Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране. А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе.
Но, авај, данас туђе сте и стране. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане. Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.