Употреба речи звониле у књижевним делима


Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Збогом!... Па изиде бесно из шатора и оде међ своје голаће... У шатору беше тишина као у гробу. Свима су у ушима звониле Зекине речи... Чупић први дође к себи. — Рекосмо ли? — упита. — Рекосмо! — повикаше.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Међу многим свећама на столу, многе чаше, које су трепериле, звониле су, кад би се куцнуле, мелодиозно. А Вишњевски их је, истеравши хусаре, размештао.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Морало је бити нешто око осам, јер су и католичка и православна црква звониле истовремено, а то је једини сат дана у коме оне раде синхронизовано. Ако је то за било кога важно!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— А? — Ниси ти муштерија! — вели и спрема се да иде. — Два и по. — Јок... три и по. Јовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И када се тај шоу најзад заврши, госн Кречко ми звизну такву једну шамарчину да су ми уши звониле пуна три месеца. —Одакле ти одликовање? — дрекну на мене. —Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Сваки је журио да учини што је његово. Цела га је варош сахранила. Све су цркве звониле. Сви су попови са владиком били. Чаршија била затворена, и сва му је била на пратњи.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Целога дана је само на то мислио, и једнако му у памети зујале и звониле Васкине речи: „Поздравила ти се Зоне!“ И зато није ни чудо што није уз пут приметио буљуке сељанака и сељанчица у

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности