Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Довео га коморџија без руке, неки сељак с околних брда, који је, такођер, имао коњско име — Зекан. — Свакојако се напатисмо уз пут, и гладни и жедни — причао је дугачки Зекан као да се ради о двојици људи.
— Свакојако се напатисмо уз пут, и гладни и жедни — причао је дугачки Зекан као да се ради о двојици људи. — Не да нико под кров, боје се да нијесмо какви лопови.
Ја понекад од муке и запјевам, а дорат ћути, није ти он од тога посла. На крају Зекан признаде још нешто што је читаву кућу ожалостило: дорат је у рату ослијепио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу. Високи зекан подскакује, маше главом и удара зубима о ђем. Фјодор се залете. — „Оп!“ — и нађе се у седлу. Узјаха и Сергије.
Пера се тада сети да нема мамузе и захтева да се скину са његових чизама, да их привеже за босе ноге. Зекан осећа на себи страног јахача, уздигао једну предњу ногу и покушава да се пропне.