Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Кога, куме? — Па Страхињу! — Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. — Вала, ти си га отерао! — Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? — Што не даш момку девојку?
Стамена запали зубљу луча на огњишту, па оде да простре гостима. Вуја се мало промигољи, зевну једном-два, као човек кад чује да се спомиње спавање, па тек завара очи попу и домаћину, устаде полако и изиђе напоље.
— Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави: — Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферују чиновнике — људе зависне од владе...
Ааа! — И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан, изговори испрекидано и без везе: — Ааа!... У држави мора бити... све чиновник...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту Јежић уђе, плива у срећи, шушти и пипа гдје ли ће лећи. Намести кревет, од педља дужи, зевну, па леже и ноге пружи. Сав блажен, срећан, ниже без броја: „Кућицо драга, слободо моја!
“ Полако иде дедица Триша, простире кожух под први дрен, па гласно зевну, а онда леже с руком под главом, сетан и снен. У пољу дотле Жућа и Тоша стали, не чују са млина хук.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А где је мама ?... што сам ја сâм у соби... она увек дође да ме пробуди«... Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. — Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.
— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима. Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. — А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је!
Ћипико, Иво - Приповетке
Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу. Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Зашто ме због тога будиш! — Зар ниси спавао ноћас? — Какво спавање — он протегли руке и зевну. — Играо сам фарбла целе ноћи. — Како си прошао? Он се само накрену мало на једну страну.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Мој брајко!... Смеје се поручник Мишић. — Сваки мисли „спроћом себе“ — он зевну и протегли се. — Је ли, богати, где те ранише? — У ногу... — Де, мајку му, толико знам. Сваки дан те превијају.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор. Нађе се дечак на стени не већој од мараме, кад чу некакав писак, неки јаук.
Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну. А горе високо у кули самује зачарана принцеза. Седе дечак на кревет, на саму ивицу, и утиша се.
Воду испод језика сам прогута и кликну, окренувши се ка Смрти: — Шта сада? Али, ту где је Смрт стајала зевну празнина: Смрт као да је у земљу утонула. А Варалица? Још и данас светом хода.
Али, дечакови прсти били су јачи и тамо где је каса тврдила да леже бисери и дијаманти — зевну празнина! Каса ојађено јекну, а столица којој је недостајао наслон насмеја се на сав глас.