Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Глава ми је била тако празна као да је неко извукао сву садржину из ње. Из Каранова је допирала звоњава помешана с гроктањем џеза из гласноговорника.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Све остало је погубљено. у собу улете брза звоњава црквеног звона. Одјекује у њој, испражњеној и великој као манастир. Није помогло.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И румен запада као да се од њега јаче разгарала. Љуљала су се звона и разлијегала се над мјестом звоњава, пурпурна, брончана, агонично врућа, заносећи и прожимљући собом све.
Понекад ми се чини да ми је баш та звоњава и разбољела душу, и да је баш одатле и проносим ево свеђ разбољену кроз живот.
Старац се скруши. XXXВИИИ Брујала је над нашим главама предвечерња звоњава, рујна, врућа, обилата — онаква какву је знам и носим у себи из дјетињства.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
је бела и округла, супротна ноћи Пред безбожном гомилом Мудрост и чедност беже у метафору (Лажна звона — Велика звоњава Ватра сишла с ума Рачуна на тебе) Речи које се селе и речи непокретне Хоће ли се срести у прездравелој реченици Или
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! Цар је брзо заборављао шта је питао. »Микики-Мики-Но!«, као слатка звоњава, пратило га је након сваке изговорене речи. Ах, како је слатко спавао Цар! Како су слатко спавали Цареви доглавници!
Узалуд су људи памуком затискивали уши! Узалуд су деца завлачила главе под јастуке! Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија.
Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија. Тако су већ од самих себе почели да беже. — Морамо нешто учинити!
Али, узалуд су га везивали! Звоњава није престајала. Звонило је и звонило, док људи нису почели и на саму помисао о звоњави да се јеже и затварају у куће.
Предлог је у почетку, уз смех, одбијен. Али, кад звоњава истањи сан и стрпљење људи — ископана би дубока јама, у њу бачено звоно и затрпано земљом и камењем.
Узалуд се трудили да га угуше: јечало је као уклето, а звоњава је и из земље и из неба извирала и обрушавала се на село. Узалуд су дани летели!
— крајичком кошуље обриса дечак стубиће сата између којих се клатио коњаник на златном орлу, кад се, наједном, зачу звоњава, након које неки јако удаљен глас рече: — Очисти ме! Чији би могао бити тај глас?