Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Спустимо се к Раковцу, но странпутицом наоколо, јер сам ја ту познат био, пак ти све измеђˊ Фрушке Горе и Дунава пут Зеленграда. Ударимо на Осек, пређемо у Славонију и, идући к Пакр[а]цу, у једном селу случи нам се нешто чем се нисмо надали.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А одакле си? — Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема
— Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици
— А како те зову? — пита гвардијан. — Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић? — Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда... — Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало. — А зашто не?
Уведи га, Шкељо, и истари добро!... — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Ма да ниси ти онај из Зеленграда што може скочити из бачве у бачву? — пита га Срдарина. — Како то? — рече гвардијан.
— одговори Наћвар. — А одакле бјеше и чеговић? — Бија је из Зеленграда и звâ се Грго Прокаса... Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом.
Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом. — Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена... Манастирци се згледаше. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек?