Употреба речи звонко у књижевним делима


Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

МАРИЈАНА У рано прољеће, кад опори жилави граб засвјетлуца првим озелењелим пуповима, ево је — однекле се звонко јави кукавица: куку-куку!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Прозори су целу ноћ били жути и тресли се, звонко, као нечији луди таламбаси, а прасак и грмљавина воде, над кућом, превијали су ме у мукама и пробијали знојем.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Газда све може. — Може ли дукат да баци у снег? — Може. — А сина? — Тола се из дубине насмеја. Суво и звонко сударају се воловски рогови, дуги, витки и у лук савијени, набадају густ сутон и черече ниско небо.

Венци суве паприке, остављене за семе, обешени о стреху, суво шкргућу изнад његове главе. Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца.

Најпре су ти бели млазеви звонко певали док је ведрица била празна, не, ведрица је звонила од њих, па су после жуборили и шуштали.

Треба све, и највеће грехе исповедити. Споља се чуо један једини манастирски петао. Али тако звонко као да из олтара кукуриче. Стресла се: да није зора? Пожурила је са набрајањем грехова. ...

Кроз јутарњу маглу види камени кров чесме с крстом, потонуле цркве, гробнице, чује шестогласно певање воде, звонко отицање из шесточесмених уста, најежи се, све је хладније, дрхти, у другој кући од чесме кукају жене, и ја сам убица.

После петнаест година први пут поново долази у манастир. Стоји у сенци граба, под њим речица тече зелено и звонко. Ливада мајем опколила и стегла стари камени зид, годинама изрошављен и изглодан, који уморно мили око манастира и

Аћим заустави кобилу, умуче звонко трескање потковица о калдрму. Ђорђе не диже очи. — Јеси ли га видео? — готово викну Аћим. Ћорђе ћути.

претешка, клате се и крцкају, крцкање се наставља у јези умирања што дуго траје, а нема руке да га одложи, да заустави звонко кидање и гњечење сувих жилица, јер Андра, кроз замућен дан и храстове талпе четири прста једре, Види Раку апсанџију

Крекет се расуо земљом и небом, чинило се да и звезде крекећу звонко и отегнуто, а пандури су му одговарали: „Ниси невин чим си Аћимов син.

Као да на пијаци будаци трескају о калдрму и секире звонко узјахују, док се варошки петлови мукло и први пут оглашавају, као да се све те заморне и гласне припреме за прекидање

Морава је појела с њивом. Мораш, рећи ћу себи, мораш последњи пут, па ћу да загазим у живо, звонко протицање реке. Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с гороломничким гласом и житељ

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

међу дланове, па је, налакћен тако за писаћим столом, ослушкивао из своје собе министарства, свеж женски смех што се звонко разлегао и треперио у побочним канцеларијама његових потчињених чиновника.

Из празних соба ширио се задах влажнога малтера, и гласови раденика што су кречили зидове, звучали су необично звонко, као одјек у стенама.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Али гдје је Звонко? Увијек он некуд шмугне! Но, сигурно је доље, код кола... Само, забога, да не би што такнуо!... Али неће, без бриге,

А Звонко збиља није лијепо учинио, што ће само рећи болесник, какво ће мишљење имати о њему. А баш је лијеп дан, и добро је што

за волан, припаљује нову цигару, намјешта зелени шеширић, зелени шеширић с рунолистом, увлачи у кола и посљедњу ногу. Звонко сједа поред њега. Плеуритично кашљуцну залупнута врата — и кола крећу. Вјероватно доњим, старим путем.

Ћипико, Иво - Пауци

На раскршћу бијаше живље него обично. Гоњачи га почешће стизаху. Бахат мазга, весела пјесма и дозивање одјекиваху звонко селом. И веселије дизаше се дим поврх кућа, провлачећи се између смокових грана.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ако је негде напрсло, долина ће остати глува. Неће одјекивати тужно оглашујући нечију смрт, нити ће звонко певати за празнике и светковине.

Не смем да погледам ни горе ни доле. Камење се отискује и звонко пршти по љутом камењару у подножју. Сваки пут кад се скотрља неки камен, ужини ми се да се то нешто од мене откинуло и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

жедни са стражом тукоше тамо, Тражећи прљаве капи, да усне оквасе само И страже страдаху тако у мраку и долини, И звонко падаху с глава бакарни шлемови њини.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности