Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!
Беше тамо млого муке, Звеке, цике, уке, буке, Јоште лишће, трава, цвеће, Од голема стра трепеће; Ма већ прође, све је тио, Бојак давно утолио.
Ох, срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога... На ограшју већ нестало цике И те звеке и јуначке вике...
Он у врулу весô душе Лаор крилом лако пуше, На обалу другу реке Носи вруле меке звеке; Једна мома ту је била Ћупом воде заватила. „„Мили драги, вечни Боже““ Тела б' дома, ал не може.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Расцепом свести цвили ракита. Селену хвата љута грозница. Од тешке звеке сјајна накита пуцају вене, дрхти лозица. Ја трошим страсти просца што скита: с међе ми гране рујна горчица; круни