била једног веселог ждребета, кошуте,

Те крупне, тамне, очи, које су сијале као црне звезде, биле су јаче од његове решености, да прекине са њом. Он је почео да слаби, у њеном, задиханом, загрљају.

да је се сећа, доцније, како гледа у њене широм отворене очи, изврнуто, у белило очију у ком су очи трептале, као црне звезде, које падају некуд у дубину и вуку и њега у тај звездани сјај, у неком преврнутом свету, куда она гледа.

Може бити да ће нагрнути младоње. Зашто не би? Лепа је та Личанка, пуста, лепота, диже у звезде. Па нек нагрну младоње. Јесте он, Трифун, крај жене, и деце, оматорио.

Није се мицао од госпоже Кумрије, а пратио је, сваки њен покрет, очима, као да су у госпоже Кумрије звезде. Видело се да је заљубљен до ушију у мајоршу. Павле јој то, на повратку, у колима, и рече.

Петар ништа није приметио. Вишњевски је, дакле, увече, под звезданим небом, опет викао да су звезде лепе, да опојно миришу резедои, да је човек звер, кога само женске очи могу да укроте, и усреће, и оплемене.

Најежен и ражалошћен од сна, који је те ноћи имао, питао се онако неиспаван и ужаснут, што се звезде, каткад, толико сјаје, тресу, зашто трепере?

Теодосије - ЖИТИЈА

— ако се као орао узнесеш и посред звезде гнездо сатвориш себи, и отуда ћу те свргнути — каже Господ“. Слушајући ово о њему, благочастиви Стефан туговаше, и

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Из области Булчизе, с оне стране Црног Дрима (у изворишту реке Звезде или Ват-Зезе) су Џунгуловци или Хаџијевци у Лазаропољу. Они који су остали у Булчизи поисламљени су и поарбанашени.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И не изиђе му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом

запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Било је у њему прича о карановским ноћима кад ти се чини да небо, звезде, месец и све постоји само зато што ти постојиш; о стрепњи да ћемо сусрете морати да кријемо; о неправедности људске

Бео и нејасан, при дну видика, појављивао се Месец. Можда је неко с неке друге звезде видео Земљу као што смо ми видели Месец.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Над тим шумама што су се виделе са свих страна, затреперише звезде и зазричаше небројени попци. Зачудише их прва брда на која су се успели из равнице и узнемирише их.

да уђу међу њих, из врта, и бокори јоргована, и багремови, и кестенови, а да се приближе плава брда и трепћуће звезде, бискуп је, слушајући свирку, мало налево нагнутом главом, доказивао, пре свега: да је католичка црква блага, нежна и

Она га гледаше својим лепим, модрим очима боје чистог, зимског, вечерњег неба, мирно, као да су се над њима сјале звезде. Подмукле његове речи чинила је срдачним, извитоперена његова ласкања обичним.

он је долазио тек пред вече да поведе жену ма куда, јашући са њом, каткад по целу ноћ, кроз поља, шумарке, брегове и звезде.

Од свег живота, размишљајући, остадоше му светле у памети и сад, само оне сјајне, чисте звезде, и сребрне, шумске путање над којима се спушта априлска магла, којима је пројахао у прве дане свога брака са женом,

Земуну, он је лежао у колима сатрвен ноћном вожњом, избледео, оматорио, као неки стари јарац, уздрхтале браде. Звезде које су гаснуле, није више гледао, као ни светлост што је у висинама трептала.

Од свег живота, размишљајући, виде у прошлости, светле, само оне чисте звезде и сребрне, шумске путање и траве, над којима се спуштала априлска магла, са обронака брда, којима се и сад ближио.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

(упали), и да га она од тада прати кроз све његове животне промене, а када се звезда угаси (падне), онда човек умре. Звезде велике и сјајне јесу звезде владара, богатих или истакнутих личности, а оне слабе, без много сјаја јесу звезде

Звезде велике и сјајне јесу звезде владара, богатих или истакнутих личности, а оне слабе, без много сјаја јесу звезде сиромашних.

Звезде велике и сјајне јесу звезде владара, богатих или истакнутих личности, а оне слабе, без много сјаја јесу звезде сиромашних.¹¹ Неки људи су рођени под „срећном звездом“, а неки под „несрећном“.

У нашим загонеткама дете се јавља чешће него нпр. ватра (14) или месец и звезде (21). Загонетке са одгонетком дете овде су класификоване по узрасту и карактеристичној узрасној активности детета.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За сељаке бранковинске, за њихове псовке, за критику њину која не бира где ће пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке комбинације никле крај лампека у

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Небо је »угнута стопа Господа Бога«. Месец је, по потреби, жута турска сабља и »обруч круне света«. Звезде су »штрецави жуљеви на божјој стопи«. Драгине очи су »два дивита дубока«.

Од 1893. живео је у Београду, као помоћник уредника Српских новина. Отпуштен из државне службе, постао је уредник Звезде, која је излазила од 1898. до 1901. Био је једно време драматург Народног позоришта. Умро је у Глоговцу 14. јуна 1905.

његових радова: циклуси песама: Из удовског живота (1890), Из престоничког живота (1890), Амазонке (1890), Погашене звезде (1896), спевови Добровољац (1888) и Ашиков гроб (1889), затим неколико приповедака (У уставној земљи, 1887; Ковни

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану.

Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану.

Створи земљу, па створи облаке, Жапце, гује, сомове и раке, Месец, звезде, ветрине и дугу, Сову, славља, орлове и вугу, Створи раста, језеро и море, Створи ружу, долине и горе, И магарца,

Јоште ноћу песма оде Ведра неба дићи своде, Звезде сам ја покупио, С њима небо накитио, Сјајне звезде наоколо, Прем даници сјају тмоло — Та си, мила, ти!

Јоште ноћу песма оде Ведра неба дићи своде, Звезде сам ја покупио, С њима небо накитио, Сјајне звезде наоколо, Прем даници сјају тмоло — Та си, мила, ти!

Цвати, цвеће моје драго, Што сам дању ја наслагô, Сјајте, звезде, сјајним зраком, Што ја диго ноћи мраком, Све за срце ту ма које, Ружо, Данице, за моје — За ме, мила ти! 9/1.

Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце оно огрејало — И оно је са неба ми пало. Све нестаде што вам дати справља, У

Радо ја имам овај бели свет, Врело, дољу, планину и цвет, Радо даљне клепетуше јасне, Радо сунце, месец, звезде јасне, Радо имам муњу и громове, Оне страшне муњине синове, Радо буру штоно душу диже Створитељу својему ту

50. Све лепше сад чувени звуча глас И крећати се започеше звезде У двогубо и деља њиов крас; Од свију две ја види како језде, И како стижу, миле точке, вас, У вами види како с'

Он оком плану дивно гледећ друсто, Ал' срце њему опет оста пусто, На њега звезда до звезде с' осмева, Срдашце ледно само сунце згрева.

Предивну песму удесила славља, Ал' њезин гласак за њ'га се не јавља; Предивно звезде и трепте и сјају, Ма очи с' тамо његове не дају; Далеко мисли њему се отеше, Па око собом и уво однеше.

32. Још се сећам ту једнога, Међ звезде би њега дигâ, Кô најбоља каква свога, А Србињка не роди га, Нит' је наше миле вере: Тебе мислим, мој Пуфере! 33.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Хтела би да полети, али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?... Са улице се чују гласи и бâт корака. По неко запева, глас му се простре, разастре на све стране и

Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?

— Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што

— У тишини, по висини носи вила даље сина. Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног

У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече!

У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан?

и бога, славу и срам: јунаштва свога минула дела, дивоту мушку дивскога тела, пребујне косе срезани прам, угасле звезде зеница слепих, певô је поглед очију лепих, певô је љубав и њену силу, ох, и Делилу! Шта је с Делилом? Камо Делила?

Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд — о, светски сломе, о страшни суде, Ѕанта Маріа делла Ѕаллуте!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене кости. Мрак је био већи, А звезде ближе за меру горчине. (Х 1966 — Х 1968) ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР Зима је повукла хртове На своја јужна ловишта; Излазе

буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он мудар У својој одсутности, спојио једном цртом Љубав и смрт; а то су две звезде, један бином У коначном рачуну.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

“, а он вадио из џепа биоскопске карте, ментол-бомбоне и бадеме у шлафроку од чоколаде, водио вас да гледате звезде како врше колективно самоубиство бацајући се наглавачке у ушће Саве у Дунав; гледао вас некако онако, у мирису тек

балансирао по најопаснијим оградама Калемегдана над понором од два и по километра, а после вас водио на игранку „Код Звезде“ и држао сасвим близу, још ближе, дотичући вам плексус и грудни систем „кратки спој“, читава ваша леђа стајала су му у

Некако нам се није више ни јело, па изгиљасмо на лажну турску калдрму заливену бетоном! Али што јес, јес, звезде су биле праве и управо су као сумануте падале на „Три шешира“.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра. Као Ново свето слово расцвета се Купиново.

ум се смрачи, једно зрно зоби у тренут може кућу и човèка да слисти, спржи; може и да згроби Висину горду, кад се звезде зграше у крик „из црне рогози и шаше“.

Ни Петков цyцед нити Средин женик. ИВ Клопара точак климавог устројства, по калу клеца - не котрља звезде. Четвртак Петку: Не чекајмо госта у мраку неко Котарицу стеже!

- Зоб узнемирења смућује нам свест, дрмуса звезде, Месечеву млађ. Од нагон-ткања врисак нам је брест под муњом, шарен.

По барјак-платну небеског пепељка гудачи прате Звезде у пометњи, док слух им глуши тутањ Хајдук-Вељка и одјек шири него празник летњи а фебруар је сирот, гладан регрут,

Кроз већ нажутела руна двеју липа назире се софра, модра и бескрајно удаљена, за којом вечерају узрујане звезде, а у заумној дубини Вишњег модрила Неко наизменце свлачи и облачи коласту аздију.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

На пијаци светога Спиридона стоји у воздуху од самог дијаманта начињени хоризонт, то јест сунце, месец и звезде. Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут. Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга?

Поскочи деда, прстима пуцну, врти се попут тигра: „У коло, људи, дрвеће, звезде, почиње светска игра! Нек лија узме за руку ловца, нека се с вуком загрли овца!

Касно је вече, бура се спрема, облаци небом језде, а ковач грми чекићем тешким, искива златне звезде. Ех, сада знадем звезданог творца, ту више нема тајне: то стари ковач, вечери сваке, просипа искре сјајне.

Жирафа шета бројећи звезде, корача парком — звонара права; када јој сутон до ногу дође, у ње још увек на сунцу глава.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То је велики песник и то је објашњавало онда огромно много. Он демон! Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

змија, подеси своје време по кућним сатовима вечности, сагни се под поноћним звоњавама бистрим и тешким као да ти звезде падају на шлем, у шуми великих ружа поседи с мајсторима нека ти нежним длетом промене лик. Онда у планине!

и чују десно шта кују Бугари и лево како се свађају Срби, а они, Грци, кротки и ћирилски, загрљене две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно зелена ко приморско биље, анабаза голоруких, од села до села нуде своје срце

Зидови су мирни, земља се не миче, звезде не видим. Седим на троношцу, згрчених песница на столу, зарастао, смешан. Кад сам озбиљан, смешан сам, и кад сам

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и звезде нестаде... Осећао се отужан мирис изгњечене папрати и чуло шушкање бубица... Склапао сам очи.

С времена на време чуло се рзање коња, а из поља је допирао метални звук зричка. Звезде су невино жмиркале.. Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило.

„повечерје“... Морало се раније лећи. Жмиркале су звезде и шкиљили варошки фењери, када су војници устали. У даљини негде крекетале су жабе, а зричак је и дале безбрижно

Једна звезда прелете преко мрачног неба, остављајући за собом траг, па се и он истопи, а околне звезде као да синуше јаче. — Побједи благовјерному Государју и Краљу нашему Петру первоме...

Јединице се свијају у колоне по пољима, али су сада у мраку погубиле везу међу собом... Нигде звезде да бисмо се мало оријентисали, а киша лије, помрчина је густа као тесто и страшна као смрт.

Застадосмо да људи предахну. Звезде се изгубише и потпуна тама поклопи земљу. Напрежем очи да бих разазнао пут. Почео сам бивати неспокојан, јер никако не

Али и широко отвореним очима ја исто тако не видим ништа као и када их затворим. Нека се магла спустила и нигде звезде, нити јаснијег предмета да би поглед привукао... И очи се опет затварају.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Да не постоје ни јуче, ни сутра, ни људи, ни речи, ништа!... Кад овако гледам звезде, чини ми се да је овај свет само праг!... ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона

Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа. Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу.

У вртлогу камења и неба пашће, криком, у завејане, младе јеле, и посуће им крила, дахом нашим, што ће се следити у звезде, негде... где нисам био... и где ниси била.

где нисам био... и где ниси била. Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и снагом, што их је ветрова талас, однео са нас, однео са нас.

Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних. И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста.

Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан. Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра.

У Слободу, куд, над нама, гране језде. У прах мирисан, куд липе распу звезде! Узеше нам част, али светли сласт, небесна, као понос, на нашем лицу!

Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом. На броду је тихо. Мрак је раширио море у бескрај, звезде трепере, трепере и светионици у даљини. Овде брзо пада ноћ. Тад, изненада: месец.

Чему то? Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна?

“ Хватају официре и скидају им, ножем, хабсбуршку розету, са капе, а каткад, у гурњави, и официрске звезде, секући крагну. Скидају често и медаљу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

“ Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана. А када је престала песма њихова, проговори Господ.

Немо сијају звезде божја ока И немо над њом палма стражу чува — Но што се буни тишина дубока И откуд вриска далека и глува?

Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак

у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

теоци прснуше куд који, а ждребак окупи куражног вочића, па трепте преко чајира ка' звезде... Кола стадоше, рабаџија отвара вратнице, око којих су се начетила говеда: чекају чобана, па да иду на пашу.

задахне те свеж, вечерњи ваздух, на небу светлуцне по нека звезда, пронесе се по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар...

Реком тишина, па те чисто страх од ње, а мрак се већ добро спустио, те се готово ништа не види. Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами.

Трепере мило сићане звезде, хтеле би ма како да осветле густу помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци, тупе су њихове

одзив му се прелама по празном и отвореном тавану, који му над главом зија, по широком оџаку, над којим трепере сићане звезде. И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стегне среце и трпи самртне муке...

Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу. Светлуцају наизменце, па изгледа, да се све више једна другој примичу.

