Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ох, Лазаре!... Лазаре!... Ваљда има жива бога!... Зеку то гану до дна душе, он приђе, ухвати Станка за руку, па рече: — Брате! И мени је неправда учињена!
Заврзан не може бити миран, стаде задиркивати Зеку: — Ама, славе ти, како ти је то име? — Као и твоје — одговори Зека. — А како се презиваш? — Селаковић.
Јелица пребледе. Она виде човека да прилази к њима. — Шта ти је? — упита Станко. Она показа руком Зеку, који им се приближавао. — Не бој се! То је мој друг, побратим!... — Бежи!... — шапну Зека. — Неки људи иду овамо!...
— А Миражџић? — И њему ћемо судити. — Зар без мене? — упита Станко. — Чекаћемо те. Станко зовну Зеку и Заврзана. — Потерајте ова два Турчина! — рече он с неком грозничавом радошћу. Очи су му севале као у мачке...
— Он је отишао у сокоску нахију да тамо то исто чини. — Добро. Вечерас ћемо заједно Катићу. Повешћу још побратима Зеку и Сурепа. Како се договоримо, онако ћемо и чинити. Кад се врати, дружина поспала.
Зека се грохотом смејао шалама Заврзановим, док ти се створи међу њима Дева. Чим га видеше, поскакаше. Он само повуче Зеку за рукав... И чим се сашапта с њим, Зека се окрете: — Деде, ко је јунак? — Ја!... Ја!... Ја!...
Наредио сам му где да их склони на случај навале... — Хоћемо ли поред Дрине? — упита Ногић Зеку. — Само до Бадовинаца. А од Бадовинаца ћемо преко Царског поља и Новог Села на касабу (Лешницу) — заповеди Зека.
— Да излетиш?... — Јест. Чупић се мало замисли. Та он је и тако мало људи имао. А сад пуштати Зеку и његове људе у ватру где лако могу главе погубити — то му се не може. Зека виде да се предомишља. — Војводо!...
Него... шаљи што пре по барут. Чупић се мишљаше кога да пошље. Рече да му дозову Зеку. — Ево ме, војводо! — рече Зека улазећи у шатор. — Нека ми дође Суреп.
Старешине изидоше да нареде одступање. Чупић опет позва Зеку. — Јуначки сине! — рече му, а сузе му се свртеше у очима. — Алал нека ти је српско млеко које те задојило!...
Али најпре да учинимо све. Нека пођу неколико за мном... — Шта ли је сад смислио? — питаше Станко Зеку. — Мора да је нешто паметно — рече Зека. Па заповеди неколицини те пођоше за Девом. — Притегните ви мало!...
То беху тек непријатељи, што гонише и коње и јунаке у вале савске и засавичке... Кад се то начини, Дева погледа у Зеку па рече: — Сад можеш отворити капију... — То и хоћу!... Него, браћо, да се још једанпут алалимо! — рече Зека.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Већ Миленко зеленка се лати, Већ га оштро бакрачлијом вати, Већ ти глени љубе несретнице, Она скочи зеку за вођице: „Не дам, не дам!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну.
„Та куд ће се, Боже, то денути? Да л' ћу јунак данас погинути?“... Ово рече, па на поље брже, Лати зеку, у седло се врже: „Горе, браћо, ето бели зора, Та на ноге, јуриш на злотвора!
Опазио војвода Милета, Опазио Турчина проклета, Шкрипи зуби од силнога гњева, Жури зеку, мач у руци сева, Гони коња Рустану крвнику Што му браћу згубио толику.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Рог рогу доватио, земља земљу пољубила, Зеку (или како је волу већ име) ништа не било! (Тако се баје пет пута). Б) СТИХОВАНА КАЗИВАЊА А) ОДРАСЛИХ 1.