Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с
Пред скаском о Андроклову лаву они остају сметени: у гести звијера наслућују нешто што их надилази, а не могу да му отповрну: „то је малограђанштина“, „то је лаж”. Али не обмањујем се.
Разумио сам нијеми говор ствари и тугу у оку звијера. Отворио сам душу свакој појави живота и очи сваком његовом виду. У сваком додиру остала је по једна честица мене.