Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ЗАГОНЕТКА Место тучка (с два је кила три претегло!) кантарско се јаје у звону излегло! ОД ПОСЛОВИЦА ПРЕЉА И ШВАЉА Више је нахранио напрстак, него казан! Више је одржала игла, него сабља!
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
О ПОРЕКЛУ Ја знам ко сам по звону што са задужбина немањићких пева, по јасности његова гласа, по томе што ме од Студенице до Милешева прадедови гледају
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Два звонара црквена, Марко и Станко, подскакују заједнички уз дебело уже, које виси о великом звону. Тргну конопац и обојица се сагну до самог пода, па одједном одскоче обојица као на дроту... — Ујаа!...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
детету, о очима, о прстима, о хлебу, о јајету, о луку, о ораху, о игли, о чунку за ткање, о ситу, о сврдлу, о пушци, о звону, о лађи, о диму, о путу, о снегу, о сунцу и др.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Услед тога издигла се површина живе у звону изнад своје површине у посуди у коју је звоно било положено. Висину живе у звону обележио сам тачно значком
Висину живе у звону обележио сам тачно значком прилепљеном на звону. „Када су све те припреме биле довршене, запалио сам ватру под
Висину живе у звону обележио сам тачно значком прилепљеном на звону. „Када су све те припреме биле довршене, запалио сам ватру под ретортом и одржавао је беспрестано четрнаест дана, а
Начуљих уши. „Пре свега“, настави Лавоазије, „установио сам да се површина живе у звону добрано попела увис изнад прилепљене значке.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Опипавали су велико звоно, тражили напрслине од пада и сумњичаво одмахивали главама кад би неко, са надом, рекао да звону можда ништа није било. Вратимљци су поносни на своје звоно. Таквог нигде нема.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Било је тачно девет сати изјутра, судећи по звону које је оглашавало својим сребрнастим гласом свршетак првог часа. Из једне слушаонице у првом спрату покуљаше слушаоци.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На сва питања радозналаца старац је одговарао ћутањем, одлазио птицама или се враћао звону, а звоно је кликтало као да се радује додиру његове руке. Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују.
Чуло се само како ветар на рубу мочваре разговара с трскама, односећи у свет причу о звону које је опомињало, о дечаку и роди, о старцу који је знао језик птица.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
По растрту мору, кô по меку платну, Падали су први галебови. Неђе Молитва је рана у звону И клатну Јецала. Све гране, путање и међе Пјевале су пјесму. Мирисô је здрави Вријесак, и хриди све сиве и смеђе.