Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину, „морал“ приповетке: „Чујеш“, каже „ко се стара за ова два црва?
Матавуљ, Симо - УСКОК
А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године откад сам с вашим
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ноћница (1855), На Србобрану (1875) и Граов лаз (1862—1877), он је показивао извесну речитост и снагу, и у крепким и звонким стиховима казивао је осећања која су загревала целу Омладину. Извесне његове патриотске песме (Где је Српска Војводина.
Милићевић, Вук - Беспуће
Она се осмјехну, погледа га и засмија се веселим и звонким смијехом. И за час нестаде између њих свега што је сметало њиховом разговору и удаљавало их једно од другога.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
се бистра роса, мирише свеж ју трењи ваздух, прелећу велика јата грлица, спремна за одлазак, а доле у трњаку, јасним И звонким гласом, чика кос... Милина, не може човек сит да се надише!... После дуга путовања, стигоше цркви.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Затијем, више од два часа, плијенио је милином срећни пастир своју нову паству. Од тренутка кад својим звонким гласом прво запоја, до тренутка кад послије мисе, на крају своје поздравне бесједе не рече „амен“, нико не скиде очију
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Једнако као да сам гледао чаробњака гдје хода зраком или као да је мали у планини одједном устао од мртвих и звонким циликом смијеха раскинуо замађијаност те узбудљиве и нелијепе игре. И дивио сам се само што и други то чудо не виде.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Где сте ви миле зоре, И ви пролетњи дани, Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног вепра, Суровог, страшног звера, И лава и пантера? О, источниче живи Сребрне горске струје!