«... Небо почиње да се мења. Не може се рећи да је видније, али нека млечна, јаснија боја узима све већи мах. И звезде су малко блеђе. На једном месту шкрипнуше врата.

!... Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава. Али му ипак то није падало на памет. Небо побелело, звезде се једва опажају, почиње да пирка јутарњи поветарац, опажа се јасно и магла на реци, — јутро је дошло.

— Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле. По небу се осула нека неодређена белина, која му заклања чисто плаветнило и даје му неку суру нејасну боју.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ћата је обично у тим приликама накитио и послао какав допис; послао у Новине које су орган тога округа у коме кује у звезде издашност ћир-Ђорђеву и износи благодарност народа тога округа, а завршује допис с оним већ свакоме добро познатим,

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

СУ ОНИ ВЕТРОВИ 254 ВЕТАР И ПАПИРИЋ 255 ШУМА ПОД СНЕГОМ 256 ЗИМСКИ СУМРАК 257 КАП 258 ПЛАМИЧАК КРОЗ ПРОЗОР УЧИОНИЦЕ 259 ЗВЕЗДЕ 260 НОВЕМБАР 261 П.П.П.П.П.П.

РЕКА 312 РАДОСТ ПУТОВАЊА 313 ЛЕТОВАЊЕ 315 НЕПОДУДАРНОСТ 317 КАМИЛЕ И СУНЦЕ 318 ЗАШТО СЕ КРИВИ ТОРАЊ У ПИЗИ 320 ЧОВЕК И ЗВЕЗДЕ 321 О МОМ ОДНОСУ ПРЕМА КОСМОСУ 322 СОНЕТ О БЕСКРАЈУ 324 МИР ПРЕДГРАЂА 325 ДА МИ ЈЕ...

и прње, Са шубаром и у овчјем кожуху, Чувар размишља: бољи је рад од нерада, Чак и кад ти је седење једини посао! Звезде, на небу, исте су као некада, Ал живот је, ипак, неосетно прошао! Поумираше исписници и солунци!

Свакога јутра, у освит, кад се Звезде повуку и Месец згасне, Акса обиђе своје имање, Прошета, спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и

ко у земљотресу; Учини ми се: ножице јој лаке Плешу, у месту; удахнух смелије; По зидовима заиграше зраке, И звезде, Иза прозора Засјаше веселије. И тад, о чуда, живну цела соба, Ко да јој се душа, замрла, поврати.

јун! јун! РОСА У трави, конци росне пређе. Бисерне капље, окца живе. Звезде су све хладније и све ређе; Поток и смрт у слози живе. Ал у небу се виде међе Сваке шуме и сваке њиве.

Влажно и тамно од искони, Воде се скупљају у бездану. Уз Немањину трамвај скакуће. Из шипке трола звезде изгони Које, како плану, тако нестану. Ноћ је велико, набухло Ништа Које се од тужних сећања лечи.

Слика затим утрну; но ја сам дуго Мислио на нешто нејасно, другачије, и друго. ЗВЕЗДЕ Звезде — на небу брадавице Болују понекад од падавице. У августу, небеса тешко дишу Препуна звезда ко узрео дуд.

Слика затим утрну; но ја сам дуго Мислио на нешто нејасно, другачије, и друго. ЗВЕЗДЕ Звезде — на небу брадавице Болују понекад од падавице. У августу, небеса тешко дишу Препуна звезда ко узрео дуд.

Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село. Хукне: њива се нарогуши, И блесну старе звезде у души. Стојимо покрај сивога плота, На граници између два живота. Са ове стране ограде: град.

У високој трави птице се гнезде И светлост тече кроз славине У земљи топлој од давнине Чији су гранични стубови — звезде. Да коња ободем, да тамо одем, Не бих више био тужан ни љут.

У црним брдима згуснут Месец из мог сна и нежна воћка од млека. Сванућем звезде сиђу на велики тихи пут У тој шуму у брдима где хуји висока река.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

риба са великом кесом испод уста, као у пеликана, џиновске крабе, кревете, разне друге крустацее, чудновате морске звезде и т. д.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноћ просипа таму и часове касне, Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне Непрегледна хрпа рањеника кисне...

ИИИ Грмело је као да се бије бој. Нит̓ трептале звезде, нит̓ је месец сјао, На нискоме небу, туробан и зао, Ширио се свуда густ облака слој.

И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи. — Исток се ведри, звезде гасе... Зора.

на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати

Свет покоја вечног чека дане. И док ћуте звезде, стазе, руже, Ја их жалим, оплакујем, волим; Искидане мелодије круже Мојом душом наивно и боно.

Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол’ко; и, наједном, преста... И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом,

Само мис’о сину: Откуд толико звезда? Али дивно Падају звезде преко мртвих. Мину... Далеко коб се јавља лаким ходом, Далеко звезде издишу над сводом.

Али дивно Падају звезде преко мртвих. Мину... Далеко коб се јавља лаким ходом, Далеко звезде издишу над сводом. Далеко, тужан, сам, сред црних њива, С болом, празнином — све к’о да се снива!

Над гробом нашим шириће се цвеће; Поклопац неба сандук нек нам буде; Блештаће звезде, к’о надгробне свеће, Над росном земљом наше црне груде.

Она и не зна да долазим тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с висина се смеше.

Једино зимске руже још што цепте Страшћу, и ја што у сну своме живим Опет, и звезде што нада мном трепте Бледе и сетне.

Убледеле звезде жалостиво сјáје Саучешћем, док се, нечујно од света, Живота нашег трилогија даје, Велика, дуга неколико лêта.

Мени се чини да је вечна она, К’о љубав њена, божја васиона, К’о звезде мирне на своду широком. Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска свода, Она се сиђе у таласе

НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о. Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами.

Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше. Ове кобне, лепе ноћи Трепте звезде У самоћи, А гласници смрти језде. Сваки од њих ноћас стаће, Прстом ледним Закуцаће На вратима тужним једним.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ (Небо, звезде и месец). Предмет загонетке је одгонетљај. Он је најчешће заодевен фигуративним изразом. У њему је сва драж одгонетања

Кољу се као жути мрави. Крадљив као врана. Кротак као јагње. Кука као (сиња) кукавица. Лаје као пас на звезде. Љуља се као вук из гвожђа. Љут као рис. Млати језиком као плиска репом. Мути као риба по плиткој води.

ВЛАШИЋИ Влашиће, звезде, сељаци држе као седам брата и: зову их: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав, и седми Милисав.

Јер то роб, чија је то звезда, побегне из тамнице, па ће се обазнати и ухватиће га, ако се проговори о бежању његове звезде.

(Звоно) 66 — Гора овуд, гора отуд, међу њима змај лежи? (Чешаљ) 67 — Дању клања, ноћу броји звезде? (Ђерам) 68 — Два се брата побише, трећега живот родише?

(Полумесец) 260 — Поље немерено, овце небројене, међу њима чобан рогоња (Небо, звезде и месец) 261 — Пуна таваница огњених свјетлица? (Звезде) 262 — Пуна тепсија златних колачића?

