Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Говорио је слободно, отворено. На први поглед допао се харамбаши. — Добро, добро... А како оно ти би име? — Зеко. Хајдуци се згледаше. — Како му је то име! — рече готово гласно Заврзан.
— рече Суреп. Та Сурепова реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале. — Лијепо — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!.. — Добро, соколе, примам те! — рече харамбаша.
Заврзан исука јатаган, па се загледа у оне шаре исписане по њему. — Зеко! — рече. — Чујем. — Јеси писмен? — Јесам, у длане!... А што питаш?
— рече Латковић. — Слота, богами! — И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. — Зеко! — викну Заврзан. — Чујем. — Хајде прескачите Клемпу! — Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше.
Зека је говорио лепо, речито... Чисто се отимао поглед човеку да га гледа. — Тако је, Зеко — рече харамбаша. — Тако је, ја!... И кад би ми ко друкчије тврдио, ја бих му рекао да не говори истину!
— И ја, који се шалим са животом, што је најпрече, што да се не прошалим с надимком!... И, најпосле, реци ми право, Зеко, шта сам ти ружно рекао?... — Ништа. Ништа, тако ми бога!...
— Нећу, брате! Ја сам те само питао како ти је крштено име, јер мислим да Зеко није крштено. А ако те то љути, нећу те више никад запитати! Вечера прође у тишини. Нико више речи не рече.
Сваки је премишљао о Зекиним речима и давао му за право; чак и сами Заврзан увиде да је претерао шалом и да је Зеко био у праву да му онако каже. Месец одскочио с копља, а хајдуци су седели и ћутали. Док рече харамбаша: — Ногићу!
Сад, јунаци, лаку ноћ!... И спусти се на земљу. Заповест би извршена. Хајдуци полегаше један до другога. Зеко се спусти поред Станка и пребаци руку преко њега. Наста тајац.
Онда се окрете дружини: — Спремајте се! — рече. — Спремни смо! — Полази! Збогом, Сурепе, Ногићу, Станко, Зеко... Збогом!... — Збогом пошли! И за неколико тренутака неста хајдука у гори. Јован и Јовица се стадоше праштати.
И за неколико тренутака неста хајдука у гори. Јован и Јовица се стадоше праштати. — Сад ћете! — рече Зеко. — Ваља нам стићи дружину... Збогом!... Дај боже да се видимо... — Дај боже!...
Па устаде. Станку се немаде куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком. Поздравише се са Сурепом, док тек Зеко рече: — А ватру? — Шта?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Зар у њега нема сестра? Пришла му је, каже, са тим тужним осмехом и помиловала га. Да је Зеко жив, отишла би она, и кад би знала да ће се искривити од батина. Она је легла да спасе живот свог чоека.
Матавуљ, Симо - УСКОК
оружја, на каменој клупи, налажаху се: владичин послужитељ Мило Савов Његуш, кувар Лазо, коњушар Мираш Бјелош, говедар Зеко Угњанин и седам ђака, неједнаке доби, било их је од дванаест до седамнаест година.
Тако, шјор капетане! — Ама, лијепо мој шјор амираљу, Мираш и Зеко једва ће одољети да носе и цијепају дрва, да доносе воду, да стружу кртолу, и триста других послова, као кад се готови
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јутро бежи, подне се примиче, Из горице бео дворац ниче: „Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси донде.
потоку, Веће стиже и већ ето Ободе га к лаком скоку, Сину, скочи, оде преко, Али само са предњима У потоку оста зеко, Оста јадан, са предњима, И мал' што се не изврну, Господар му вас претрну.
ИX „Ао зеко, а мој јаде, Куд доброта твоја оде? Шта би ово нуто саде?“ Па га стиште и ободе, Коњиц наже већ два пута.
Гле и трећи, — сад препе се, То бијаше мука љута, Од гнева се јунак тресе: „Нуто, срећо, нуто, зеко,“ — Па га сави опет преко. Х Коњиц скочи — то ваљаде — Ајде опет — никад боље, Де и саде — па и саде!
Али Цвети на јаде се дало, Волија би даје лошиј' мало, Па се моли у себека Богу, Не би л' зеко саломио ногу, Да јој злато врати се назаде.
„Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси донде!“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали те коњице младе, Вратили се
витез, господар витеже, Мач каљени дивно л' Турке реже, Четир бега и пет љути ага Поломила та србињска снага; А зеко му згази два Турчина, Два Турчина, два бегова сина, Та баш оне клете потурице Мурто-бега, љуте изелице; Млади
И би било јада од Србова, Ал' поможе зеко и поткова: Осташе им љубе веренице, Осташе им јадне кукавице, Једна од њи једва наљубљена, Друга, кажу, и
спопада, Па Милети у прси је пали, Ал' га с коња не може да свали, Промаши га мало подалеко, Ал' је тебе погодио, зеко, Ногу ти је предњу саломио У колену, Бог ли га убио.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури. Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био