Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година...
Из тога ће брака наскоро измиљети мали Јурићи, који ће га звати „ујцом“ и љубити му коноп кад дође у Зврљево! И маја је хтјела да се он пита пристаје ли да се Крива дâ за Ошкопицу. Сирота, добра маја!
— Аја! Аја! Аја! — рече кнез вртећи главом. — Нити ми је доста пет-шест талира, нити желим да сад долазиш у Зврљево, јер како се сугранула вратрина, могâ би те и не примити натраг... — Ма шта ти, дакле, могу ја?
Ми сви знамо како је било! Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он и отац нашли коња и довели. А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија.
Кад Бакоња јави стрицу да има коња и да му не треба пратиоца и да жели сврнути у Зврљево, Брне га гледаше зачуђен. — Дакле си ти збиља мислија да ћу тебе послати? Тако? А ко би мени привија ноге?
Кад би наишао на какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па пролети преко прљушâ, на којима чељад окопаваше кукурузе. Нико га не познаде.
Опет погна коња у сав трк, и све тако на измјену, те стиже у Зврљево око подне. Кушмељ чим разабра о чему се ради, намисли да и он иде у град.
Стриц поклони Бакоњи стотину талијера. Он дарива млађе, па се крену с оцем у Зврљево, гдје је одслужио прву мису. Пировање је трајало три пуна дана и свршило се тијем да су се Кркотићи и Рорићи потукли.
Једнога раднога дана увече дође из варошице (не оне којој је припадало Зврљево, него оне којој је припадало село К.) један дебељко лацманин и с њим један факин носећи велику котарицу.
На Великој оштарији оста два дана, па оде у Зврљево опет на два дана, јер се Галица удавала. У повратку је опет имао посла на Великој оштарији за један дан, па се врати у
исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу дујову ова изрека: „А да велика богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос може усрићити.
Али му Срдар не даде премишљати, но учини да с тим похита. Ради тога Срдар оде у Зврљево и дође са сватовима. Сељаци се зачудише увјеривши се да се Вице збиља пресели у Зврљево.