(Звезде) 262 — Пуна тепсија златних колачића? (Звезде) 263 — Пуно решето љешника, а међу њима ора'? (Звезде и месец) 264 — П

(Звезде) 262 — Пуна тепсија златних колачића? (Звезде) 263 — Пуно решето љешника, а међу њима ора'? (Звезде и месец) 264 — Путник је долазио из бијела свијета: нити хода,

(Звезде) 262 — Пуна тепсија златних колачића? (Звезде) 263 — Пуно решето љешника, а међу њима ора'? (Звезде и месец) 264 — Путник је долазио из бијела свијета: нити хода, нити лети; нити једе, нити пије; не говори, а не чује

(Сунце) 265 — Ријез сланине преко све планине? (Небо) 266 — Све поље чавлима поковано? (Небо и звезде) 267 — Сви се радују Ђурђеву дну, само се њих седам не радују?

ни копита не укваси? (Месец) 269 — Увече златно просо просу, а ујутру све покупи? (Звезде) 270 — У ноћи свијетао, а у дне таман? (Месец) 271 — Цијелу ноћ број, а не можеш избројати?

(Звезде) 270 — У ноћи свијетао, а у дне таман? (Месец) 271 — Цијелу ноћ број, а не можеш избројати? (Звезде) В) ЗАГОНЕТКЕ-ПИТАЛИЦЕ 1 272 — Без чега не може млинар млети?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Мислим нону са свећом и амрелом! Сисе, бре, држи ко да су одликовања! Карађорђеве звезде, а прекривене свилом призренском! Добро би било да смо је реквирирали, макар на пóсата...

ГОСПАВА: Ти не забадај нос! ИКОНИЈА: Ја не забадам, него питам! Фалила си га, не знам ни сама, у звезде! ГОСПАВА: Све то споља изгледа фино, даме, господа, деца вуковци, за пример! Даме, могу да замислим!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село. Лука не излази из воденице док и последња не утоне у

изубаданом. Привидело јој се да звезде светлуцају на самом крсту, па је свом снагом притиснула леву дојку не би ли смирила срце и сачекала мајку да сада она

Нема воле да послује, па изиђе напоље. Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима. Земља јој се подметнула да по њој хода и њу да држи. И ноћ је њена топла река.

“ узвикивао је Ђорђе путем до Паланке, а ноћ је врила од крекета жаба. Крекет се расуо земљом и небом, чинило се да и звезде крекећу звонко и отегнуто, а пандури су му одговарали: „Ниси невин чим си Аћимов син.

Не може и не сме. А звезде су још ниже сишле, све ће попадати, изгореће неорано поле. И она је звезда пала кад је умрло дете.

Туђе су ово кости у Адама. Није то моја кост, угаси лампу. Дим петролеја гадљиво пела ноздрве. Отвара прозор и удише звезде. И опет је ноћ и опет је с лампом. Адам је спавао с десном руком међу бутинама а леву је одбацио у страну.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде. — Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.

Ко би рекао да су звезде тако немирне? Дечак протрла очи, али се ништа не измени. Звезде су се кикотале, отресале сребрни прах са косе, зујале

Ко би рекао да су звезде тако немирне? Дечак протрла очи, али се ништа не измени. Звезде су се кикотале, отресале сребрни прах са косе, зујале као сребрне пчеле кроз ноћ, зачикивале га.

Једино још Месец тврди да га виђа како скакуће са звезде на звезду, за ноћ обигра читаво небо. Зато га и зову Звездан...

Мален је и светлокос, светлоок сав прозрачан. Погледај кроз прозор и видећеш га како скакуће од звезде до звезде, читаво небо обигра. А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си!

Мален је и светлокос, светлоок сав прозрачан. Погледај кроз прозор и видећеш га како скакуће од звезде до звезде, читаво небо обигра. А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си!

Више га нико није срео, нико чуо. Али од тога доба сва деца, када су тешко болесна, виде како са звезде на звезду скакуће дечак светлокос и светлоок сав прозрачан, али мален и живахан као варница.

Позвани смо на свадбу морске звезде! По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта!

Позвани смо на свадбу морске звезде! По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта! — Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада. — Наравно да је имаш.

Тешко је било не удахнути пуним грудима бистри ваздух! Изнад њих трепериле су звезде. Плачку се учини да види како се неке од њих спуштају ка земљи. Ево их, ту су! Кад би бар био звезда!

Од стрепње Плачко потамне али настави да се пење у висину заједно са Смејачком. — Гле нове звезде! — весело им намигну Месец. — Звездице лепотице, нове сестрице! — ухвати се око њих коло звезда.

Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти. Узалуд су га звезде звале у коло, узалуд засипале смехом. Сам и тмуран, стајао је на западном рубу неба и тако стоји још и сада...

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

неба, ту се сударају и бесне сви дорћолски ветрови а лети, у августу, када су ноћи црне и провидне до бездна, падају звезде. (Сада падају на кровове успаваних, празних таксија, као што су некада падале на успавана носачка колица.

Грку, где је живео, ова прича: говорило се како Филип Вишњић, слепи гуцлар, старац, једном годишње, у августу, кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда пева тужбалицу коју нико никада неће

Тама је постала једноставна, и звезде, и оне празнине и Љубица је, прочишћена у тој унутарњој расветљености, разумела да воли.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

САТ 189 ЛXXXИX ТИШИНА 190 ХС МОРСКА ВРБА 191 XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ 192 XЦИИ 5 193 XЦИИИ ЗВЕЗДЕ 194 XЦИВ ПОДНЕ 195 XЦВ МОЈА ПОЕЗИЈА 197 XЦВИ АНЂЕО МИРА 198 XЦВИИ АНЂЕО ТУГЕ 199 XЦВИИИ ВЕЧЕ 200 XЦИX

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване?

Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце, оно огрејало, И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' У

Хује тамне риме к'о мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада; У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело. Ј. Дучић ЛXXИВ ЗАШТО?

Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о

Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини.

каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не

Корачај мирно по ускоме путу, И буди скроман. - Истина је ту. Ал' шта ме гони, те се умом крећем Међ' сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то?

Месец крвави У поноћноме тиња облаку. К'о тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо; ни звезде нема; У грозничавом бунилу дрема Планета стара; Грех на њој тешка крила одмара. Тама је пала...

Попа, Васко - КОРА

хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек је догорела До ноката

се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тек по који петао кукурекне, али се на то ни пси не осврћу. На небу светлуцају безбројне звезде; непотпуни месец тек што није зашао за Брутијска Брда, али још осветљава својом светлошћу једну врцкасту стазицу која,

Но Питагора гледаше у небо и ћутећи посматраше звезде. Месец је, међутим, био зашао. Незасењене његовим сјајем, звезде су трепериле у пуном броју на небу.

Но Питагора гледаше у небо и ћутећи посматраше звезде. Месец је, међутим, био зашао. Незасењене његовим сјајем, звезде су трепериле у пуном броју на небу.

Они наћулише уши. „Погледајте безбројне ове звезде! Оне покривају од памтивека небески свод. Откад се појавио на Земљи, човек их је посматрао, разазнао њихова јата и дао

начинио и предао Тетиди штит што га је сковао за њеног сина, брзоногог Ахила, биле су на њему урезане и небеске звезде.

„У истом оном међусобном распореду у којем је Хефестос урезао на штит ове звезде, видимо их сада и ми на небу, видећемо их сутра на ноћ и сваке идуће ноћи; оне су вечне, непроменљиве, непролазне.

где се небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај; онде оне залазе за брегове Брутије.

Та звезда се не помера никад са свога места. Око ње се крећу све остале звезде у кружним путањама чији је полупречник утолико већи, уколико је уочена звезда удаљенија од ове наше звезде која се

све остале звезде у кружним путањама чији је полупречник утолико већи, уколико је уочена звезда удаљенија од ове наше звезде која се зове поларном звездом“.

Питагора испита своје младе ученике како се крећу поједине звезде око поларне, захтевајући од сваког да му прстом покаже како изгледа путања ове или оне звезде.

како се крећу поједине звезде око поларне, захтевајући од сваког да му прстом покаже како изгледа путања ове или оне звезде.

лежи на крају руде великих небеских кола, спојите је у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Могло је бити десет сати. Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети. Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом.

Она је витка, свежа, и као биљка сочна. Она је љупка, и сунчани зраци трепере у дубини њених зеница као две звезде. Груди су јој високе, праве и дрхтаве. Црвена сукња лепрша се као велики крвави лептир.

— И поизмакне се. И звони Икета поред увета, и хвали и кује меденицу у звезде. Чује се, вели, чак до Метковића. — Дедер још мêко, дедер сад — каже сељак, и све се више измиче и удаљује да чује и

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И тако полуумирен уђе у гору. ВИИ Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају. По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку

— уздахну он после неке тешке и горке мисли. Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

СРЕЋЕ 128 ПО ГРОБОВИМА 131 СПОМЕНИК 133 ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ 135 СА КУМАНОВА 138 УЗДАХ СА ДУНАВА 141 КРВАВИ ДАНИ 143 ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО ИМЕ 148 ЦВЕТОВИ СЛАВЕ 150 ШТАПОВИ И ШТАКЕ 152 БОЛ И СЛАВА 154 МНОГИХ НЕЋЕ

И не знадох да ми крв струји и тече, И да беже звезде из мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав

се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав свет јада, И да беже звезде из мојих очију.

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе.

Ал' бегају звезде, остављају боје. При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени

По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе. На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет

Умираху боје, С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде, ал' да их опоје Не остаде нико, ни ноћ у црнини. И неста планета и животу трага; Изумире и смрт.

И ту таму, и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину, Где је она, где стајаху они. И кад звезда њима се показа, Видели су сви

дођоше луди; Сад плете венце, нико је не буди; Осмехом дише, ударају звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад за зло не зна, кад не слути више. Кад за зло не зна.

сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје звезде што више не живе. Све ми се чини гроб мој није ово.

Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници

У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно

Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас.

“ Љермонтов је био син руских равница. И он је гледао исте пламтеће звезде на црном поноћном небу које сам и ја видео.

А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора?

Оне су као звезде на небу, које нас смртне подстичу да тежимо небеским висинама, али се многа ракета, која је уображавала да путује ка

у Аустро-Угарској, изгледало је мало и смежурано, али ми је Београд изгледао веома поносан као да жели да дотакне звезде. Историја паћеничког српског народа окружавала је овај град и то га је, у мојој машти, дизало у небеске висине.

у Аустро-Угарској, изгледало је мало и смежурано, али ми је Београд изгледао веома поносан као да жели да дотакне звезде. Историја паћеничког српског народа окружавала је овај град и то га је, у мојој машти, дизало у небеске висине.

” Одговорио сам потврдно а онаје наставила: ”Био си још врло мали, али се сигурно сећаш сјајне звезде од метала коју су радници поставили на врх крова када су завршили своје радове.

” Осећао сам слрмину успона, али нисам видео звезде испред себе. Рут је био велики мајстор за решавање математичких проблема, али није био стваралачки геније; био је

Али закони по којима се крећу звезде и планете, и по којима су се одувек кретале, нису променљиви; ти закони не старе па су, према томе, бесмртни; они су

Физичке чињенице и принципи које је открио Фарадеј, стајали су јасно дефинисани као светле звезде на небеском своду ведре и мирне летње ноћи.

Многе ноћи провео сам у винограду моје мајке завијен у овчију кожу под отвореним небом и посматрао звезде које сам гледао пре петнаест година, када сам помагао говедарима да чувају волове у време звезданих летњих ноћи.

Ћипико, Иво - Приповетке

Слушају око себе људске гласове и жамор из града, и гледају у звезде, једнако у бризи хоће ли им сутрашњи дан донети зараде.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Некад, чини се давно, био је Дучићев синестезијски епитет шуште (звезде) и симболистички епитет љубичаста (ноћ), а сада налазимо рујну будућност која је симболичка, али у смислу у коме је

царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога

је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло облаче као у живо сребро.

Остаје исконско прожимање звезде на небу и звезде у срцу, које је карактеристично за све кругове које сам на самоме почетку помињао: кругове које

Остаје исконско прожимање звезде на небу и звезде у срцу, које је карактеристично за све кругове које сам на самоме почетку помињао: кругове које описују национални

У оквирном су делу соко, градска врата и девојка вратарица, а у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу

Али изгледа да он то што је Анђа одевена у сунце, месец и звезде схвата као украсне мотиве, који служе „да се живот улепша“, па су нам онда, закључује се, „потпуно јасни и чисто

У другом случају пред нама су само стилски украси: сунце, месец и звезде фигуративно се, у метонимијској замени, именују уместо мараме, појаса и одела на којима су извезени.

једна која је такође из Горњег приморја и такође садржи варирани сликовни образац о девојци обученој у сунце, месец и звезде. То је „Особито накићена пастирка“, у петој књизи Српских народних пјесама, у државном издању из 1898.

и шестом – изгледа да се у најчистијем и можда изворном облику налази сликовно језгро о жени обученој у сунце, месец и звезде. То је језгро прилично распрострањено у нашој народној лирици и налазимо га у различитим песмама.

У томе се огледа извесно колебање народног песника (или певачâ) у схватању слике жене обучене у сунце, месец и звезде. А одразило се и у два тумачења – Недићевом и Ђурићевом.

Пажљивом читаоцу не може промаћи да колебање народног песника није случајно. Јер облачење девојке у сунце, месец и звезде необично је у народној лирици ако није фигуративно, а ако је фигуративно, као што смо већ рекли, не може бити изворно

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

да уђу међу њих, из врта, и бокори јоргована, и багремови, и кестенови, а да се приближе плава брда и трепћуће звезде [. . . ]”.

„Плава брда и трепћуће звезде” такође су се тада „приближили” саговорницима који се у жутој соби, усред ноћи, нису само спорили, него су се борили,

је на почетку сцене уз помоћ језичких тропа био ушао у собу онај комад природе а приближила се „плава брда и трепћуће звезде”. Штавише, Црњански је разговор у соби једним веома занимљивим поступком повезао и са „бескрајним, звезданим небом”.

Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да ‘шуште звезде'! Ми, дабогме , одосмо даље”. 283 Слободни стих се дакле - што је довољно јасно казано - схвата као стих са ритмом

Суматру Црњански тврди да он и његово песничко поколење иду даље од гласовитога Дучићевог тропа (синестезије) „шуште звезде”. Засад није испитано какви су доиста код њега, нови или стари, тропи најчешћи, најзначајнији, и каква им је природа.

Исакович се - као потпуно из мењен човек - пружа по колима и вози се не као жив човек, него као мртвац, при чему: „Звезде које су гаснуле, није више гледао, као ни светлост што је у висинама трептала.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Беше пророчки надахнут и крепак. Па кад на Косово паде тиха ноћ, и кад звезде чудно затреперише ону чежњиву песму, коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине. Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије

Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу свȅта, Мушки започета; И док траје звезде, ма и за облаком, Што и кад не светли оглашује сваком: „Не малакши, роде, слогом јачај снагу, Одолећеш врагу!

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у свежини,

Која те мука шиба Да звезде пребрајаш, А не видиш што ј’ близу Пред твојим ногама?“ Та брзоплетна мудрост Није пропала, Свету се допала:

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње разликује тек обликом и маштом.

ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам.

Подземни ветар успава заспале Улаз чувају две тишине и хрид То није љубав то је патња и зид Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без прамца Некога света

Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.

О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци. Онда мој залута међу звезде крвоток.

Те звезде — с њима ко и без њих ноћ. О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире

Ледене обале сенком роси ли језиве воде за заклетве од жеље страшне смрзнуте. На путу остале су клетве и звезде споре омрзнуте. О нема шумо на обали ноћ где бесвесна почиње да л снага ме слатка обали или ме сан мој опчиње.

Твоја чула себе ослушкују, своју Нестварност, своју бескрајну успомену; Твоја празнина свет и звезде крену У чудно поимање твог духа у Броју.

Вратиће те време. Клечаће и влати Ко у Матјечи, на гори што пати, Док те у дубини преуређују звезде, Које не видиш, ал видиш звезданост Пресвислу у води без чари што занос Твог срца троши за хридине трезне.

све излишне дане Где досада је врлина без наде Пепео одблеска који упознаде Испражњен југ и посвећене руке Сјајем нове звезде за прастаре муке Кад пакао је љубав и исти огањ гори У злочиначком срцу и на гори.

Биљко, помешаност смешну земље и воде Кажњену блатом, благо презри цветом. Ал пристани на свет који звезде воде Изласку мутном с безбожним полетом. Срце роди поноћ главе, ал избави Себе анђелом када време стаде.

Краков, Станислав - КРИЛА

Мајор је лежао на леђима. Црна грана багрема му је заклањала звезде. Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише.

Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле. — Уништавају Швабе писма. — Није Швабе него наши... — Пролетери свију земаља, уједините се...

Иначе ѕплеен, цафард, досада. Као и на фронту. По поноћи моторни чамци враћају госте. Ноћ је топла и пијана. Звезде се веселе. Плешу Велики и Мали медвед. Скакућу Алдебаран и Андромеда. Море је запаљено и блиста. Варош је у тами.

У шатору је био још и улупљен самовар који је заморено врио. Рус је неуморно пио воденом чашом коњака са три звезде, нудио свога ћутљивога госта, и опијао се далеким сећањима.

Марџукић је изашао пред колибу. — Не виде се звезде... биће снега. Потом су и други излазили. Ускоро је Душко спавао, на голим џаковима и коњским ћебадима, и није сањао

Петровић, Растко - АФРИКА

Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде. Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи

Неколико дерана, у пирози, и до прсију у води, лове рибу размахујући четвртастом мрежом. Звезде су на њиним рукама, у њиној мрежи и на крљуштима риба које хватају.

Око једанаест остависмо Швајцарца и пођосмо опет међ црнце. Шампањ ми бруји у глави; звезде су најлепши дијаманти на свету.

Ја мислим да је за ову велику црну децу ужас нарочито стаја ти тако усред ноћи, чије се чак и звезде због силног испарења не виде. Пантер или баук сасвим је исто.

каткад кроз изненадне тропске шумице, или потопотоом, у чијем се муљу, између шевара и ободрених стабала, огледају звезде. Крај је препун змија, а шеф је, само вече раније, срео близу један млади пар лавова.

то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.

свакако спава, и да су моје одеће савршено влажне од предјутарње росе. Звезде беху још на небу. Али ми смо стигли у Кауру, када је на истоку већ почело да се трагично расветљава.

Ноћ ће бити без месечине и звезде се још не пале, тако да кад стижемо на језеро помрчина је савршена. Да бих је видео, ја надносим лампу против олује

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије.

XЛВИИИ Ноћ је тија, — месечина сија, Хајде, луче, да бројимо звезде. Звезда много, да не забројимо, Пољупцима да их бележимо.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти. Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет.

Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице. Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’? Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’?

“ Љубим ти, душо, недра; — Ал’ ја сам увек Срб, И сад сам ту нашарô Пољупци српски грб. Па чуј шта звезде поје, Ту радост велику: Срб љубећ’ љубу љуби По крсту челику.

Откуд санку сила дивна, Да отвори сва небеса? Засијају зрачне стазе, Кâ да с’ у дуж звезде сјате, Видиш своје како слазе, — Саме душе — ал’ познате.

Нигде звезде, свуда тама, — Па ни суза, ни песама. XXXИИ Иза горе сунце ниче, Па на гробљу дрва злати; Роса пала на цветиће,

Моји врти, моја поља, — Јер је тако сузна трава; Моје звезде, — јер се крију; Моје доба, јер свет спава. Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, —

Па још ноћца кад заплави, Па затрепте звезде мило, — А теби се тако чини, Да се море с небом слило. Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји.

Па сад плави, ноћи света! Треперите звезде мило! Ево море — душа моја — Уједно се с вама слило. На зрцалу душе моје Огледа се месечина.

Чини ми се кô да видим Светло лице звезде своје; Ја је видим, ја је видим, — А ње давно нестало је... ЛX У сну, дабогме у сну, И где би другде било, Дође

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Био је мрак кад сам отворио очи. Скочио сам. Сањао сам нешто страшно, тешко... Али кад сам угледао звезде, сан је ишчезао и више се ничега нисам сећао. Било је близу осам часова. Чуо сам жагор војника који су некуда ишли.

— Дај Боже! — и командир одлучно пође. Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи. Звезде су тамнеле. Све што је живо прилегло је на земљу. Пушке су праштале.

Лупио сам о зид. Подигао сам главу и погледао навише. Звезде су трепериле. Да ли ко види одозго? „Боже, ако те има, спаси их... спаси“ — шапутале су моје усне.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Научи с’ сносит судбу: свега Лишити с’ кад добродетељ иште! Крик серпског рода звезде домаша већ Противу злобе, зависти, неслоге! Дај, Роде, преобуци с’в нову Ризу доброте и божја света!

смирене прави Ти стројиш и гојиш свог суштества крас; И зато све веће Јест торжество среће Што разгониш мрак, Јер звезде ти сјају И утеху дају Да јеси нам слоге и поноса знак.

Та прије ће нам сунце, месец, звезде И црна земља наопако поћи, Атоми створа что у вечност језде У прах и пеп’о претворит се моћи, И фурије, кад

Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај. И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом.

Васа Живковић МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно. Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!

Немојте небо Наткрити свуда! У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда. О, даље, даље Од звезде оне, Да ни облачак На њу не клоне. Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој.

Ој! Краљица грли њега, Прси — вреле грудве снега, Звезде — очи, коса — злато, Све је њему, све је дато, У његовој све је власти — Куд ћеш веће, боље сласти?!

све земске олује Нигда спирит неће, нигда кадре бити, И подлуни дуси свеже ће им вити Док последње траје на небеси звезде, Дух не пада нигда у прошлости безде!...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали. И може ли се шалит галијот Кад оркан помно звезде задрма, Шибајућ гнева бичем огњеним, Даскама мртвим трошне галије Јаок извија бола паклена?...

гнева небеског Неизбројене парне светове И бацив пламен своје мрзости, Природу пуни духом пакленим; Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се цери, тобом самрт коси, Анђео и демон тобом с неба слећу — Тобом Господ живи, светови се крећу.

