Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит поче Да деклицу красну згледа, А угледат липа не да. Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором шета, Ал' одозго једна
Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном
Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!
срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само, стазо, сада, Само сада, само једареда Да га јоште моје око згледа, Боже, једном још је амо стави, Па ме онда, ако оћеш, смлави.
Ко да с' гора цела помакнула, У људе се дрва прометнула, Тако љуство ка мене нагрну, Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај,
Загрлили с', оборили главе, Па сузице роне украј Саве. Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас задесили јади?
спремају се живо, И ево их, већ се опремише, Већ се крећу, већ се приближују, Међ првијем стари Мустаф-ага, Фата згледа: „Ала, грјешна л' ти сам!
Ја прошета поред њени двора, Она стоји тужна крај прозора, Мало чедо држи у наруче; Кад је згледа, срце мени пуче. Она пружи оно чедо своје: „Није л', драги ово лице твоје?
66. Срећа моја ви сте сада. Но да све вам кажем право: Кад вас оно згледа тада, Препадо се млада здраво, Јер помисли баш занаго Да ми уђе старо драго. 67.
95. Врата чедо не забрави, Ваљда беше то случајно, Он с' у избу плао сави, Згледа своје сунце сјајно Оно лежи за њ незгодно Ал' за доста згодно. 96. „Што је ото?
Па около глену бела, Могаше јој видет муку На очима, шта ј' је тела; Шта је, да је, већ се не да, Јера мајку веће згледа. 67. Мама дође, зборит стаде: „Здраво, Херр вон — не знам како! Већ из шетње, већ назаде? Де бијасте? Окле тако?.
101. Како оде унапреда, Ох, пусто ли свуд бијаше! Како врата једна згледа, Како даље не смејаше, Како накрај стра га прође, Те отварат врата пође. 102.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Њега питај, он је газда — одбрунда широња и маче главом пут стрица. Интендант се ћутке згледа с двојицом својих пратилаца, па приђе сељаку, рукова се с њим и онда поче, негдје од средине, као да је први дио
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— шапће и стрепи... Ал каква оно утвара бледа Међ народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна нити познаје.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пази, јуначе, покажи се! — Вала, господин' капетане, само молим Бога да удари на ме, ја л' да га моје око згледа на домак пушци... поче Ђокић. Капетану се допаде одговор, па весело засија очима.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Хоће л' сванути?“ - шапће, и стрепи. Ал' каква оно утвара бледа Међ' народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна, нити познаје.
Ћипико, Иво - Пауци
Обала узаврије од силе свијета. Јурина дружина трже се у души и све се згледа: ред је растати се. И наново сузе, загрљаји и пољупци. Иво у оној живој вреви стискаше Маријину руку.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мили боже, на свем тебе фала! Да се коме онда придесити и очима јаде прегледати: каде паде красна поглавица, а згледа се млога породица, у јунаке крвца узаврела, па се сташе даривати даром, а њинијем даром немилијем: из пушака црнијех
Кад је згледа Мали Радојица, лијевијем оком погледује, деснијем се брком насмијава; а кад вид’ла Хајкуна ђевојка, она сними свилена
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па шта ћемо сад? — препаде се Стриц и сједе на земљу. Јованче се само згледа с Мачком и шану му: — Морамо с њима у пећину, другог излаза нема.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Онде, на ступцу имаше прилика спраљена на образ светога мученика Теодора. Пак згледа га неки Арапин, Турчин; из лука са стрелом стрели к њему, те га згоди баш у раме!
Другога где тако срочна места за фурсат згледа риситна неснаходно се је нигде како ту! ... Ако тко има о ортаклуку, о којој трговини, путу, хесапу ли кому, капари,
им згледљива пута не спреча: ни куће, ни какве дебеле зидине, ни шума, ни гора; а ни цела земља, ни све небесне висине згледа њихова не засецају.