Црњански, Милош - Сеобе 2
Ражалошћен њеном младошћу, Исакович јој онда, тужно, рече да потера има да крене и да ће стићи сигурно Зековича. А она му се приби уз груди, мољакајући да само данас не креће потере, а сутра може колико оће. Ко те види, нака?
Откуд штуц у Зековича? На то му чак и воктмајстери довикнуше да су оружје крили у огњиштима, а олово у недрима жена. Да га је увек било у
Окренувши се Ани и Варвари, ваљда у нади да ће их дирнути, поче да тврди да им је Ђинђа Зековича род, па да рођаку треба бранити.
није дао мира, запита онда, гласом новорођенчета, Трифуна, да ли се и госпожа Кумрија и та њихова рођака, удовица Зековича, спремају у Росију? За тренут настаде тишина.
За тренут настаде тишина. Трифун, међутим, рече, на то, неким гласом, као из бурета, да је та њихова рођака, Ђинђа Зековича, иако је изгубила мужа, широка, ведра, природа, као што је жито пуно булки, кад се таласа.
Шта је она могла? Да виче? Мислила је да од тога зависи живот њеног мужа – убице, Зековича. Тако јој и Трифун каза. Занела га је, каже. Пустиће Зековича, а онда ће, за њим, и она. Ако буде ћутала.
Мислила је да од тога зависи живот њеног мужа – убице, Зековича. Тако јој и Трифун каза. Занела га је, каже. Пустиће Зековича, а онда ће, за њим, и она. Ако буде ћутала. Није јој рекао да јој убише мужа, док није легла.
Никуд из овог кућерка Ананија. Напољу су жита, песма, Махала, људи, али њој повратка нема. Нема више ни кућерка Зековича. Трифун јој прети – не би никад стигла до Дрниша. Ене, ето, нек они питају Трифуна.
Али се она тужно осмехивала. Чуди му се, каже, што јој, и он, официр, господин, рођак Зековича, наређује да се просто отресе Трифуна, као кокош, што тресе крилима, кад изиђе, испод петла, са ђубрењака.
Она је у Зековича била нероткиња, али ето, у Трифуна, занела је одмах, а како јој баба Ананијева тумачи, родиће, кроз седам месеци.
Она млада жена, Ђинђа, коју је у кућу довео, а чијег су мужа, Зековича, потере убиле, у врбаку, на Бегеју, отишла је једно вече и није се вратила.
Пред очи му искрсну Ђинђа Зековича, коју је у Бегеј отерао, кад је, тако, и њену љубав, прејудицирао. Устукну, дакле, као опарен, а затим узе госпожу