Бога. моли Југовића Мајка. Давно снахе под умором пале, Ветрова се небом гони хајка, Звезде трну што су сву ноћ сјале, Бога моли Југовића Мајка.

Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезнуће.

Да ли тугу таје За вечним сунцем које им се скрива, Или се на дну њином борба збива, А врх њих само зимске звезде сјаје? Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима.

И ти си мирис у ком беда спава Златни сан, из ког, вај, ипак се буди У атмосферу олуја и студи, Где зимске звезде прах таштине таје!

ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.

и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе, звуке и звезде и боје; И кô победник што гине на мети Уз шумни пљесак, крај у њему стечем И да ти њиме песму сунца речем Кад

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ђурђевска ноћ над пупољима тако, пупи ми пупила, мала. Пламено ми се извијаш у цвет. По коси ројем ти пале звезде, ил’ зраку сунца у витице оплела. Врелини овој бризгај о бризгај, врела.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

покосио, Ја би њег̓ва љуба била«, а на Иванове речи да би обљубио и оставио одговара претњом да ће га казнити месец, звезде и сунце понајвише (ибид., 143). Чемпрес (ціпреѕѕуѕ ѕемпервіренѕ).

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Матија Из мога ока ниједна суза неће канути за Доротејем и Јеленом. Дато им је да умру попут какве звезде која мине небеским сводом и угаси се у дубинама црног пространства. Ја нећу да се чудим.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди прошлости давно време; И смерне звезде трепере чудним красом, Док песма тоне у бескраје неме... Све стрепи, слуша...

Ал' шта ме гони, те се умом крећем Међ сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то?

“ 1887. ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ О звезде на висини. Чујете л' моју тугу? Ја плачем у тишини... О Ехо, по даљини, Поклони гласак другу, Што блед и мртав лежи У

О Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи... Сузама молим тебе: Светли нам, бледи Фебе, У брачној нашој ноћи. Ви звезде на висини, Видите л' моју тугу? Ја плачем у тишини...

Једне вечери тако, на своме каменом прагу, Сеђаше Бен-Касим дуго и у ноћ гледаше благу. Небом се осуше звезде. Далеко, у самоћи, Тајни се стрже усклик по јасној, звезданој ноћи И као силовит акорд потону у тихо вече, А палма

И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња оба. Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А мамузом вранца туче.

А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи. „Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи, „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'.

А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. 4. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста, И свиње погони тада у поља влажна и пуста, А уз пут и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Кадгод се уздигнем и до самих звезда некретница. Доспем ли, на пример, до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који

На небу трепере звезде; Месец, који се већ уздигао изнад влажних ваздушних слојева, добио је сребрн сјај; у звезданом јату Лава блиста

Те нам звезде изгледају као приковане на небеском своду и оцртавају на њему различите фигуре, тако да их око само од себе везује у

Свакоме посматрачу неба упада у очи јато Великога Медведа, јер су његове звезде подједнако јасне и надкриљују својим сјајем ову своју околину.

Зато су вавилонски свештеници, већ најмање пре четири хиљаде година, а можда још и пре, груписали звезде неба у звездана јата и наденули им имена.

Та се тачка зове Северни небески пол, а налази се у непосредној близини Поларне звезде. Ова звезда припада јату Малога Медведа, а лежи у тамној околини, у продужењу стражних двеју звезда Великога Медведа.

Остале звезде су од ове целе Сунчеве породице толико удаљене, да се ни њихово властито кретање, ни оно привидно које следује услед

Планете су, у главном, врло јасне звезде, које сјаје на небу мирном светлошћу, а различите су боје. Неке су од њих, по мишљењу астролога, добре, а неке рђаве.

Али, посматрајући које се звезде рађају на западу одмах по заласку Сунца, а које се гасе на истоку баш пред његов излазак, успело је вавилонским

Зато наша Земља и није бог зна како велика! Пловиш ли према југу, указују ти се на небеском своду звезде које се у севернијим крајевима никад не виђају.

скоку у вис, поприлично испод ногу, а кад би се померала и у простору, ми бисмо у току времена морали видети како се звезде на другим местима хоризонта уздижу изнад њега, а то нису ни сами Вавилонци до сада опазили.

Тако ће и те две звезде затреперити у Вашем везу. А кад тај посао довршите, па ми га, као што кажете, пошаљете у награду за моје александриско

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Овај обимни дитирамб мноштвом појединости представља све животне сфере (звезде, флорални свет, фауну и људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/

Сиромашном ђаку се „каткад чини“ да је небо „грдна совра мермерова“ по којој се котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Оно лебди отсечено, далеко, туђе. Побегло је од чудног испарења, густог, и много мокрог, које дави и гаси, хоће и звезде да погаси. Побегло је можда и од чудног света који се сав претворио у кукуруз.

Ништа се на овом свету, па ни у овој паланчици не разуме добро. Што рекао господин Јоксим: Не зна се ни зашто светле звезде онда кад цео свет жмури. На клупи пред кућом Павловом лежи пас фрау Розин.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде преместио.

нисам, него сам се управо онако владао као млоги људи на свету, који само свој трбу надгледају, нити се брину како се звезде окрећу, нит’ какови се животиња у сунцу наоди.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

рукавице Претворене у мачкетине На сиву војску мишева Одвеже вериге сред олује И земљу од старе храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим

царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је уживо сребро облаче Певам И палим једно перо из левог крила Да ми песма буде примљена БОЈ НА КОСОВУ

гвожђа Река наше крви извире Тече увис и увире у сунце Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану

луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И бацили је

ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И бацили је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Испод топовских шина сену варница. — Ходо-ом... Ходо-ом! — чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале... — Ордонанси, с пушкама на зачеле! — командује поручник Коста. — Батерија, сто-ој!

Ко хоће да иде, нека изиђе. Војници су стајали укочени. Руговска клисура је зјапила. Звезде су подрхтавале. Из пешачког логора је допирао жагор...

А ми смо пили и смејали се... ТАМО ДАЛЕКО Горело је хиљадама свећица, као трепераве звезде, у мрачној ноћи. Поворка људи, жена, деце и војника ишла је лагано певајући побожне песме.

Светлост се на броду наједном угаси. У почетку на прежемо вид, да бисмо се свикли на помрчину. Звезде сада јаче засијаше. Ветар на крову поче да дува.

У даљини крекећу жабе. Са стране у трави зричак зриче. А ноћ топла и пуна звезда. Изгледа нам да код нас звезде не светле овако јасно. Или се то нама само чини, што је ноћ без искре светлости на земљи.

А биће много мртвих! Многи од њихгледају ово звездано небо и мисле како сада те исте звезде посматрају и њихове породице. Неки од њих и не слуте да ће сутра у ово доба лежати под земљом.

ало... ало! Чујеш ли ме?... Ало, па што се не одазиваш?“ Ноћ је бледела. Звезде ишчезавају губећи се у далеком тамном своду. На истоку, изнад врхова планинских, појави се беличаста трака.

— Није ни зинуо! — додаје сеиз. — Их, ала га је потрефило посред звезде! — објашњава мој посилни, загледајући ону кокарду и изговарајући оно „з“ као деца која кажу „дзик“.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

У једанаест и по опело, црква св. Марка. Ожалошћени... Очи плаве твоје: њиве малене неба По којима прстима сејао си звезде; И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде. Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза.

