Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Беше диван, згодан, гледан, Шта учини часак један?! Згрозише се и згледаше. Тад се к њојзи слуге даше Да је дигну и пробуде. Ох маните муке луде!
Гледа око, пламти, гори, Кô да оће свет да смори. Згрозише се: — Та г' умори! Тако њима срце збори. Отворена у њи уста, Ма запела речца пуста, Нагла к срцу крвца врела Па