Моји перунски коњи. Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. И као велики метеор са Звезде Најмањи, најнезнатнији симбол долете, И у срце ме погоди; Метеор, као незнатни бол и извор.

мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде. Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар; можда и претерујем меру алкохолства...

Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар; можда и претерујем меру алкохолства... али од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...

У тајности да ти поверим име једне звезде Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут! Али херој сам на друмовима: Од свега највише волим да се опијем, а

И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз варнице што из димњака бију, - Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ Да л' лети мој воз?

”Ћути, ћути, грешниче. Погледај овај цвет! ”Сећаш се оне звезде што сијаше кроз уста сељаку? То беше свежа кап воде у његовом стомаку.

се по ливади, Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу, Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади; И да ће звезде попрскати младошћу моје крви; Као жртва, лукавства му, бејах толико први, Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица,

Испод ливада влажних, и свежих црних кора, Ове руке оживе преображењем у звезде, И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора; Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног откинутог крака? Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену.

Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом? Шта га се тичу звезде на небу? Нека пожури и порасте као и остали! Ускоро почињу летње жеге. Не порасте ли на време, остаће заувек мален.

А онда на главу маслачка, као слатка киша, паде ноћ. Како је продорно мирисала ливада у ноћи! Снено трептале звезде! Као џиновски свитац црним понорима неба лутао Месец! Сам у небу, он се осмехну маслачку самоме у пољу.

— дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку. Узалуд су је мамиле звезде, узалуд је наговарао Месец да се одмори. Какав одмор!

Гледа је муж и рођеним очима не верује: вршњакиње јој се смежурале као орахова мезгра, а она од јутарње звезде сјајнија!

Други су уверени да се првима старица само привиђа: из мора излази Лепотица од јутарње звезде блиставија. У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци.

Шта хоће та главата, бела наказа? Кога се у мрављем племену тиче шта раде звезде и лептири? За мрава је да научи све о налажењу хране, о узајамним дужностима и помагањима, о грађењу мравињака.

Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род! Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље.

Је ли потребно знати шта се светкује? Славља су славља! Китио се дворац, украшавале улице. Чак су и презрене звезде биле позване да увеличају славље. Шта тек да се каже за Цареве других земаља?

Тајимице поче да плете старац челичну мрежу. Затим набави чамац бржи од ветра и ноћу, док су једино звезде биле будне, поче да прогања Сребренку. Читаву ноћ је ловио.

Испуштају диње своје слатке мирисе, брује зрикавци, а у нежној струји месечине плове звезде и свици са својим бисерним лелујањим. Али, шта се то тамо, насред бостаништа збива?

Али, и након два сата, и након два дана било је исто. У брк су му се смејале морске звезде и рачићи док се превијао у мукама. Шта сада? Позван би најчувенији видар, најчувенији травар.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 90 НА ЖАЛУ 91 ПОД ЈЕДРИМА 92 ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ 93 МЕТЕОР 95 ЈУТРО 96 СРЦЕ 97 НЕРЕТВА 98 ЗВЕЗДЕ 99 ЛЕПТИР 100 ПОГЛЕД С ВРХА 102 ЗОРА 103 НОЋ У ТРПЊУ 104 НА ПРИПЕЦИ 105 КОЛЕБАЊЕ 106 МЕДИТАТИВНЕ

Славуј! Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже? Сребрни поток и гај? О, бежи, бежи, мој знанче, Јер овде зиме је кут — Све моје цветне наранче Вихор је

Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи. Кô благе и топле материне очи, Лепе греју звезде и гледају на ме. Уз Неретву, доле, бехар се разгроздô; Пун фењера стари Мостар трепти оздо, Спава.

Ријека чиста, Препуна смарагда, путује и блиста, И ред блиских кућа у њој се огледа. 1912. ЗВЕЗДЕ Поред мене река трабуни и спава Уљуљана позним тичијим цвркутом.

му букте кô барјаци ватре, А кобан подсмех на лицу му титра; Небу се кеси и та неман хитра Кô да би хтела све звезде да сатре. Већ изнад мене мину и прохуја, Кô разуздана широка олуја — Помами њени кад је с мора гоне.

8 Непомично, тамо горе. На висини звезде стоје; Вековима гледају се С немим болом чежње своје. Оне зборе један језик Тако богат, тако мио; Но ниједан

О, љубави златне звезде, Пресјале су ваше моћи, Испод мене понор пуца — О, прими ме, древна ноћи! 64 На очима с црном ноћи А оловом

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

све рушила на своме путу, а посвађали су се „да око шта, веће ни око шта“, — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице Месецу. Како такву браћу да помири Анђелија? Она је себичност и нечовештво тукла широкогрудошћу и човештвом.

Робље ваше све турско подножје. Све њих однела је турска поплава. Али раја је нагонила чак и звезде да о њима говоре. У светлости десетерца они су ишли из места у место, из деценије у деценију, од нараштаја нараштају,

је страшан као смак света, величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама, небо се проломило, месец пао на земљу, звезде прибегле крају, Даница крвава, на цркви кука кукавица.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

се сећај свега тога докле ти се у невреме смркло није, и загње ти све широм: небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде, и врате се облаци празни за кишом!

А воде тврде у кристал се преобрнути. Такођер и цело се небо полепшати хоће: звезде толико ће све сјајне бити како што је сад, пун Месец, а Месец пак, такве форме стати се без промене кано што је Сунце

Како од искре ватру ложећи у божјој вољи плантите, од звезде у Месец, из Месеца у Сунце претварајте се с добрим сјањем.

Тко те уразуми, и даде ти видети небо, сунчани ход, и расмотривати многе звезде, и у свем тому, ка у неком многом цвећу, лепу свезу и добар начин имадући времена распрознању?

Или какви су који кога чина, Већега, мањега ли, Онолико и своје сјање На небу имају; Ка и звезде: Све су на небу, Ал' једне су мање од других.

Није лепо бистре воде извор закопавати и жабокречну бару црпсти и пити је, сунце тајати а звезде указивати, седу натраг стајати и момчету напред у столу старце учити и адет изнова им давати, бистроумљу мучати а

Војака не зна ни га сми згледати, а с царем хоће уједно да се у хинтови вози. Може ли то бити? Ћоравац може [ли] звезде бројити и пешак с коњиком упоредо трчати? Кратка нам памет и реч.

је човеку горе ходити да то разгледа што се горе чини: колико је небеса, како ли се окрећу, какав ли свој начин и ход звезде имаду, што ли грми, што ли пуца, одашта ли се што стаје, како ли се стихије састају и мешају се, и разликост свакој

« Звезда је од звезде разлика са својим сјањем. Такођер с начином је уредба у времени, у часови, налики лепој проходљивој и одлазној;

реке, потоке, изворе учини — тако и једновиђен свет изразлива својом вештином у сунце, у месец, у мале и велике звезде. А свет је огањ, он светли и пали. А и сам Бог огњем и светом се прозивље ако и ником није дознат што је собом.

Ако не мож' бити златан, буди црвен, буди румен, или бео — прихватам те... Ни саме звезде све једнако не сјају, неголи друго је сјање и тафра Сунцу, а друго Месецу и другојаче звездами.

ЈЕДИНСТВО МНОГОСТРУКОСТИ У њему је свакојако цвеће и разлико воће и многи бисер мешто каменица и многе звезде, ама једно је небо. Разлико је животовање, али једна је истина, многи дуварови, ама један је темељ и фундамент.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Дан на умору, издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече