Употреба речи земља у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе, нађоше — окове, тешке, крваве. Земља је погорела и опустела.

Ал’, ево, човек често у несрећи желео би да и саму срећу заборави, па, гле, где не може! Срце је масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; симо вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.

Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад

Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим

На девојкама звече низови сребрних и златних новаца, а под ногама чврстих планинаца тутњи земља, рекао би љуља се... Већ су се многи, ознојени и уморни, пустили из кола, само још понеки момак и девојка играју, али

Србија је родна земља; вредан баштован направио би од ње башту, свет би се чудио лепоти њеној, а празноверник заклињао би се да је то рај у

Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо? Јок, вере ми! Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак... Шта тамо раде, бог ће их знати!...

— рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” „Και πάνη αγαθή γη αμεληθείσα χερσεύεται: И весма блага земља, пренебрежена, дивјачи”, говори Плутарх. Мужествени и храбри народи без васпитанија и науке, шта су?

Природни у њима леп разум, остроумије прекрасно, али је све то како добра земља, но без руку земљедјелца дивја. Нека им се даде наука, бићеду украшеније человеческога рода.

и међу њима цветуће долине саме собом бјаху насађене и покривене преизрјадними плодовитими древесами које анатолска земља рађа; ту су маслине, смоковнице, финики, шипци гранатски и слатке наранџе; потоци кристаловидни, свуда протичући, туда

Одјејаније кад се издрпа и издере бацамо га у ђубре; тело које кад остари, ослаби и изгуби сву топлоту крви, иде као земља у земљу: за њих се толико старамо и мучимо, а за словесност, која у нами мисли и која је способна Правди, Истини,

Кад ја лупам, да се не само наковањ него и земља пода мном тресе, теби је то таман спаваћа музика! А како се моје вилице почну мицаши, нама' ти скочиш, као да ти сто

Назианзина држати, који овако вели: „Παντί βροτώ ευϕρονούντι πάσα γη παράδεισος: Сваком човеку благоразумном сва је земља рај .” На ови начин и наш лепи Тамиш из раја извире. Здраво и прекрасно мудрованије овога учитеља!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака, расцепи се, расколи српска земља - на шта? - на петровце и на милојевце!

ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља! Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје

пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и населе, уверивши се по томе рикању да ту мора добра и плодна земља бити. Друга племена, која су имала завет да се онде стане где нађу пчеле у грму, отишла су у Мачву.

то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља и житородна; сад ону полу дели Грбовић и Бирчанин на поле 50.

000, па опет скине Грбовић са Бирчанина десети грош те понесе на своју кнежину, јербо је опет у његовој кнежини боља земља него у бирчанској.

упустимо јаничаре видинске на овако сиромашну рају, онда ће сва сиротиња побећи у Каршију (Немачку) и сва ће царева земља пуста и празна остати...̓ — ,Тако је, тако̓ пресече ми реч везир.

) Испитуј виновника, а не осуждавај сама Чернаго Георгија. у тако крајњем недоуменију помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда а бранити се не можемо.

У том писму приклињао сам везира да престане робити и палити; сав се народ разбежа. Шта ће цару пуста земља, шта ће Србија кад све Србе исеку?

, бити унапређен ВЕЛЧЕР, нем., лекарски помоћник, ранар. ВЕЋИЛ, тур., заступник ВИЛАЈЕТ, тур., земља, област, завичај ВИТИЈА, грч. рус., беседник ВЈАШЧИ, рус. слов., већи ВЛАДЈЕЈУШЧИ, рус. слон.

, имање, благо, стока МАЛИЋАНА, тур., стара пронија, тј. царска земља дата некоме на доживотно уживање МАСИП, тур., место службе МЕЗУЛ, тур.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Душанка оста пред кућом — гледећи зачуђено за својом мајком. Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати...

зимница, збрана летина звонац — птица што живи поред воде збухаћ — видовит човек; бесан, немиран во земан — време земља потакша — земља слабијег квалитета зенђил — богат зијан — штета зујанћер — штеточина Изгамбуљати — искобељати

летина звонац — птица што живи поред воде збухаћ — видовит човек; бесан, немиран во земан — време земља потакша — земља слабијег квалитета зенђил — богат зијан — штета зујанћер — штеточина Изгамбуљати — искобељати изед — ујед изерен

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама... — Хоћеш ли, јапане?... Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође.

— А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!... Добро сам гађао!... Куршум је ударио у главу!...

Маринко махну руком. — Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!... Него, данас нам не пође за руком. Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити...

— упита Зека, а крв му јури у главу. — Док не догори! — рече Катић. — Али кад се дигне... онда ће земља прокукати од крви, али се ратар неће смирити!... Неће дати ни зеленој травци да се јави — згазиће је!

Из луга се чула песмица птичија; ветрић је шушкао по лишћу као мали лопов... Око Станка се земља окретала. Већ му прекипе. Цикну и баци Сурепу ове речи: — Ти седи... може ти се, а ја идем! — Ти нећеш ићи!

— Не брини! — рече он, па га нестаде у чести. Наста мртвило... Ветар је повијао дугу траву. Док затутња земља... То војска иде. Мало-помало распознаваше се све више и више коњски топот... Он је долазио све ближе...

Турци су ишли безбрижно. Ником ни на крај памети да помисли; е, има бусија. Дођоше средини бусије... Као да се земља проломи. Један плотун порази Турке као гром. Стадоше као укопани... Станко се прибра.

Та, ја сам те гајио као дете!... Затури му дизгине за ункаш, па прилеже земљи да ослушне... Земља је тутњала... Тај тутањ је одјекивао у души његовој. Али се он прибра. — Далеко су! — рече.

— Онда, побратиме, добро ми дошао! — И Зека издаде налог да се крећу... Пропишта црна земља под грдним теретом... Турски буљуци ницаху са свију страна, као печурке.

Све се утишало, само си могао видети како ветар овде-онде повија суву спарушену траву по пољани... Али земља потутњује од силе... Прислониш уво к земљи и лепо разазнајеш топот коњски.

Јелица задрхта. — Не дршћи, не бој се!... Ми ћемо се тући до истраге наше ја њихове! Црна земља мора пропиштати под теретом мртвих, а од јаука женскога и богу ће уши заглунути!...

Жуто, увело лишће падаше као паперак са дрвећа. Овде-онде прне по која сеница и тужно зацрвкуће... Земља оголела, а овде-онде види се по који прамен суве и спарушене траве...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје.

ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно — Кад си у срцу да ниси у свести.

Спрема се класје све да падне, И лишће пред ноге пању; Да земља данас жудно знадне За лепу смрт у сјању. КИША Недељу дана дажд ромиња, Корито речно пуно муља; Досадно, горко; и

Канда у те доби — На прагу стоји весник коби, А зидови су пуни змија. ОМОРИНА Препукла земља жедна вапи, Од Илин-дана огањ пржи; Корито речно празно зјапи, Једва се лист на грани држи.

Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице: Јер лавор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје а не за убице.

Знаће да је само она земља светла Где никад још није пала суза срама; Где су деца на мач име оца метла Што живи у химни и у молитвама.

Она је добро чула када затутња негде земља преко које је претрчала непријатељска коњица у правцу града. И чекала је жена равнодушно да се појави пожар њиховог

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља. Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац

Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа.. — Е, знам и ја те ваше филозофије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”!

Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа.. — Е, знам и ја те ваше филозофије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”! Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто... како да кажем?...

Поп је већ давно био у градини и сваки час се враћа да види је ли Мара устала. Пред зору је била лака киша. Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли

Дакле ја сам све свршио, ја имам жену која ме воли. А моји: моја мати, мој побратим, моја земља? Осетих се остављен од света и пљунуо на све што сам досад волео. Сам самцит, с њоме у мом загрљају.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Оно је девојка, — фали је госпоја Перса. — Кад корачи, све се тресе земља под њом! А ова моја к’о нека балска лепеза; да је дунеш, зауставила би се негде на тараби или на багрему, како је лака!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— И ви сте га обарали, и ми смо га обарали, а земља мора да пропадне? — Зашто мора да пропадне? Шта говорите? — Зато, што је нашој раси мало једна Албанија.

Кроз неколико година он ће бити велеград. Запамтите: кроз неколико година ова земља биће рај. Шта на то кажате? А Јуришић пренеражен, зинулих уста, широко отворених очију, радостан као у сред неког

Једини ја буновно идем и газим несигурно као тек што се ова трошна земља, под мојим клецавим ногама, не одрони и сурва негде бестрага у црни ужасни бездан.

Африка

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише. Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са

Земље црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом.

Нека од њих, захваћена сасвим пламеном, горе као буктиње. Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа.

Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је

Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан, могао би се звати саваном. Његова је земља црвена, трава жута а дрвета и зелена и црвена.

горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име најспоредније је на свету, а да је оно друго

Кад му се одреди земља коју ће обрађивати, црнац најпре попали густо саванско растиње, затим копа једним малим ашовчићем, налик на наше

Црњански, Милош - Сеобе 2

Полк је ударао ногама, као да се земља тресла, и савијао се око павиљона као нека, џиновска, сказаљка. Гарсули је гласно одобравао, као да је то била његова

Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел! Иако нису сви знали да то тако јасно, и гласно, вичу, сви су ти официри царице, и

Тврдио је да ће бити лако – а није смео ни сам себи да призна, да ће бити тешко. Не памти се земља, кроз коју се пројаше, гонећи, у снегу. Трандафил се Исаковичу смејао. Исакович, каже, стално, јаше на неком облаку.

Рођак је пуковника Хорвата. Него, према његовом мишљењу, царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга. Ни наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека.

Рођак је пуковника Хорвата. Него, према његовом мишљењу, царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга. Ни наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека.

Одрастао је код коња. Чудовиште. Луд је и заљубљен у жену, коју покрива земља и трава. Она се била обрадовала, одмах, кад им је ушао у кола.

Гут! Јаwохл? Абтрен! Кад Аустријанци одоше, мртвачка глава нестаде, а Павлу сину земља његова, у бојама плавим, зеленим, златним, руменим.

Павле му онда, устајући, каза да његово високоблагородије не треба томе да се чуди. Сервија је планинска земља, у њој су удисали чист ваздух, а мајка им је причала да ни један Исакович није савијао шију, ни пред Турцима.

Он има извештаје руских официра, да је Чрна Гора голо стење, сиромашна земља, а владика прича о лепим, широким, пољима, плодној земљи.

је осећао да незнање, простота, неписменост, који су владали у његовом завичају, нису добри, и да је просвећена земља боља, иако у њој није све одобравао, и видео много штошта, што је било и гадно и глупо.

Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец. Они га Дунавац зову! Ништа друго они не траже. Вишњевски се Павлу смејао.

Ти људи су насељени брзо и земља им је била додељена, већ у фебруару, на Донецу. Међутим, некако се после рашчуло да је у Кањижи владала куга.

Теодосије - ЖИТИЈА

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, ридање к ридању додаваше. А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма

се старац са љубављу за њих брине, срцима својима умилише се, па мишљаху да ће их огањ са неба појести или да ће их земља живе прогутати ако помисле што лукаво према њима.

И када је дошао са учеником својим на означено место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису нимало промашили отвор јаме у којој скровишта беху положена.

Јер свима се сав налажаше. Јер никада не оскудеваше у њега ризница Христова, јер му и земља откриваше своја скровишта, као што испричасмо.

У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због

Јер када сте ви отишли од нас земља се наша безакоњима најшим оскврни, и убијена постаде крвљу, и у плен иноплеменицима падосмо, и непријатељи наши

У недоумици сам, Христе мој, како да ти одам хвалу, јер сам земља и пепео, дивећи се твојој милости!“ И одмах узевши светитеља својега са преподобним црнорисцима, и са свим клиром

И сви противници, видећи братски живот у заједничкој љубави, приступаху к њима с љубављу. Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.

И беше син диван оцем, и отац хваљен сином. Таквим светилима светљаше се тада српска земља, таквим мужевима украшаваше се, да и остали владари, слушајући о дивним чудима која су свети чинили мољаху да буду у

Таквим се богосветлим светилником просвећиваше тада српска земља, таквога представника код Бога имајући, и у миру молитвама његовим срећна радоваше се.

Изуј обућу са ногу својих, јер место на коме стојиш земља је света“. Зато, дакле, и до сада јереј са босим ногама свету и божаствену службу на светом месту том свршава.

Јер ја, страдалник, требало је да будем огњем сажежен од Бога или предан бесима да ме муче или да ме земља по заповести његовој прогута, јер сам многим пићем несвесно на свети твој гроб легао и спавао, а ти место казне

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот.

Већина малих вароши, економских центара појединих крајева, скорашњег су порекла. Шумадија постаје најнасељенија земља на Балканском полуострву: као што смо видели, густина становништва у неким крајевима достиже до 100 становника на км2.

До 1842. год. нови су досељеници могли искрчити шуме и искрчена земља припадала им је без икаквих формалности. Чак и после 1842. год.

Више од половине досељеног становништва чинили су сточари који су се морали прилагодити земљорадњи. Уколико се више земља крчила, досељеници су сви постали земљорадницима, каткад не без мучних напора, као што смо то видели на случају са

Тек што је земља ослобођена, па и пре, за време дугог рата за ослобођење (1804—1815) сазвана је Скупштина, па је и даље сазивана не

Срби из других крајева су још у почетку Устанка у Шумадији осетили њен изузетан значај и схватили да ће они постати земља националне мисије.

врсте жита, у областима црногорских племена нема другог земљишта за обрађивање осим уских дна вртача и увала, где се земља обрађује само мотиком и где су кромпир и кукуруз готово једине биљке за исхрану.

Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну

Сваки је човек био војник. Све је утврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне итд.

Пошто су се отрезнили од династичког и војничког пијанства, видели су да им је земља јако уназађена, да немају никакво стварно васпитање и да се њихов врло назадни менталитет не поклапа чак ни са

тога је влада, колико је год било могућно, штитила економске интересе мухамеданаца и услед тога је Босна била једина земља на Балканском полуострву где се је одржало аграрно уређење турскога доба.

Ово је допринело да се у њему одрже и још више развију крепкост и снага динарских старинаца и досељеника. Земља је пуна сунца и светлости.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Пред Нову годину је умро. Весна и ја посматрали смо скривени иза капеле како гробар Милентије копа раку, и псује. Земља је била замрзнута а ваздух пун снега.

Застала је и погледала ме, а очи су јој биле велике и светле. На насипу је земља почињала да подрхтава. Видели смо како Рашидин отац спушта рампу и, издалека, ружичасту перјаницу дима.

Сада је земља подрхтавала и испод наших ногу тако да нам се чинило да и ми путујемо с онима који су одлазили у Атину, Истамбул и још

теорију о настанку и нестанку материје, и ма да ми је било јасно да су ови нспод наших ногу сада само нешто плоднија земља, нешто у мени одбијало је да то и прихвати.

потиљку, као кад се развија филм, видео сам Меланијино прво зрачно и расцветано лице, затим то исто лице потамнела као земља, па оно нешто у њеним очима кад је скакала у Тису. То је било оно што ме је прогонило.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака.

Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају.

Населио се у Галцу, терао своје шлепове до Беча, па ипак изгубио све. Земља и његова стока, болест дечија, плач, све је било узалуд. Морао је сваки час да иде онамо куда није хтео.

велики, црвени печати, под заставом, уз лупу добоша, осуђени је згрчених колена лежао на земљи, таман у лицу као земља. Официри метнуше клобуке на главу и појахаше коње.

Иначе, поверова се, најпосле, у целом полку да не иду на Турке, као пре, те им се земља којој су ишли, учини, збиља, тајанствена и незнана. Наступила је тада дубока потиштеност.

Кад се измени дрвеће, прво на обронку видика, па затим и у околини, кад им се промени и земља под ногама и ваздух, који је постајао зрачан, хладан, они се снуждише сасвим.

Беху се опили од ваздуха. Земља у којој су становали, широка, баровита, са маглама и врућим испарењем, са непрегледном шумом и таласањем трске и

Ова нова земља, сва зелена и хладна, тамних шума, са пропланцима над којима је небо треперило као дубоко, провидно језеро, била је са

патње и весеља туђег, кад их по селима дочекаше гозбе, печени јарићи, ударање у звона црквена и читави котлови вина. Земља њина, као из сна, јављаше им се све ређе у мислима са својим тромим, мутним, устајалим рекама, острвима зараслим

је код својих комшија у логору коњицу и пуштао је на свој пук, са исуканим сабљама, побеснелим коњима, тако да се земља тресла од копита. Са батином у руци јахао је онамо, где би међу војницима настао метеж и одступање.

Мада је са оне стране Рајне био његов завичај, земља његове породице, он се био толико навикао да мисли аустријски, да је врло слабо осећао носталгију за ловиштима,

Непозната земља, по којој је ратовао, сасвим га је заморила, а имао је и много мртвих. Састанак са оном матором Принцезом гризао га је

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

). Симболи плодности су: јаје, земља, јабука, вишња итд. Време извођења љубавне магије такође је повезано са основном метафором, а то је промена, односно

носе хтонска, демонска обележја: делови нечистих животиња (слепи миш, жаба, змија, мрави, кртица), смртна свећа, земља с гроба, мртвачки прстен, смеће, олово итд.

Логика имитативне магије стоји и у основи коришћења бројних предмета који су повезани с мртвацима (прстен умрлог, земља са гробља итд.

Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.

“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н.

⁵⁹ Такође није добро да она пређе преко секире, јер ће дете бити „поједено“.⁶⁰ Основни праелементи, ватра, вода, земља, такође су у неким својим видовима опасни, па је трудници забрањен додир с њима.

⁶⁴ А ако просипа воду преко прага, дете ће јој повраћати.⁶⁵ Земља, моћни извор снаге и плодности, такође може бити и извор зла за трудницу и њено дете.

ко носи кући „водицу“ мора добро да пази да нигде не спусти суд са молитвеном водом, јер ако њиме додирне земљу, може земља узети дете пре времена.

ПОВИЈАЊЕ Дете се први пут обредно повија на земљи да би било јако као земља.²⁴ У врањском Поморављу, прво повијање детета обавља се у „пашкуљи“ (делови очеве кошуље и мајчиног скута).

⁵⁸ Некада се, причају стари људи, пред кумом падало на колена, љубила земља, а капа се скидала „као пред иконом“. Најсвечанија заклетва за многе је: „Нијесам кума (кумства) ми!

она онда, кад намери да се врати, узме бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и плач.

Задружна својина (земља, стока, кућа, оруђе итд.) је заједничка, односно сви чланови задруге могу се њоме користити, али је не могу делити и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је

пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека. Земља је таква, она се гуши од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља

Земља је таква, она се гуши од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.

од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.

грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме. Земља је таква, она тражи да је човекове руке гнету, она воли да се семе у њу баца, да је запахне мирис зоби и ражи, воли

воли да се семе у њу баца, да је запахне мирис зоби и ражи, воли да с пролећа осване у цвету трешања и јабука, земља чезне да је стоговима сена и сламе зими утопли људска рука.

Да птице небеске не падну у забораве. Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони

језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не размрси из

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

са главом на креденцу, на Чубури, у Београду, у Србији, у Југославији, на Балкану, у Европи, на планети која се зове Земља, у сунчевој галаксији, у свемиру кроз који плови та планета, хладећи се...

Онда они отпутују на море; кад су већ ту због сахране, да обаве све о истом трошку. Далеко је земља у којој су успели! Дуг је пут до ње. И, ево, испуњавам обећање.

Био је то велик круг испресецан знаковима чији смисао нисам могао да одгонетнем. Земља се меко угибала под стопалима док сам кроз високо шибље прилазио месечевом зиду.

Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му је под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу.

Митар је лежао на слами и гледао свет. Свет је био голем. Причало се да је њихова нова земља с ону страну реке и да ће их пребацити са два брода. Са славонским и босанским.

Исти однос неба и пооране, податно растресите, масне црнице, која се пуши очекујући да је прекрије ноћ. Његова земља. Земља. Земља. Земља где те чак и цариници љубе и плаћају ти пиће. Одлучио је да остане у »Мажестику«.

Исти однос неба и пооране, податно растресите, масне црнице, која се пуши очекујући да је прекрије ноћ. Његова земља. Земља. Земља. Земља где те чак и цариници љубе и плаћају ти пиће. Одлучио је да остане у »Мажестику«.

Његова земља. Земља. Земља. Земља где те чак и цариници љубе и плаћају ти пиће. Одлучио је да остане у »Мажестику«. Запамтио је тај хотел као

Његова земља. Земља. Земља. Земља где те чак и цариници љубе и плаћају ти пиће. Одлучио је да остане у »Мажестику«. Запамтио је тај хотел као

Матавуљ, Симо - УСКОК

Најмање је смрти од глади! Ако се сад смиримо међу собом, као што се надам, биће опет плијена доста. Турска је земља остала!... А сада да ти покажем наше куће.

Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика изјаха на своме Бијелцу, праћен писарима на коњма и војницима.

Двије пушке загрмјеше и Јанко паде наузнак. Стијепо и Грубан дотрчаше и видјеше да је Јанко погођен међу очи, ни земља га не дочека жива!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Умео је да се препусти игри, без које дечја песма не може: Крекну жаба, — сунце се помрчи. Паде клупче, — земља се потресе. Старац кресну, — море се осуши. Баба кину, — небо се провали.

Свакако са ратним годинама: А земља се све више здивљала и отимала обнејачалој човјековој руци. Зарастале су стазе и ногоступи, у травуљину тонули и

Ћопић је мајстор лирских атмосфера: и то су готови, давно заокружени утисци, које он жудно, са страшћу оживљује. Земља је пуна чудеса: свако годишње доба, сваки тренутак дана и ноћи, имају своју меру простирања у вечности и у души.

Сутон се хвата, још је пустије него обично, а глог је ту, осамљен и тужан као какав човјек. (Пријатељи) Земља се даје чулима као исконска радост и усхит: сваки камен је белег њене дуге повести.

Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је гдје ћеш склопиш очи, примиће те увијек иста добра земља. (Глас из дјетињства) Истим вртлогом захваћена су стара и нова збивања; у мртвом и прохујалом препознајемо своју

Све је на свијету тужно и ничему се не види прави лик ни јасан извор. ( Пусто бостаниште) Земља је лепа једино као колевка за сневање нечег узвишенијег.

Упрошћени канони дечје песме ослободили су Ерића присиле да злоупотребљава свој дар: свој на своме, природан као земља и као вода, он нуди чисту, голу, ослобођену слику. Ваљда је помислио: да деци „више” не треба.

Ако ишта, Земља заслужује подробно испитивање; сваки њен кутак достојан је обожавања и љубави. Пре четири стотине година, у време кад

Робинсон на пустом острву, то је, у малом, историјат човека на овом великом отоку који се зове земља, на овом отоку који плива у космичком океану, то је историја људске борбе и мучног успињања, историја нашег стрпљења и

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место рођења, и пише: »отечество ми земља, мати же гроб«. Када је писао своја дела био је »в старости глубоцеј«.

Учени људи и писци почињу се стицати у њему. Пред 1840. он има на 10.000 српских становника, трговина и земља су у српским рукама, национална свест је врло јако развијена.

Милићевић, Вук - Беспуће

И почимају капље које се распрскавају о стврднуту, испечену и испуцалу земљу, јаче и бујније ударају млазови, земља жељно упија воду, а он са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси, нека му се циједи низ врат и низ

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље. Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а

Пирну ветрић, земља се напуни, Ведро небо ума се натруни Дивним труњем, златним облацима, Све златнима и све руменима.

те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.

Зато, браћо, будимо весели, Благо оном ком се дан још бели! Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо?

Слава, слава свуда наоколо, Свирац свира, а вата се коло, Нога везе, дуга коса лети: „Жена био ко се не освети!“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му образ ко пред Турком струже!

Ох олује, ао грмљавине, Погнале се небом облачине, Посуктале оне муње лаке Па раздиру небо и облаке, Дршће земља, помиче се стена, Вихар чупа дрвље из корена, Мрак је сада, све сад опет гори — А мој Боже, света не умори!

А што мало потамне ми лице, Своје сам се сетио сестрице, Њу, кâ знадеш, земља већ покрива, Ја помислих: да је сада жива! Красна л' беше кад беше на свету, И на твоју доста налик Цвету.

тебе сад братимим, Да са срца мало јаде снимим: Ја имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох.

“ то само изусти, Па коњица у коб Гојку пусти. Дочека га Гојко — удрише се — Пода њима земља се затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу

ока врли пламен, А прекована мисô је о камен, О камен сињи тужна, бедна, гладна, А рана јој је земљичица ладна, О, земља ладна нема никва сока Да мисли да живота ведра смока.

Некада сам имô јоште једно, Зрак је његов већ одавно седнô, Мајци срце у груди не бије, Тавна земља њу одавна крије, Ти и братац, то је сада све Штоно оста срцу мом од пре.

О, кад мора те земља да покрива Тако млада, а тако зелена, Зашто копљем по сред срца жива Не чух тебе, брате, убијена?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује: — Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме, округла је земља. Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат.

Једна граната звијукну стравично изнад партизанске батерије, подскочи упропањ несигурна мајка земља, а из оближњег воћњака суну увис мрка лепеза и разрасте се у грдан тумбас дима. — Охо-хо, алај нагарише наши!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

и циглари, и каменоресци, сва кола и сви волови, све кириџије, скелеџије, сакаџије, рабаџије, кувари, и понајбоља земља! Али ни једно женско! А мени ништа, само најгора ледина!

Па кад је прошо Курбан-бајрам, а Земља осванула здрава и читава, ни комете, ни пропасти, тај звездочатац да се убије! Нисам видо несрећнијег човека!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Никад се не осећах тако чио, свеж, лак, да бих могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило и да ме истински раздрага шевина

Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута. Погледах ка твојој кући из које се још ништа не виђаше и креташе.

Ах, ти дани! Оду на њиву, да филизе1 дуван. Корење их покрива до појаса, под босим но гама крши се и рони суха земља, а око њих, свуда, у недоглед, зеленило и бујност. Свеж, чист и сјајан зрак греје их, те им крв бризга у једре образе.

И за њена боловања ни капи пића не окуси. Али, чим се она придиже, оде и напи се као земља. И стриц је пио. Беше, истина, богата кућа, изобилна свачим, али немаше слоге и љубави. Сирота стрина!

У ВИНОГРАДИМА Мирише ми земља на испуцано грожђе, а магла хладна и мрка већ почиње да се не диже тако лако. Са свију страна само лупа од оправака на

Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земља влажна и мрка. Покаткад пролети јато гавранова, али не гракће, већ само шушти и брзо се изгуби у мрку даљину и маглу.

Виле су се уза стабла, грање, те чиниле заклон, као колибу. Биле су то „гавранице“ и „дреновке“. Ту је била земља увек суха. Хтедох да прођем, кад — она, Ленка! Заобишла и стала ту. Чека ме.

Гледате, гледате, па... Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружате се слободно и поверљиво по њој као поред мајке. Пукне ли лето, у кућу се не завирује.

“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса. Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса.

Ако га посао задржи, по неколико момака шаљу за њ. И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут.

није хтео ништа да узме, него све браћи оставио, а он се дигô са женом и сишао овамо доле у „нове мале“, где је земља била јевтина. Отворио ту бакалницу и, мало по мало, сâм, једнако радећи, стекао кућу, виноград.

више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима, тек онда би се она освешћивала, трзала, дизала га готово онесвесло од

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Није мања част света у којеј се славеносрпски језик употребљава него земља француска илити | инглеска; искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, која се случава и свим другим

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још! Планета ова, земља, земља је; па како позив свој да постигнеш, у њојзи, слепче, ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или љуштика?

Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још! Планета ова, земља, земља је; па како позив свој да постигнеш, у њојзи, слепче, ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или љуштика?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана. Земља беше много арна и за сваки рад згодна, ама је сељак није никако ни орао ни косио. Лежала је тако и ђубрила се.

— рече, па окрете шешир око главе. Кад ти загрмљеше топови, мој брате, све се земља тресе, и замало па од оне горе не бијаше ништа, све срушено. Путник поново окрете шешир и све се на један мах умири.

— Е, мој господине, — рече му сељак — починуо бих ја, али онај чија је земља не дâ да се почива. — Па што, зар није то твоја земља?

— Па што, зар није то твоја земља? — Није, господару, богме, него туђа; а ја радим вазда на надницу, јер своје земље немам.

Па настави: — Не чудим се Турчину, јер је турска земља, нити Влаху, јер је он наш чипчија, него се чудим Циганину, од кога нема користи ни бог ни шејтан, јер не ради ни аги

Шта уради, бона? — Ево зло да ми је! Штогод сам била сирота стекла идући, ево све земља радова, и све бих опростила али црвене ћурдије никако не могу. И ВРИЈЕДИ!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Реке су ту само приморне, и мороразбојство је познато. Познат је и Тунис са лепим двором баја и касаринама. Земља се осим Алгира дели на три бајатства. ИСАЈЛО: Па у којој ћу берберници купити то што кажете.

ШАЉИВАЦ: Ако ми добро платите, ја ћу вам показати један алат којим се земља може скроз пробушити. Па ћете моћи наћи и душевну рану.

Али право, човек је по Светом писму створен од земље; него како је поднебије част Земље? ДОКТОР: Јер се Земља дели на поднебије, производ итд. МАНОЈЛО: Производ је и магарац, дакле и магарац је част Земље.

степена. МАНОЈЛО: То мора да је лепа наука, шкода што је нисте учили. ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе.

На пример, коњ се дели на три царства. Коњ није ни за једно царство, а камоли за три. доста му је, сиромаку, што се Земља на њега дели. ДОКТОР: Није слободно извртати као пијан торбу.

МАНОЈЛО: Па кад је тамо опширније, шта ћемо сад наново да се мучимо? ти? ДОКТОР: Знаш ли, која се земља дели на три народнос МАНОЈЛО: Отоич се Земља делила на коње, људе и магарце, а сад опет на народности.

ти? ДОКТОР: Знаш ли, која се земља дели на три народнос МАНОЈЛО: Отоич се Земља делила на коње, људе и магарце, а сад опет на народности. ДОКТОР: Оно је Земља, а ово је књажество седмоградско.

ДОКТОР: Оно је Земља, а ово је књажество седмоградско. Власи су бројем највећи, но залуду. МАНОЈЛО: Моја је најмилија наклоност земље

МАНОЈЛО: Је ли то далеко, г. доктор? ДОКТОР: У Африки и Америки. МАНОЈЛО: То је нека чудна земља. Код нас се бојадишу жене, пак се једимо. А шта би било, кад би видили људе бојадисане?

ШАЉИВАЦ: Срећна земља, кад и воденице имају посла с драгим камењем. Но послушајте! Та је чаша, као што се извјесно зна, од Аристотела

од југа на Македонију, од запада на Херцеговину и Босну, Дрину, а од севера на Саву и Дунав, то је свакоме познато. Земља је брдовита, има река, од које Морава десно раме к Нишу пружа и преко које једна ћуприја иде.

000 мање. ПУТНИК: Дакле ви натрашке идете. ШАЉИВАЦ: Једно земљеописаније иде напред, а све друго задњачи. ДОКТОР: Земља је брдовита. Планине су Мироча. МАНОЈЛО: Није Мироча него Мироч. ДОКТОР: Омолин. МАНОЈЛО: Омоље.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Да ли је ова земља обећана Амфибијама и тумачима двојства? 3елена спужва помно исцртана Сребром канала, за љубав спокојства Оних што

Да лије ово земља обећана 3а оне који воле споре кретње, Оне што кроте свакодневне претње Склопом насипа, устава и брана?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Најпре „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“, па „Џинглбел“, па песму о Натали, знате, то је она песма о Црвеном тргу, који је изненада постао бео

Таква смо ми, оћу да кажем, земља. Мале Београђанкице расту, заљубљују се и удају, а њихови матори нису у стању да им пруже ништа више сем оног

Сви су толико озбиљни да те спопадне мука! Ако баш желите да се сликовито изразим, осећала сам се као земља у саксији када је, ради улепшавања града, окаче о бандеришку високу десет метара, па тако виси у ваздуху, далеко од

Тада почиње чувени монолог о томе како, сем њега, цела земља углавном краде! Он је, по тој теорији, једини поштен тип који живи од своја два прста. Зашто од два, а не од десет?

О старом Њутну коме је јабука пала на главу, о оном, како се оно зваше, који је тврдио да се земља окреће, о оном плејбоју — Архимеду, који није излазио из каде — а шта се дешава, даме и господо?

свакако за покојног Луку Ћеловића, који остави онолике зграде отачеству и Београдском универзитету, нека му је лака земља! (Суле се побожно крсти пред запањеним скупом.) шта је радио покојни Лука Ћеловић?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Вене душин интеграл. - Поскока, кобру увијаш у се, Круно од ума оркестре журни напрслих струна. Четврто певање Земља је мирис братоубиства, плетиво језе које се пара. Поредак њен је писмо неписма. Одише с њива злокрв ратáра.

Први се гласне с травке небића: „Бићемо вечна кòштана бића.“ „Причекај само земља да зевне“ Седмице лепа! Стишај, успори пупољке журне: шум ће да крене с ливада Горњих, с липе у гори.

) Хитри јахачи Апокалипсе смирују коње. - Лозице, виј се! Вијуго златна лàганих мисли: небо је софра, земља је лежај, мекотан, топал. (Били па свисли грехови тешки.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица! АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји.

Ваш заиста њежни состав мора велики уштерб терпити. Шта је страна, шта је даљна земља? Училиште мудрости и искуства. У туђој земљи може човек видити што није никада видио. ЈЕЛИЦА: Ви имате право.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Вјечита срећа ту се скрива и трепти радост сунчана, жива, читава земља цвјетни је врт. Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт.

— мишева море! Поскочи мачак брже од жапца: „Ово је земља Црвеног Врапца!“ Ваздан је мачак мјерио поље, све му се лице у срећи купа: „Гдје ли ћу наћи ловиште боље?

“ А деда Тришу спопада страх: „Погледај свуда од брашна прах!“ Пред зору магле нестаде сиње, покри се земља мразом н ињем, цакле се окца неравна друма, бисером блиста невеста шума, па чак и месец одозго гледа, окружен

“ Код пете чаше дедица Триша пијано буљи очи: столица игра, врте се чаше, риба из лонца скочи, љуља се земља као да броди, купа се Месец у Јапри води.

Кад фењер-месец обасја свод и земља цела у сребру плива, воловски мотор успори ход, па легне мирно и — прежива. Деда је јахȏ, завидим старцу, на

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира. — Сигурно...

Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла. — Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда!

мном се шири језеро осветљено месецом и његове су границе тамо где је ноћ спустила своје завесе, а не где почиње земља. Само ја не видим пре свега пред собом воду над којом влада ноћ, ни светиљке језера.

Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен. Земља је црна, и звездана кола, кроз огромне просторе око ње, и путују не нарушавајући непојмљиве зависности у безмерним

Акватични сусрет у ноћи на чамцу. Сусрет двеју судбина. Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Други нек иду богу на истину, мени је моја рупчага добра, земља је ко руно и кости у потаји певањем се плоде. ЛОВ Брата сам повео у лов зором у гору, добре смо коње имали и

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Рибе су велике на трпези, по крљуштима поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај. Зидине с именима нашим падоше, река их однела.

раскројио и жеља да се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да се Богу постане зет и да читава земља под њим буде у његовој спаваћој соби. Тек онда се може бити добар а да се себи не нашкоди.

спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.

Кавга се заче и битка је храм подигнут брзо у ништавилу неба, двојника сусрести с мачем треба да не постанеш земља, да не останеш сам. Сад бирај, царства ти се нуде, битка се и кроз облаке вуче.

пушта да га пред његов чадор воде и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај падну, један без главе, други без стомака.

Зидови су мирни, земља се не миче, звезде не видим. Седим на троношцу, згрчених песница на столу, зарастао, смешан. Кад сам озбиљан, смешан

неће да виде мајку кажу овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи за њих нема стана не знају да земља није женског рода она је све за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког

на овој земљи за њих нема стана не знају да земља није женског рода она је све за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно

прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се

Она ми приказује јутро иако није прошло ни вече улази земља као јато лађа у луку без гнева народ једе само лаку храну и пије ракију хладну из бунара на врхунцу светског доба

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости! ТАНАСИЈЕ (прекрсти се, служи се): Лака му била црна земља! ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се).

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

158 БИЛО ЈЕ ТО ДВАДЕСЕТОГА НОВЕМБРА 167 РЕЛЕЈ 177 „НАЗДАР... НАЗДАР“ 184 НАША ЗЕМЉА ЈЕ СЛОБОДНА 189 ПОД КРСТОМ 193 ПОЗАДИНА СЛАВИ НАШЕ УСПЕХЕ 194 СМРТ, ЖИВОТ...

ИДУ НАИЗМЕНИЧНО 197 У ЗАТИШЈУ 207 ТОЧАК 210 ОТМИЦА 217 ЗЕМЉА ЈЕ УЗАВРЕЛА 224 НЕ, БОГА РАДИ! 229 РОВОВИ СУ ОСТАЛИ ПРАЗНИ 232 СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА

А колико је тек мртвих пред нама. При сваком овом пуцњу, од којег земља трепти, падају мртви и рањени... И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште.

Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала. Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине домаћег огњишта. Још чисто не верују.

Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали... Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала...

Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника. Поцрнео као земља, надуо се, па се покидала сва дугмад на блузи... Око крвавих усана ројеви мушица. Тежак задах нас запахну.

Када смо кренули, сунце се већ клонило заходу, а хладњикав поветарац је пиркао. — Бре, па велика ни земља — чуди се Милош, средњи возар. — Ја све мишља, ете ту СМО, на граНици. Кад се оно отегло много!

Послужиоци су откачињали задњаке и рукама гурали топове преко једнога насипа у прокоп, одакле је вађена земља за насипање овога бедема. А пред нама, испред високих кукуруза, праште пушке... Командир отрча напред.

Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало... земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду...

Наше расположење умуче кад негде у близини нашој рукнуше експлозије разорних зрна, да се земља затресе. Засу нас ситно комађе земље са настрешнице. — Поче разорном... копај земљу и бацај горе! — рече Траило.

Сад је на нас ред... Злослутни и језиви шум... ужасни фијук, све језивији и страшнији. Ми сабисмо главе. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак. Слушамо још тупе ударе избачених бусенова...

Ћутећи смо посматрали како лагано умире. А над главама нашим сукља дим из шрапнела, земља се од потреса стално рони и пада на завоје ишаране црвеним пегама.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова

“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела

Опас’о се пасом мукадемом, Мукадему ресе објесио; Кад му видим мукадему ресе, Пода мном се црна земља тресе. Кад ја видим свога драга очи, Ев’ умријех, ево душа скочи.

У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш — Све с

У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш — Све с душмана, да од Бога нађу!“ 201.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МАЈЦЕН: Ако немате дозволу, значи радите илегално! Човече, ово су ратне прилике! Ваша је земља окупирана! Овде владају окупацијски закони! Ратни закони! ВАСИЛИЈЕ: Ако ви мислите да је то тако преко потребно...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих. У црном дугом свиленом плашту по свету блудим.

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим! Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали, као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

Први пут сам осетио да земља, на Сунцу, после кише, дрхти. Цео дан никог ословио нисам. Уосталом, овде је све ћутљиво.

То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. Мир над кршем магловит је и пуст. Ја пружам руке и милујем сву обалу.

И та су поља била исто овако модра, увече, као ова земља. Све је у вези и све се слива. Све се слива у бескрајни видик и мир.

Звонце трамваја звони кроз овај крш тако лудо. Поћи ћемо кроз неку неизмерну пустош. Сва је земља као преорана. Тек понегде понека кућа. Понегде је још засађен купус. У даљини сам крш, ниско жбуње, и модро небо.

Рибари се осврћу за мном и гледају ме мрско. Не видим место, сакривено у пристаништу; црно је као ужасна земља, и све, већ шест дана, мокро. Чега год се такнем, све је ледено и влажно.

Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. Сва се савила на исток, преломљена од бура.

Пијем га, изговарајући често најлепши Миличићев стих: „а Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља“. Сâм сам, далеко од својих, и од обешењака.

Пијем га, изговарајући често најлепши Миличићев стих: „а Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља“. Сâм сам, далеко од својих, и од обешењака. Нисам песник, нисам учитељ, ничији слуга.

После смо говорили о мртвима. Тихи и благи, они су погнули главе над градом, и све се смирило. Да, ово је једина земља где се зна да мртваци нису ђубре да нагноје земљу, и где туга дуго остаје туга, камење поцрни, и људи носе свој горак

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

“ Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана. А када је престала песма њихова, проговори Господ.

И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира. Анђео се сажали и врати се.

Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу. И њему се земља у сузама молила да је не дира. — Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!...

Њиву је рђаво орао, прљкао само по површини, остављао оплазине и зубача се и даље ширила и земља остајала неплодна. Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња.

их обузе чудан немир, дрхтавица нека уђе им у ноге, и ноге — хоћенеће — почеше саме да се подижу, као даје под њима земља горела и пекла их.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку

Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где

ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити.

“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је земља коју толико тражиш!“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста нека земља. — Како се зове? — упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.

— Како се зове? — упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа.

— питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио. ,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи?

После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима!

Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме рибар чудним

Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи: „Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Све као бесно, као острвљена звер, јурну за бегунцима... Само осећаш како фијуче ветар поред ушију и тутњи земља, а на очи све више наилази крв... Све се стопило у једну брзу и бесну масу...

се песма по китњастим паланачким баштицама или по равним дубравама, грмила је свирка, текло је рујно вино, тутњила је земља под ногама лаких играча, а ваздух се проламао од узвика и весеља...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СВИ: Тако је! Тако је! ЈЕВРЕМ (пао у ватру и сад све слабије чита): Наша је земља, браћо, задужена и разривена, закони су осрамоћени и проиграни, а народ је оголио и обосио... СВИ: Тако је!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! Е, што ће чини онај други свет, сељаци на прилику, кад ми тако правимо!« — Е, па не може ова несретна земља да дигне главу с таквија синови! — вели Ђорђе.

Не држи га земља, нигде не може да се скраси. — А-ја, не дам ја да то тек тако развлаче мал газда-Ђорђев; има у овој земљи ваљда суда

— »Ово је уставна земља, и ја плаћам порез ка’ сваки подајник! — Нисам ја«, вели он, »један гурбет и нико, ја сам један човек раденик,

Не знаш ко је задовољнији, да ли Срета или ћир Ђорђе. Овај уситнио само корацима по механи; не држи га земља, нигде да угреје место. Прима честитања и даје част. Задовољан, боже, па од задовољства и не зна шта ради.

Пуне оканице и главе. Тутњи земља, небо се пролама око ћир-Ђорђеве механе; све вришти и кикоће се. А Мића »Официр« (е, баш је несретник!

Зар није боље да га учимо како се рационалније ради земља, како се подиже воћарство, пчеларство, свилодеље; да га поучавамо како ће да чува здравље своје и своје деце; а да се

Звони оно школско звонце, па не звони него све кевће кроз онај мрак! Коло се окреће, земља тутњи, а коловођа Мића »Официр« не додирује, мислиш, земљу. Он је међу првима био ту.

— Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

КРАЈ РЕКЕ 237 ОКЛОПНИЦИ 239 ПОСЛЕ КИШЕ 240 НОЋ ПОСЛЕ КИШЕ 241 У ЛЕТО И У ЗИМУ 242 ЗЕМЉА У ПОНОЋ 243 ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ 244 ОГЛАС 245 ЈЕСЕН НА ПИЈАЦИ 246 ПИЈАЦА НА КРАЈУ ГРАДА 248 ЛОНАЦ

Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у густом шипрагу

Још јуче, крај потока, зелени струк тонуо је у тежак мук: земља је кроз четвртасто, шупље вретено шикнула у зелено и у црвено, на стабљици — таква се ствар десила — нашло се по

ВЕТРОВИТО ЈУТРО Сунце туче у богазе, Сјај кроз лишће пљушти. Дува ветар, а зора се На конопцу суши. Земља шкрипи као лађа, Заглунуше уши: Не знаш да ли све се рађа, Или се све руши.

ИЗВОР На раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој онда Уста испуни бистра вода.

У лето нам се чини да бисмо могли спавати где било, А у зиму нам је хладно и крај фуруне... ЗЕМЉА У ПОНОЋ Поноћ каткад зашуми, ко да земља отвара Нека шаптава уста; зашуште крила ноћи...

ЗЕМЉА У ПОНОЋ Поноћ каткад зашуми, ко да земља отвара Нека шаптава уста; зашуште крила ноћи... То се ветар с дрвећем и лишћем договара На коју ће страну света

Река пресушила, зноји се двиска, Од летње жеге спаљено брдо, Небо високо, земља ниска, А у души црно и тврдо... Па да је барем букова даска На стоваришту Градског отпада, Лакше би му било!

Остаје му утабана, ничија земља апстракција, и комуналних проблема. Почео сам слати дописе недељном листу „Република”; неки су и објављени.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

равница, з а коју смо, кад смо пре шест година овуда први пут наишли, гледајући је издалека, мислили да је то сува земља. Овога пута смо већ били добро обавештени о томе шта је то у ствари.

). Острва, према попису од 1925 год., имају укупно 242.000 становника. То је за тамошње прилике пренасељеност, јер земља није за густу насељеност, а најбоље земље су својина богатих поседника који живе у Лисабону.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

сви Гаскоњци нису из Гáскоње: Има их, Госпо, широм целог света Што љубе, пишу песме, јашу коње, — Пуна је земља гаскоњских кадета. Но ја сам ипак реткост међу њима: Не истичем се радо.

Водоскок смрзнут ћути, ко да снева. Земља је пуна тајанствене страве; Ко воштаница која догорева У хладној соби, мртвацу крај главе. Месец се гаси...

КАО БАЈКА Хтео бих једну ноћ кад месец куња, Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуња Што месецима у прозору стоје; И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна

У пољима снежним рођене ти груде, У худоме гробу под убогом јелом. Спавај! Нек ти земља нежна мајка буде, Труни, добра душо, у покрову белом.

Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем старим, Ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити. Али сад! Још једном!

вам, Госпо, из малене избе У Министарству иностраних дела, Мислећ на љубав Пирама и Тизбе, Леандра, Хере, — што зна земља цела.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што је ово ево неко доба те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима? Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах. Некршћу се горе усмрђеше...

Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш.

Бијесна се братства истурчила; Тек домаће нападнемо Турке, свој својега никад пуштат неће; разлучи се земља на племена, крвава се исклати племена, враг ђаволу доћи у сватове те свијећу српску угасити!

Него удри докле махат можеш, а не жали ништа на свијету! Све је пошло ђавољијем трагом, заудара земља Мухамедом. ВОЈВОДА БАТРИЋ (кнезу Раду) Имаш разлог, али не толико.

Крв праведна дими на олтаре, ћивоти се у прах развијаше. Земља стење, а небеса ћуте... Луна и крст, два страшна символа — њихово је на гробнице царство.

ВОЈВОДА БАТРИЋ Турци браћо, — у кам ударило! — што ћемо ви крити у кучине? Земља мала, одсвуд стијешњена, с муком један у њој остат може какве силе пут ње зијевају; за двострукост ни мислит не треба!

Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика? Светац прави махне ли топузом, од удара заигра му земља како празна поврх воде тиква. Мало људство, што си засл'јепило?

Вјера турска поднијет не може да се хаба докле глава скочи. Иако је земља поузана, двије вјере могу се сложити, кâ у сахан што се чорбе слажу.

Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе скачу саме на очима и захучи земља од кукања! ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако.

тешко њему! Просте твоје љуте ране, Мој Батрићу, ал' непрости грдни јади, куку роде! е се земља сва истурчи, Бог је клео! Главари се скаменили! кам им у дом!

Ја сам много обишâ свијета. Најсветије небесне храмове што је земља небу подигнула ја сам редом сваки полазио, насркâ се дима с жертвениках.

Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља. Је ли јавје од сна смућеније?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Нарочито када се морало са сељацима и чивчијама да рашчишћује, да се зна чија је земља: да ли газдина и турска, да ли њихова. Тада се видело да им, после свега, од њиховог имања неће остати ништа.

узели да раде тобож на исполицу, а у ствари више давали него што од ње добивали, као знак благодарности што им је земља, коју су пре као чивчије држали, сад постала њихова.

и остали сељаци, пређашње њихове чивчије, и даље су код њих долазили, увек доносећи по нешто, никад не спомињући да је земља сада њихова, те се због тога у прво време немање није баш тако јако ни осећало.

То је сопче било мало, сниско, готово загушљиво; под непатосан, гола земља, те нови ћилими од дугог неветрења (јер сем њега нико у то сопче није смео да уђе) готово земљосани.

Она нека остане, а ти се врати. То је било доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије.

могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу: — Алиле, бре, земља да игра, тако да свираш! Алил, чисто као увређен, одговори: | — Газда Марко, свирка моја, образ мој!

И тако и би. С пролећа већ је била увелико башта прекопана. Извађене и набацане уза зид белеле се гомиле камења. Земља се црнела мека и изривена.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

фијук Гломазног, црног и димљивог влака Што ће те вући у далеке краје, Равници снега и пределу ледном, Где као земља заборава да је, Што ће нас вечно раставити једном.

зрна, Где потмуло грми страшна канонада, И застава смрти лепрша се црна; Где злокобни јарам још робове тишти, А земља од кише и од крви пишти. Преци ће се наши из гробова дићи За последњу борбу!

Крваве су сенке пројездиле туда К’о авети мрака пред капијом пакла; И тресла се земља из дубина свуда, Кад је царство пало к’о кула од стакла.

задњи одјек, потмуло и дивље, Борбе што се с мржњом и очајем води, Док у мраку будно, све живље и живље, Дише стара земља у новој слободи.

СОНЕТ Шта је то? Урлик побеснелих руља? — Не. Студен ветар беспоштедно дува; Очи пуне суза; земља нам је сува; Наш се свет снова из темеља љуља. А оргије бесне џелата и хуља. Ко капије наше и светиње чува?

Исте птице поју. Јер и земља свака Има своје ветре, мирисе и боју, Своје сунце, своје сенке од облака; Јер свака, најзад, има душу своју, И,

Само једна љубав не чили у пари Пролазности; само једна се не мења; Само своја земља не лежи у бари Досаде; и поред свију искушења, Све се више воли што се већма стари.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А пустићемо од мора вјетрове и сунцу ћемо наредити да раније пригрије, па ће земља окопнити на вријеме!“ „Осим тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело

синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици барем док се земља не заодјене листом...“ Небо се разведри а снијег се слеже. За мутљавим даном настаде чиста ноћ.

Пошто се земља умири и сасвим потпаде туђој власти, Јанова обитељ животарила је бавећи се пољском привредом. По старој установи

Кад се сви изредише и пошто звоно преста, Владика проговори: „Бајице! Земља је зинула да попије крв једнога вашег брата!

С дана на дан небо се то боље чистило, сунце је јаче пригријавало, а земља се заодјевала зелењу. Млађи народ весео у свјежини и у благој топлоти, кликоваше: „Богу фала те зима прође!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тако ме браћа не издала! Тако ме гром не убио, а ви сви здраво и весело! Тако ме живи огањ не сажегао! Тако ме земља сунцу не отела! Тако ме коњска копита не сатрла! Тако ме коњски репови не вукли!

Ђаво ти чорбу посркâ! Живео, дабогда, од петка до суботе! Зашто се гођ до’ватио, све ти се у камен претворило! Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала!

Зашто се гођ до’ватио, све ти се у камен претворило! Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! Јад те јаду додâва довијека!

Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! Јад те јаду додâва довијека!

(да ти се узму и руке и ноге, тј. да се укочиш). У њедра ти се змије легле! У тебе ни пјевало ни плакало! Црна се земља под тобом распукла — и у њу пропао! Што ти руци то ти на врату (било)!

Лак му сан као воденички камен! Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила! (клетва преварене девојке момку). Мајка га у студене очи љубила! Ма’нит по народу ходио!

Тешка га рђа спопанула! Уста му се на затиок окренула! Црна му земља кости изметала! Што га срело, то га јело; што остало, богу не пристало!

Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима. Извукао се као тарана из лонца. Јак као земља. Јако вино као гром. Једе се као месец. Као да му сто шиљака под кожу уђе. Крив као гудало. Лако као перо.

Више би попио него би бискуп благословио. Више има дуга, него власи на глави. Газда празних јама. Да га земља не вуче, полетео би. Да га објесе, донео би кући вјешала. Да га човек пошље по смрт, могао би се наживети.

— Тко зло живе, горе умире. — Ум за морем а смрт за вратом. — Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо. — Мртви живима очи отварају.

Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује. Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери. Земља туђа, калауза нема, Туђи људи, не знамо им ћуди. Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила.

Иза тмине и сунце огране. Прије ћеш се одужити дуга, Нег’ рђава раздружити друга. Свака земља има господара, Јадна раја триста зулумћара. Свака крава своје теле лиже.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.

104. Саздаде ме Бог од' шта и Адама, свакога напоји и нарани; а кад умрије, нити ми Бог прими душе, ни земља тела. 105. Сам лончић у пољу ври. 106. Сва гора покисе, а четири прута не могоше. 107.

Она се стане чудити што им је, кад тамо, а то помија ни капи, а око валова земља суха, нису истекле! | Сутрадан у вече опет тако, и тако за седам вечери.

Кад већ земља протужи Богу да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.

прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку, и под њом се земља просједе, те јој кости сатопи, и тако царев син с ђевојком здраво дома одбјеже, ђевојку покрсти и вјенча је себи за

Али кад виђеше калуђера, не знаде им се стрва као да их земља прождрије. Калуђер пошто виђе шта би, уклони се мало за једно дрво, док ево ти опет она иста три коња, дођоше на један

за руку док се познаду и једно другом докаже да се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.

“ Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло

Биберче није хтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у поноћи, али чим корачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо. Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда.

' Зато узалуд метемо се: ,Пут кратак је којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах: за мало јавља се, а ускоро нестаје.' Зато, ваистину, сујета је све. (Пропов.

Ево, већ приспе време растанка нашег. Ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да испупи се речено: ,Земља си и у земљу ћеш поћи'. (Пост. 3, 19) А ти, чедо, не тугуј гледајући мој растанак, јер чаша ова свима је заједничка.

Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: „Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!“ (ИИ Павл. 3, 10) Какво ли ће ту свака душа савршено тело добити?

Песма девета Задиви се, дакле, небо и земља и ужаснуше се сви крајеви што се Бог људима јави у телу и утроба твоја шира је од небеса, стога те,

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Нолики човек, пун живота! МИЛЕ: Баш мала пратња! Никог из друштвених организација! СТАВРА: Лака му црна земља! ИКОНИЈА: Очајан дан за пратњу! Много пада! ЦМИЉА: Она кучка, она Госпава! Онај женски распад над распадима!

и он још да је узме у заштиту! Коме се не би земља отворила? Иконија! Ја сад на души носим убиство! Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао...

Помози ми ову веш-корпу да понесем! Састанак огранка! Накрени вамо тај кишобран! А теби, Анђелко, лака ти црна земља! Да си знао колико ти је суђено, можда би живео мало паметније! Покиснућемо као мишеви! Што лије!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

„Ха, то ти је моје место!” — викнуо сам — „а блажена турска земља гди има таки[х] пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може посветити!

Ја сам сâм био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: „Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, ја ћу отићи те отићи!

ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће,

њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу божју и тво-рење руку његови[х] возвештава земља.” Ко ово не чувствује, њему је гвоздено у прсима срце.

По Францији [х]одећи и пролазећи чињаше ми се на неки начин и земља и људи познати, јер језик њи[х]ов знађах и са сваким могах говорити, а овде нигде ни слова!

— ствар взаиман, взајмни — узајаман, узајамни взор — поглед, узор вид — изглед, облик видим — видљив вилајет — земља, завичај високопочитајем — високопоштован високоумије — охолост, умишљеност о сопственој величини вита — бета, б

— грађански Греција — Грчка грешљика — ситан новац Григорије Низијанзин (328-389) — црквени писац грунт — земља, имање даже — све до, чак до даскал — учитељ движеније — кретање, покрет движим — покретан, покретљив двојеумије

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.

Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што пастирима продире до костију.

Него, ја мислим да није зла. Коњи не били привезани, а врата отворена, па пошли к води. Ајдемоте трагом!... Земља је била влажна, те се трагови јасно распознаваху, али међу коњским копитима бјеше и људскијех стопа.

Који Тодорина?... Шта је тај Тодорина?... — Тодорина Дракчевић из Г... Највећи ајинин што га је икад земља дала!... Десна рука Радекина... О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!...

Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак. И потавнила је, каже, у лицу кâ земља. Могла би се утопити, а онда би се и ја утопија. Одма, онога тренутка скочија би у воду.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче.

Из стајског ђубришта: перунике беле. Уморан од посла — већ, а тек — свиће! Од росе — земља се за ноге лепи, пуши. Ја дижем пали лист: у руци — пуца! Сунце о врата брда сјајем куца.

У истом трену: сунце, трећи петô! Босу ми ногу земља драшка влаћем. Уснама мичем: далеки двојниче Да ли наше душе још на исто личе?

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер.

О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту.

Ал тек им оста ко у дубу чвор Пусти Арагон, испечен, сав у рупама. А мислили су да ће далек југ И та нестварна земља, имена шарена, Одшкринути бар начас страшни круг. А враћају се с мишљу да је свет арена.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења.

Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови, успомене, оков је све то, с

У рупу из које су ишчупали врбу набацали су лишће, мајка га увила у сукњу, да га земља не жуљи, И ставила на гомилицу лишћа. Ватру коју су му наложили угасила је киша. Плакао је од зиме.

пред општином, чији печат Аћим греје у недрима, мрле крви постају смеђе, па врâне и варају очи даје снег окопнео и да земља провирује. У сутон се и кукњава дале и гласније чује. И расте шупљи брест.

Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима. Земља јој се подметнула да по њој хода и њу да држи. И ноћ је њена топла река.

Мора да роди. Мора. Зар за њу земља нема лека? и Николу је молила. Целу је Србију обиграо и све видео. Сишла је код Николе у подрум газећи месечеве

и кукурузи, и дрвеће, нек све буде у њој, нека је цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као поле, као цела земља под сунцем...

„Неће. Штета за детелину.“ „Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша. Видиш ли, запалила се земља. Ресе се диме.“ „Зашто све жене воле кишу?“ ,насмејао се и прошао с навиљком поред ње, не гледајући је.

“ „Бриге су ти као вода: дођу и прођу. Човек ти је као река. Кроз њега мора све да протекне.“ „Да сам земља, прогутала бих неке. Да ме не газе.

— ничим није показала да се љути — и баби је бацио дукат, а јутро је сачекао седећи у риљевини на Топчидерском брду. Земља је мирисала на посечене жилице траве, лако је мирисао и глог.

Он их је палио, па после чупао пањеве и себи ломио крста и плећке. Секире су крв проливале кад се земља заузимала. Јаки и вредни више узеше. Слаби и лењи одоше овима у слуге.

Србијица је пуна ралица. И земља је женско, јер је ору, сеју, заливају, и она рађа. И цвет и трн. Ако. Она је увек жена без срама а муж јој сунце.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова. Овде су врапци плави, али моје време измиче: узми прегршт семенки и иди, много је болесних и несрећних

Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај да су и небо и земља блистали. Дечак испружи руку да га дотакне, али цвет, као сребрна птица, полете увис. — Нисам ти потребна, Златоусти!

и не зна где се налази Галебова стена, нити јесу ли оне мрље на сјајном лицу Месеца заиста сенке галебових крила? ЗЕМЉА ВЕТРОВА У време када је земља била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити

ЗЕМЉА ВЕТРОВА У време када је земља била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити богатији и јачи, ко имати оно што

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

можда је то тај коловоз, тако гладак, којим промичу аутомобили у колонама, а који је сачињен да не уме да памти. Земља памти, камен и цигла као да памте, али асфалт не памти и Васа, ето, не може да крочи на коловоз.

волео да се јури, на коњу, низ стрмине, са ветром, као што је волео и она несносна летња поднева када је сунце зло а земља замире. Али, од свега, видео је, мало шта остаје: неки траг од сјаја, приказа у измаглици.

Схватио је да она и у тами има своје име и своје обличје и да је он препознаје: то се, на сунцу, отварала земља и мирисала на старе смрти, пробуђено семе и на глисте.

Дечак је осетио како време обележава таму а земља је мирисала, а биље се мигољило, а ваздух се развлачио у растопљене округлине, пуне шумова.

Почело је да свиће а она је, боса пошла преко тла: земља је била сва хладна и сва добра. Покретна као прамен ваздуха, Љубица се примицала светлостима истока које су је,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака, Ту ће мени земља бити лака“...... Збогом остај, красно Стражилово! Млоги те је у звездице ков'о; Млоги рече: „Ао рајска слико!

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут

“ - Зар ни онда, кад се мети стиже, Кости моје да не дођу ближе! Туђа рака ледена је рака, Туђа земља никад није лака, У даљини мучно ли се лешка, Туђина је и мртвацу тешка.

- Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи, Гробље ј' вода кôм се броди, Гробље, врти и градине; Гробље, брда и долине; Свака ј' стопа Гроб до гроба.

Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још! Планета ова, земља, земља је; Па како позив свој да постигнеш? У њојзи, слепче! ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или луштика?

Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још! Планета ова, земља, земља је; Па како позив свој да постигнеш? У њојзи, слепче! ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или луштика?

И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола по гробљу се расу...

Од своје мајке, ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова.

“ - А, тако!... М. Ђурчин ЦXXXВ У ТРОЈЕ Кад земља преста да тужи, Те се на равној ружи Расцвета први цвет, А лептир полете бели Да први куша лет, У врту смо се

док, стојећ' усред зрелог винограда, Из напуклог грожђа струји мирис вина, Разумем ту песму нежељну висина, Суву као земља та по којој пада, И к'о живот здраву, ниску, и широку. Св. Стефановић ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ Мирише земља сочна, свежа, једра.

Св. Стефановић ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ Мирише земља сочна, свежа, једра. Све клија, пупи; свуд струјање, врење. Чисто се види где земљи из недра Живот, кроз жиле, сише

- Ал' ћути, песмо, даље не говори! Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В. Илић Млађи ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ Горе сјај сунца, чар зеленог

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Човјек бачен под облачну сферу - прима л' овдје оба зачатија? Је л' му овдје двострука колевка? Је л' му земља творцем одређена за наказу какву таинствену, ал' награду бурну и времену, ал' расадник духовног блаженства?

Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.

Твар је творца човјек изабрана! Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета.

Мир ћу груби овај Земља назват. Биће она водом изобилна, цијела ће бити засјејана разног рода произрастјенијем; на њу ће се животне

У час словом могућијем творца земља доби хитро теченије. Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности.

Ах, како је земља напуњена с идолима свакога изрода! О, како је лице свемогуће мрачна глупост обезобразила! Таме цар се зли

од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„И наша земља има тај најсавршенији облик. Она лебди у средишту небеске сфере. Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове,

Из тога изведоше Талес и Анаксимандер закључак да наша Земља лебди у средишту те небеске сфере. „Колико су та учења ових мудраца била различита од онога што сам од својих

Чинило ми се да се уздижем у неки други виши свет и не могох да се сит наслушам речи ових двају Милећана. „Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик бубња“, говорио је Анаксимандер.

„И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине.

Из њихових причања испашће да сам ја највећи мудрац, што га је Земља носила. А Велики Сенат ће, одмах после тога, једногласно одлучити да ми се на најлепшем месту вароши подигне достојан

Он показа руком на таблу која је висила иза њега на зиду. „Ево овде видите три слике којима су Земља, Сунце и Месец предочени у три разна међусобна положаја.

Они су и овог пута поређани дуж једне праве: лево стоји Сунце, десно од њега наша Земља у свом непроменљивом отстојању од Сунца, а још више на десно, налази се Месец у свом непроменљивом отстојању од Земље.

И наједанпут сину у његовој глави силна мисао: Не обилази Сунце око Земље, већ Земља око Сунца. Он испита помно то своје хелиоцентрично становиште да провери може ли се оно довести у склад са

Увери се, пре свега, да се, и уз претпоставку да Сунце мирује, а Земља се око њега креће по кругу, опет све дешава онако како то посматрамо у току године.

Заиста, ако се Земља креће око Сунца, онда се Сунце мора у току године привидно кретати по небу, јер ми га, обилазећи са Земљом око њега,

При овом свом обилажењу око Сунца, Земља се обрће од запада према истоку, како су то већ Питагорејци Хитекас и Екфантос правилно учили.

Кад би се наша Земља, тако говораше Аристотелес, заиста кретала у простору, онда бисмо у току времена виђали звезде некретнице у различитим

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом. Чести гвоздени мостови над дубоким безводним пролокама.

— Али.. ако те чују... — Нека ме чују. Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови, бистри поточићи и звоници.

Французи имају реч фріпон која је скована за Грка. Господо, на вратима Грчке треба да стоји: Земља фрипонса. Али ја изузимам жене. Гркиње су дивне. Ето вам моје оптужбе и моје одбране. Награду не тражим.

Ја сам веровао да мртви мисле, и утешен тамо враћао сам се поново у живот. Али, ето, оне сам ноћи седео узалуд: земља је ћутала, трава није дисала, тамњан није горео; све је било немо, црно, непомично, мртво.

У ритама, скоро гола, земља је чинила утисак девојке која се подала, па се пропила и тако осрамоћена, тако раскалашна и пијана, понудила брату.

Па ипак, као човек коме ово није прва неправда преко које прелази, ја ћу се с њим опростити речима? Нека је лака земља и Бог да прости Лазара Пардона.

Пати он од сипње, те се жали на рђаво време. „Пошто смо ми“, каже он, „земља, онда, кад год је рђаво време, осећамо велике болове. А да смо од земље, то је бар сваком паметном човеку знано.

Тада наједанпут, цео онај простор остаје чист, сив, сав сив, пешчан и пуст, па се види да је земља остала само чиста и гола голцата планета.

А после, леп, свеж, насмејан, док је земља стењала од рике што проваљује, пркосио је ужасу од лудила крви и смејао се рани кроз коју се живот точио неисцрпним

— Е, мој пријане — рекох му ја. — Нити грми, нит се земља тресе, већ пуцају Срби из топова! А он, као да је очекивао тај одговор, одмахну главом и рече: — Е, само нека је на

Влажна, кратка трава мешала се са брадом и миловала смежуране образе старца, док је земља помешана са трулим жиром и дрветом заударала.

Таквог да га видим, загрлим и одмах да умрем... Веруј ми, стара, не шалим се, сасвим мирно да умрем... Задрхта земља. Тренутно, потмула, дубока, у самој утроби Земље тутњава... Најежено тело се стресе, па укочи.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Осјетих да ме с леђа бије хлад. Осврнух се, готово са зебњом: земља је била поплављена сутоном и покривена дугим сјенкама. Грдна тјескоба стиште ми срце: обузе ме осјећај опћег потонућа.

На школском излету у брдима заглавило је несретним случајем дијете: наднијело се над крашку јаму, одронила му се земља под ногом, и оно се сурвало унутра.

И, испињући се на прсте да завири преко тарабе, мила дјевојка вјероватно мисли како су она и њена земља још мали, и незнатни, и примитивни, још недорасли да би имали своје проблеме, да би њихове ствари и њихове бриге биле

— Хе, што ћемо!... — уздахнуо бих прелазећи у елегично-медитативни тон! Жалосно је то бити мала земља, с још неразвијеном властитом производњом.

Од њега се очекивало чудо. — А што се у тим петицијама тражило? — Оно што се једино могло тражити. Немогућност да земља на себи носи и храни више симултаних човјечанстава, чији се број све вртоглавије множи, била је и одвећ очита а да би

или „шесторице” о протестним нотама, о прихватању војног буџета пер ассламатионем, простро сам на клупу пода се (јер земља је још влажна, а пролеће зна каткад бити засједно!). То ћу прочитати вечерас, пред спавање.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. — Ова друга за лаку земљу. Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. — Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше.

— Ова друга за лаку земљу. Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. — Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. — Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!...

Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. Неко пресече конопац. Стаде да пада земља у раку... Свршено је ! Правда је задовољена, закон је извршен !

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова

Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Та је земља сва опкољена водом, па ако ко и пређе воду и на земљу корачи, тога ти њени џинови одмах осете и свег растргну.

Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља где не може трава да расте? Девојка му одговори: — То је жалосно поље.

АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана. Земља беше много арна и за сваки рад згодна, ама је сељак није никако ни орао ни косио. Лежала је тако и ђубрила се.

био приучио на различита чудовишта, нимало се не препаде, но рече: — 3аповиједам да скупите велику војску, какву ова земља није још никад упамтила ни видјела, и да буде сјутра рано на брду више Стамбола.

— Како то би? — упита цар. — Ето како: ја заокружим испред себе, кô велим: земља је округла. А он располови, бива: половина је вода.

Ја потегнем из џепа јаје мислећи: ево овака је земља, а он комад сира, бива така је кад снијег пада. Изиђе Француз, и цар зовне Насрадина, па га похвали и упита га како

Шта уради, бона? — Ево зло да ми је! Што год сам била сирота стекла идући, ево све земља радова, и све бих опростила, али црвене ћурдије никако не могу.

се, петљати се копања — дрвен суд корота — жалост кочобаша — сеоски главар кошиц — котарица крајина — област, земља; граница; рат крамар — сопственик товарних коња који превлачи трговачку робу красна — трнокоп, чакља крмарити —

— нарочито малар — сликар ма̓м — махом, одмах маџарија — мађарски дукат маштрава — мали бакрени суд мевлеће — земља медреса — иуслиманска средња школа мезар — гроб мејтеф — школа мераја — утрина, поље мерхаба — здраво!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ал' бегају звезде, остављају боје. При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи.

При бегању звезда земља је остала. И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал' без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

ИМЕ Кад склопим очи — и то једном биће — Нестаће свести где су моје биле Идеје, мисли; и покров од свиле, Поклопац, земља тело моје скриће.

Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.

Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну. Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи

Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време. Умираху боје, С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде, ал' да их опоје Не остаде нико, ни ноћ у

Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да

И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба изгуб

Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве

Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте.

З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа. Моја сумња јесте и мој пак'о, Моја земља нема за ме ружа. Грозна сумњо, окове полета, Као ватра горела си снове, Сваку жељу што душу оплета, Сваки осмех и

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

али сам живео у атмосфери префињеног и уметничког укуса, што је свакако било неуобичајено за оно доба и прилике. Земља је била равничарска и мочварна, маларијска грозница ме никако није напуштала и поред огромних количина кинина које сам

“Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији. ” Када сам 1889.

до огромне величине, све док није порасла велика као кућа и сјурила се у долину, уз велику грмљавину од које је земља подрхтавала. Гледао сам омађијан, и нисам могао да схватим шта се догодило.

тог великог научног напретка, који поништава раздаљину и захваљујући коме нам тај савршени природни проводник - Земља, стоји на располагању за коришћење у свакојаке сврхе и коју је људска генијалност употребила уместо жичаног проводника.

5. Стојећи таласи на Земљи. Популарно тумачено ово изванредно откриће значи да Земља реагује на електричне вибрације одређене фреквенције исто као што звучна виљушка реагује на одређене звучне таласе.

претензија са неисцрпним изворима и огромним становништвом које је потпуно прожето духом слободе и права, ова земља заузима јединствен и привилегован положај.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

По том старом документу Срби у Војној граници имали су духовну, економску и политичку аутономију. Земља која им је дата постала је њихово власништво.

Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите, узоране земље.

заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима почело да се појављује на истоку, а земља се поступно појављивала као да се рада.

Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број них слика голих индијанаца.

Ко није видео делаверске брескве у пуном цвету, када је у мају земља застрта загаситим зеленим сомотом и када небо, посматрано кроз златну атмосферу сунчаног мајског дана подсећа на

“Вила” ми је показала да је Америка, исто као и Србија, била земља хероја. Остатак тог дивног недељног поподнева провели смо у разговору, у коме је она одговарала на моја многобројна

Мислио сам да ова земља безбола нуди врло мало шанси младим странцима. И то моје мишљење потврђивало би се сваки пут када сам себе упоређивао

Ова је земља, младићу,” - узвикнуо је Џим неким необичним нагласком ”споменик умним, карактерним и радним људима који су је у ствари

Ту ми је помогла и моја трогодишња ”жутокљуначка” борба за живот. Они су потпуно одобравали Џимово мишљење, да је ова земља споменик оним великим људима који су је створили, а не једној јединој породици као што је на пример Хабзбуршка

Са њом се губила и земља чије сам прве обрисе тако нестрпљиво желео да видим оног сунчаног мартовског дана пре девет година, када сам се

Сећање на те пријатеље подстакло ме је касније да одем у земљу Линколна. - Америка је земља у којој се све брзо мења - рекао је пошто је чуо да сам ја онај дечак, и додао је: - мора да сте се много променили,

Нико се није могао отети утиску да је та жедна земља, на којој је никао корен српског национализма добродошлицом дочекивала те сузе.

Ћипико, Иво - Приповетке

Са маслинових стабала, чим би их се дотакао, падала је вода, а земља је била тако глибава да си је могао месити. Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу.

се високе голети, крцате поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се тешко живи, а откуда су њу доље у град довели.

Убрзо, море и земља изједначише се у оловастој сивој боји, једнакој као што је стијење прекоморских голети. Марка још нема, а невјера

бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док чамац весело не заплови у

А вино је јако, јевтино, а кад се проспе, прелива се у сунцу, земља њиме мирише и жељно га у се упија. Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно

Крв му се из главе пуши, пада на земљу и нестаје је... Земља, жедна, нагло, похлепно је пије, хоће младом топлом крви да загаси жеђ... Сунце је жеже — жедна је!...

о некадањем господству његове породице и причали им старе приче о насиљу његових пређа, док је у њиховим рукама била земља коју су они као тежаци обрађивали. Сећајући се тога, нека деца имућнијих тежака дрско су га нападала и стенама гађала.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“. Она је чудесна већ и по томе што је у њој до савршенства доведено спајање

Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и Богородица. На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно

Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и Богородица. На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да

од места где се виде сами темељи његове поетике, Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.

Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.“ Доцније, у коментару уз песму „Посланица из Париза“, описује Миличића како 1921.

оно је, напротив, леђимице положено по земљи, што при усредсређеном и дугом посматрању обмањује око да су небо и земља заменили места: небо је дубоко доле, а земља горе, с гледаоцем прилепљеним уз њу као с унутрашње стране поклопца.

земљи, што при усредсређеном и дугом посматрању обмањује око да су небо и земља заменили места: небо је дубоко доле, а земља горе, с гледаоцем прилепљеним уз њу као с унутрашње стране поклопца.

и одједном имам тачну сензацију, иако је нисам изазивао, да је небо пода мном, а да сам ја са пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад небеског свода који је бескрајно дубок испод мене, и да сам ја само неком

]. Не треба нам бољи доказ од чињенице да се земља назива мајком, која уз то „помеша са собом“ човекову матер (тј. поистоветила се с њом).

Млад јунак нам, наиме, прво саопштава о свом оцу: „И родитељ је громовник“, па онда о мајци: „А мајка земља мокра је“ (рус. мать сыра земля). Касније су и мајка земља и отац громовник потиснути у задњи план.

мать сыра земля). Касније су и мајка земља и отац громовник потиснути у задњи план. Али они нису ишчезли, него, као на неком замисливоме песничком палимпсесту,

се наопако Освануле сте хладне Далеко од огњишта Далеко од капија неба Погледајте мене звезде Кришом да земља не види Дајте ми знакове тајне Даћу вам вишњев штап И путању једну бору И водиљу једну трепавицу Кући да вас

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

него се од ње захтева да привремено напусти кућу, а учињено је то „доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије”.

Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају.

Њихов немир и страх долазио је, међутим, и отуда што су се кретали кроз нове, непознате пределе: изменила се „земља под ногама и ваздух”, променило се дрвеће, а и „велике промене на небесима дешаваху се пред њима”.

„Кад се измени дрвеће”, вели нам аутор, „прво на обронку видика, па затим и у околини, кад им се промени и земља под ногама и ваздух, који је постајао зрачан, хладан, они се снуждише сасвим.

улазе, а који је за њих чудан и туђ: њих збуњују и плаше стрмените линије тла по коме се крећу („кад им се промени и земља под ногама”, каже аутор).

тону у сан час из њега израњају - сав пејзаж креће и комеша: „Дубина кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита. - Шуми и хуји баруштина иза мрака.

Нешто као обетована, не и стварна земља. И само је песникова рука свему томе могла придружити, само је она могла са свим тим саобразити ону већ познату нам

398 Ниједан народ није толико митофилски настројен као несрећан народ. Жеља пак да се у Русији види обећана земља поготову је код Срба у Угарској - избеглих испред иноверних Османлија, а доспелих у верски нетолерантну Хабсбуршку

На први поглед, Русија је само земља у коју Вук Исакович жели да се одсели. Међутим, Вук Исакович као главни јунак, који уз то својим особитим местом у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу.

Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје деце.

Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се

н погнати, Немци су обрисали: што нису могли или им није било по укусу, изнели су и упропастили огњем и кваром какав земља није памтила: бачве са пићем и каце са купусом и зимском љутиком поизваљане у двориште, расуте и раздробљене секирама.

Тако и многи Арнаутин. Добро село, плодна земља, пуни тори и обори, али му нешто није драга шајкача. Учини му се да је тамо на истоку боље и да му је дужност да сели.

Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља и међ’ људе је пао.

кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.

»Јавор« 1890. УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ Подземни беси, којим нисмо вични, — Зар бурним, морем поста земља ова? За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда?

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу

И највећег раста, чемпреса и палме Семе је мало, Али шта буде кад земља здрава У себе прими зрнашце једро, И чиста роса снагу му крене, Шта буде онда?... Не питајте мене, Кад сами знате.

Викторе Иго, Викторе Иго, Ти ниси друго већ семе мало, Ал’ то је семе са неба пало. Данас те земља у крило прима, То тако вишњим промислом бива, А суза целог умнога света Гроб ти залива.

А шта зими, годишњој мезими? Хладна зимо, ход’ да те видимо! Земља стара зими се одмара, Снагу збира у заклону мира: Спрема ново премалеће, цвеће, Топло лето, хладовно дрвеће, Јесен

Ето то се збило. Ал’ неко ми збори: „Та то ретко бива и у Црној Гори.“ Ретко, ал’ не зато што та земља нема Још много и много оваких оцева, Већ што је далека од ваших отрова Па не рађа често онаких синова.

Да си умро пре десетак лета, Само б’ својта твоја сузе лила; Да с’ живео још десетак лета, Црна би ти земља лакша била.

»Стармали« 1889. МИЛИНА Видиш кол’ко видиш са остатком вида (Ал’ давно и гледаш, мотриш без прекида) Видиш, земља-мати и прима и даје, По њивама клâси злаћано се сјаје, Чујеш драге тице кроз зелене гаје.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Особито је за нобилитетом погинула. Како сте ви високи наука, то ће бити за њу апропо. РУЖИЧИЋ: Небо грми, земља стрепи, Сунце сија, трава расти, Славуј пева, шева трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко брега, Преко

РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо! Небо плаче, земља се отвара, да Хекубу у објатја прими. САРА: Мислите ви гди је она у година? Треба да знате, мон фрер, да су удовице

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПРЕ НЕГО УСНИМ 133 ПОРЕКЛО НАДЕ 135 ОСЕЋАЊЕ СВЕТА 136 ПРОШЛОСТ ВАТРЕ 137 БУДУЋНОСТ ВАТРЕ 138 ЗЕМЉА И ВАТРА 139 ОСЕЋАЊЕ СВЕТА 140 КРИТИКА ПОЕЗИЈЕ 141 РАДНИ ЦВЕТ 142 ОРФИЧКА ПЕСМА 144 ПЕСНИК 146 БЕДА ПОЕЗИЈЕ 147 МОРЕ ЗА

Маріа делла Салуте ДИС О моје сунчано порекло та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама

и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над

О златни талог времена простори Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори.

је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је земља авај понекад често понекад исувише, баштина ветрова и оних што имају мање него ништа велика урна са пепелом једне и

мање него ништа велика урна са пепелом једне и заједничке смрти која се понавља али не прегорева са временом никад земља на коју ћете пасти челом ви и ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су

целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове

ватре и птице Обећава птицу чаробнију ватру паметнију Ако пронађу заједнички језик Птица и ватра могу да спасу свет ЗЕМЉА И ВАТРА Дубина је сама свој непријатељ Моје очи без мене лепшу зору виде Добровече са звездом у срцу Добардан са

То није земља на столу: цвет за жвакање, мичуринско обешчашћивање вртова, али то није ни цвет који одбија ослепљен у плод да се

Пун ноћи како да успавам ту реч будног мрака коју не може уразумити никаква песма коју не може ни земља упити ни ватра изменити ни вода однети!

препливавам да и не мора узалудног Треба љубави моја Објаснити мирис Дефинисати ватру Мало дубље мало височије земља је некорисна Време прошло је време стварније Као прошлогодишња жетва која се вратила у земљу Треба све поново и

који имају свет Нека мисле шта ће с њим Ми имамо само речи И дивно смо се снашли у тој немаштини Утешно је бити земља Поносно је бити камен Премудро је бити ватра Побожно је бити ништа Прљав од сувише опеваване шуме Песник пева упркос

Краков, Станислав - КРИЛА

Већ се примакли оградама. Полегали су на ивици кукуруза. Чекају знак са стене. Земља је влажна. Пуна росе. Вилице ударају све јаче једна о другу. — Нагло су ме пробудили... Хладно је... Правда се себи.

Пушке запрашташе као помамљене поврх села. Са две стране митраљези заклепеташе. Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је?

В ПРЕД СМРЋУ Нешто севну тамо на гребену што се црни у ноћи. — Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру.

Извештај је још говорио како на бодљикавој жици висе многа укочена тела, и како је земља пред жицом покривена стотином лешева. — Јосиповић, Јосиповић.

Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне уши, очи, уста и одело.

Све је то било досадно и глупо. Опет. Још једна. Земља их засу. Грање више њих је било покидано, а комађе гвожђа је тупо кишило по подераним џаковима.

Грмљава се удвојила. Одједном је нешто грунуло страшно, необично. Земља се исплазила црним језицима. Нешто је запискало, зајаукало.

Беле бразде се множиле, дужиле, укрштале. Земља је била пуна белих мравињака. То су били наши. Шуме су биле збијене и црниле се.

Нешто је зашуштало брзо и кобно. Стресла се земља. Огроман стуб земље и дима избио је увис. Грозно су запевала парчад.

Петровић, Растко - АФРИКА

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише. Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са

Земље црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом.

Нека од њих, захваћена сасвим пламеном, горе као буктиње. Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа.

Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је

Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан, могао би се звати саваном. Његова је земља црвена, трава жута а дрвета и зелена и црвена.

горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име најспоредније је на свету, а да је оно друго

Кад му се одреди земља коју ће обрађивати, црнац најпре попали густо саванско растиње, затим копа једним малим ашовчићем, налик на наше

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ ако дође, па ме одбије, Куда ћу ја?... Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости, Можда ће бедном дати одмора?... (Вук и Радак долазе.) РАДАК: Хеј, пријатељу!

Ма шта ћеш овде, добар човече?... РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле. На ме се земља само мргоди, Идем да кушам срце земљино; Онде ће, ваљда, бити милости? (Нагиње се на провалу.) ВУК: Ово је беда!...

А мучног ропства рђа чађава Животу младом копа гробницу. ГЛАВАШ: Проклета земља, Где суза мами зору на небо, А јаук нему поноћ раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе

(Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела! ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе, Као што деца сјајну играчку, За љубав

Сад, Раде, сад!... РАДАК (меће дрва на ватру): Све већма дува, небо се тушти Кô бледо чело краља љутитог Коме је земља мирна вечито, Ал’ поданици све бунтовници Што с дреком жељом иду престолу, О некаквоме праву сањајућ, Чизмама газе

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају... Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази! Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...

ћу, опет, На дугом путу брижно смишљати Каквим ћу смехом јаук пратити; Те кад се споје наши гласови, У буни ће се земља трзати; Мислиће да је црни пакао, Те престо руши царства подземног. СУЛЕЈМАН: Идите сад!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Лака ти била српска земља, добри пријатељу!... Иако су Турци били бројно много надмоћнији, наши издрже два читава сата упорне борбе (од 10 до

Јунаке ће земља да запреће, Из тог праха и пене крваве Васкрснуће ђаурска слобода... Ох, да ли ће?.. Нека ти је оволико доста крвави

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом

Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више. Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један. Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога.

Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала.

Одозго падају бомбе, које експлодирају баш уз овај трошни бедем који ме је заклањао. Са ужасом гледам како одлеће земља, и бедем је све нижи. Од болова и заглушнога треска већ сам се онесвестио.

— Напред, изгинућемо овде! — викну неко. Скочили смо. Али при првим корацима опазих како земља пурња од куршума. Каплар Ђорић диже руке увис и паде.

Привлачим један камен уз главу. „Пуцајте на митраљез!“ — неко виче. Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу. А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!

“ Један побауљке истрча испред мене. Померио сам се и ја, одгурнувши онај камен испред себе. Граната удари позади и земља ме засу. Сад грмну испред мене. Двојица ускочише у рупу где је ударила граната.

Друга чета је прелазила. На реку се сручише разорне гранате хаубичких и пољских топова. Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете...

А већ свима се причињава као да се земља клати под ногама. Народ се све више окупља и поседа речну обалу. Вест о овом лумперају усред бела дана допрла је и до

И опет „екс“. — Ах, браћец — пао „Фикус“ у занос — широкаја земља Русија... Фјодор поче да пева неку руску песму... — Пст!... Пст!

Свештеник Момчило умеша се у разговор: — Можда је то у вољи Вечнога, да се прочисти земља од људских грехова. Или је то проклетство Творца, ако је живот, или еволуција, како то ти, Љубисаве, кажеш, пошло

Схватио сам... Али ми је чудно било, зашто је земља испред ове наше објавнице толико разривена, као да је неко орао. Запитао сам командира.

Изнад њих, постављене су друге, али само попречно. А одозго је земља... И кроз тај моћан заклон као да видим онај леш на пољани. Целе ноћи је грувало и земља ми падала на лице...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

О златоје пролеће! Земља сјеме већ издава от доброте небесне, покритоје израштава, које бива от весне. Сви садики плод јављају, виногради лозу

за похвалу некоторе госпоже новосадске Срећан, душо, срећан сат кад си на свет стала, срећна тебе Нови Сад земља васпитала: опхождење, красота, медне речи, доброта, предивна младост, новосадским велика дамам' јеси прилика, ти,

год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга родила, Најгорим се земља сад наплодила...

Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице. Востани, Сербије!

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе, и острови, мора, Сви теби помоћ небесну желе Све добре душе теби се веселе И согласно

јелен; Ал' ето ти опет, ко из грозне туче, Са свих страна као гром страшни тресак пуче, Да се чедна пода мном веја земља затресе, И сва се кров страхом у мени претресе.

двора; Долина ми нову љупкост јутром даје росна, Нову сладост с хладом својим дрена плодоносна; Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари Рекао бих да су дужни чувствам мојим дари.

Уху моме словеса су оно твојих уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи, То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.

Нигда ли вам није доста нит' шта овде света! Мила чувства продају се — ту већ нема зајма —, Земља мора сва пропасти с овим обичај'ма.

Да сујетне моје жеље! Без ње нема живота, Без ње цео је свет пустиња И сва земља тамница. О, врати се, зраче дана, И хоризонт осветли, Волим видит моју драгу И у себи тужити. 1828.

Гди је Србије гроб? Је л’ Косово? Марица? Прилип? Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб. Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја мати, Твоја слава, твоја дика.

„О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није земља Гди не цвета слобода.“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога крв облива При подножју њеном

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш?

ЂУРАШКО: Па: „Латини су лукави, Јуначка мука тишти лисицу...“ Противници ти тако говоре. ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља У којој човек тече душмана, А није најпре срећно стекао Пријатеља ил’ љубавника... КАП. ЂУРАШКО: Светлости!

Једина ћерка дужда млетачког Ропкињама се равна азијским, Да не повреди ону светињу Којој се земља дичне слободе — Од прастарина можда поклања... (Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба!

о! о!... КАТУНОВИЋ: И земља ће се ова смрзнути, И Црнојевића река застанут, Кад из пехара деце рођене Окуси отров срамне издаје...

Та сви ђаволи Противу тебе да се завере, Та мачем бих им тело ваздушно Немилостиво донде шибао, Докле се не би земља распала, Да прими цара мрака вечитог. ....

) КАП. ЂУРАШКО: Тако да ми је све — Баш до једнога све истребити, Да нема више таке невере Од којих ће се земља стидети, Што их на црним груд’ма понесе Да својим лицем трују зенице Човеку правом кад их погледа.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима. Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће.

Скупише се ови. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека... — Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô?

Како се зовеш? Давид: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска.“ Сад долази спа'ија: „Лажеш, Влаше!

Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска.“ Сад долази спа'ија: „Лажеш, Влаше!

“ Сад долази спа'ија: „Лажеш, Влаше! Ниси је искрћио, већ је то, бивакарце, од давнина зиратна земља, а сваки комадић зиратне земље мој је!“ На чијој је страни права, не знам.

Село му се зове Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће и њему бити Босна. Кућна му је лумера, каже кнез, оне двије кантарске куке (С. Ш.).

(окреће се писарчићу): Шта би ти рекô, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошô уз ову пошљедњу буну? Писарчић: Из Босне је он, Давиде.

Бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна, кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О ЖЕНИ 32 ГРИФОС 34 ХИМНА 37 ПОЉУБАЦ 38 МОЛИТВА 40 РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ 42 ХЕРОСТРАТИ 44 ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ 46 ЗЕМЉА ОЛУЈЕ 48 ВЕРА 50 ДЕУС ДЕОРУМ 52 СВАКИДАШЊА ПЕСМА 56 СТРАХ 57 СЕВЕРНИ БОГОВИ 59 ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ 61 ХИМНА

Тако мру на југу. Салома, Салома. (1911) БАЈКА О ЖЕНИ Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

(1912) ЗЕМЉА ОЛУЈЕ ''Не додируј ме!'' Мачеви дачки, секире Јапода, Легије римске и хорде Татара, Или витези с византијских

Вековима се врх лешева клало А земља, старог господарства сита, Све ново жели, да, када би пало И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше кô сени, А земља им је жедно мозак пила, Крвљу су текли сви потоци њени И дражила их Власт и дрска Сила.

Ја сам био мртав или живе ствари. Јер све беше исто: дрвета и сени И небо и земља и лептири њени. А кад сутра зора расу своје чари, Ја поздравих сунце и небеса плава Кô мртваца старог који

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЖИКА: Које? МИЛИСАВ: Па, брате, ја не знам каква је ово земља, кад у самој полицији могу да покраду полицијског писара! ЖИКА: Ама, кога покрали?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

), сврстао се међу националне класике. У последњим деценијама прошлог и у првој деценији овог века Србија је била земља приповедача. Они су долазили из разних крајева носећи са собом своја регионална обележја.

Од националних (Усправна земља, 1972) досезао је све до прасловенских (Вучја со, 1976) и универзалних симболичких слика (Споредно небо, 1968).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...

Чекај, селе! Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, Бурно море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује?

Али где је земља лепа? Где је степа?... Ој, Козаче, бојни брате, Познајем ти тешку муку И по песми и по звуку, По узвику и јауку,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Да л’ што пастири помрли тобом призиваху драгу? Ил’ жал се стани у мени: с неба ме стрела ранила, тамна ме земља печила, те песма ми је сузицом и капљом крви кићена? Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном?

Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он. Залапи гроза на стопе Богу где остале. Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола.

Негостопримљу крвљу нек запечати рђу сустали Бог. Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка. ВИ И кажу, за кап-две мирисног уља по телу товар је потргано ружа.

2 Отворите се, утробе. Семе је ово, пламена пламен-оплођење. Сагорети — пречистој дар. 3 Ожеднела је земља, огладнела Агнец-Сина, крви крв, тела тело. Жртвени преклати нож силу крина.

А дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. ХРАМ 1 Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм. Пеците, жеге — пламена не спекосте плам; ледите, циче — леда не следисте лед.

Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм. РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 1 Амбисе прекорачим, стукне на равном тлу нога.

мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују моју бољку. Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама!

ил’ је вражда, Завраждило не даждило, туго, За годину не кануло, А за другу не росило, Не росило покосило, Суха земља рода нема, туго! ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море.

О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми? Света пресахну Лазарева крв: небесно небу, земља без душе. Агарјанска ђорда, ни три дни хода, за леђима нам ту, до костију засеца у тело.

(Девојке:) Силноме Богу појмо сад, Заиграјмо уз свирке звук На нови глас, на нови глас. Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним лети,

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

А хладовина све јача. Осећа се како земља некако свеже, мокро одише. До њега седи баба му у чистој кошуљи, са прекрштеним рукама у крилу и навученом бошчом чак

Под ногама осећало се како је већ и земља тврда, суха, крта. Младену је то било угодно. Угодан му је био и корак. Осећао је угодност од те оштрине, зиме која

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

код блага, мораш палити ватру г. дрвима« (ЗНЖОЈС, 19, 118). У митологији г. може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г.

, па кад га скоро сасвим преглође, он стане вући из све снаге да би га преломно. Тако настаје земљотрес. Али земља ипак не пропадне, јер онда свети Петар прекрсти штапом, и г. опет постане цео (СЕЗ, 19, 391). Г.

, 646) дуњом и јабуком. У народној песми дуња ниче на чудесан начин: »Гди је гонџе пало, Ту је земља пукла; Гди је земља пукла, Ту је дуња никла« (Вук, Пјесме, 1, 670). Даниноћ.

, 646) дуњом и јабуком. У народној песми дуња ниче на чудесан начин: »Гди је гонџе пало, Ту је земља пукла; Гди је земља пукла, Ту је дуња никла« (Вук, Пјесме, 1, 670). Даниноћ. За етимологију разних имена и алегорисање упор.

(до И светског рата свуда, а после местимично) то је веома омиљена игра, која се састоји из низа призора: оре се земља и сеје се к.; изниклу к.

Ћипико, Иво - Пауци

цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се више од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата.

Петру се учини превише. — Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас! — Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима. — Знам ја, част вама! ...

с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.

Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливаду особито замишљен, на ливади застајкује...

али за добре паре све се може .. . Али, само за добе паре! ... Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада? — Добра земља! — вели Илија као за се. —А што питаш за њу, господару? — Полако, болан, што срљаш?

— Не зови га, вјерујем ти, господару! —прекиде га Илија. — Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио а земља не примиче; а видићеш домало што ће бити ..... —Попусти, господару! —Не могу...

— Не зови га, вјерујем ти, господару! —прекиде га Илија. — Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио а земља не примиче; а видићеш домало што ће бити ..... —Попусти, господару! —Не могу...

— Поштено! — вели газда и зове дућанскога момка да чује о чему се ради. Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако корача својој кући.

Још лежи, отпочива пуста, али кад је божје сунце загрије, а већ је на домаку, бог ће благословити тежачке труде, земља ће се окитити, сјараниће се са сунцем и кишом, оплодиће, и родиће обилатим плодом.

Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је засија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди.

се: кукурузи тек што се држе, а празно класје бијелих жита стрши увис, као да тамо помоћи тражи, кад изгладњела земља у најљепше вријеме изневјери.

срце му пуца пролазећи поред својих ораница: гину жита наочиглед, помисли, и трпи, и чезне за кишом, као и распуцана земља жељна влаге да је засити, натопи... И ливада слабо је понијела ове године.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Узалуд је неколицина наших тумарала уоколо не би ли је нашла и вратила. Нигде је не нађоше. Попила ју је жедна земља, истопила је месечина, склониле је од нас виле небеске. Данима смо уз вино препричавали своје згоде.

Кад смо већ до сада чекали, могли смо причекати још који дан да се расквашена земља колико-толико осуши, али Лауш је наредио да се одмах ти монаси, силом, ако добровољно не пристану, преселе на Кулу,

је био, оженио би се на брзину, направио жени једно-двоје деце, а онда би просто нестао као да га је прогутала црна земља. Неодољиво су га вукли непознати, још невиђени крајеви.

Пред стеном се простире зараван зарасла у коприву, а чим на њој расте коприва, земља је мекана и плодна. Педесетак корачаји даље протиче Бели поток, који ту прави танки слап што се обрушава у округли

је узваницама на гозби у лице ударило крепко руменило од задовољства што виде невину игру младића, тај доказ да је земља пријатно место, а не мучилиште. Учинио си да твој празник буде запамћен.

Сиво небо из кога је сузила обамрла влага, сива каљава земља из које се измаљало црно дрвеће с белим жилама, шћућурена најежена бића, паперје магле што се у хропцу вуцарала дуж

Артемије Наједном дуну југ. Снег је нагло копнио, потоци су бујали, ровали обале, носили грање и цркнуту живину, земља је постала гњечкави глиб. Стрепели смо од Мораве.

Долазили су са свих страна као муве на стрвину. За њих је Сабориште било Обећана земља где не залазе задригли намесникови копљаници који батинама утерују страх и увели калуђери што прете Страшним судом.

су од манастира, јер то благо припада само њима тројици, а у свих пет манастирских села, гомила сиротиње, посна земља, немаштина и глад. — То је проклето јер је отето од јадних болесника. Обична ниска уцена.

Захватио је шаком воду и сасуо јој за врат. Она је вриснула, цикнула, поново кикотање и смех, као да је ова земља нагло опустела и нико други осим њих двоје није остао у животу. Пљускање.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див.

Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.

вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља спи.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô.

Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава. Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте.

И небо, земља и море, све се у магли скрива... И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале

Клеон Све је само симбол што ти види око, Све што душу твоју и ведри и мрачи. Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи.

Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута. И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време.

И жедна, отврдла земља пила је вечерњу росу, А небо свој тавни вео безбројним звездама осу. Лукави, несташни Амор, управо у глувом

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да је и наша Земља члан њихове породице, то нису ни слутили, још мање су могли да објасне механизам њиховог кретања. Ми данас знамо да се

Ми данас знамо да се све те планете крећу око Сунца, око кога и наша Земља оптрчава, па из тога стварнога њиховог кретања следује оно привидно које нам се на небу оцртава.

Но тај највећи говорник што га је земља икад видела није више овде, него живи у изгнанству, на острву Аигини. Распитујемо се код пролазника за Аристотела.

половина залази дубоко пода њ, он је увидео, и морао увидети, да небеска сфера обухвата Земљу са свих страна, а да Земља лебди у средишту те сфере. Он је замишљао да Земља има облик бубња.

Он је замишљао да Земља има облик бубња. Да Земља има облик лопте, то су прво учили Питагора и његови ученици. Њихови разлози за то сасвим су

Он је замишљао да Земља има облик бубња. Да Земља има облик лопте, то су прво учили Питагора и његови ученици. Њихови разлози за то сасвим су по укусу Платонову.

Њихови разлози за то сасвим су по укусу Платонову. Јер лопта је најсавршенији геометриски облик, па зато мора и Земља бити тог облика. Код Питагорејаца све је број и пропорција.

Да ја о тим стварима друкчије мислим, знаш врло добро, исто тако су ти познати моји докази да је Земља лопта: при сваком помрачењу Месеца, граница Земљине сенке која се види на Месецу има кружни облик, па показује и

“ - „И то је врло једноставно. Све што је тешко стреми ка тежишту света, и наша Земља морала би онамо да пада кад се не би онде већ налазила.

Тежа је свуда на лицу Земљином наперена према средишту Земље, па спречава да се Земља не распадне и не ослободи свог воденог покривача.

Исти утисак за време целе вожње! Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика!

“ - „А како стоји са тобожњим кретањем наше Земље?“ - „Многи говоре о томе, Питагорејци, да се Земља обрће, услед чега настаје смена дана и ноћи, а неки да се она и у простору помера.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

О златоје пролеће! Земља сјеме већ издава от доброте небесне, покритоје израштава, које бива от весне. Сви садики плод јављају, виногради лозу

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа

Украјине, У оку ти пламен сине, Полего би танку змију, Мегданџију – бедевију Преко поља да се вине – Али где је земља лепа? Где је степа?... Ој Козаче, бојни брате!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Добро! Ево једем ја, једем. МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

Добро! Ево једем ја, једем. МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља. Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба.

Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља. Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба. И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране.

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело,

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло, пуно живота.

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло, пуно живота.

И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе. И ја ево, ја једем земљу, једем земљу.

СВИ Нећемо, нећемо, Парапута. ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља. МИРОН (прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту. (Клисару): Што му ово не повади? АРСЕНИЈЕ Не смем, дедо.

ТАШАНА Не бој се ти мене, Парапуто. Чуваћу те ја. ПАРАПУТА Не бојим се. Јер и ти си земља као и ја. ТАШАНА Ох, јесте. Земља и то каква страшна, црна земља. ПАРАПУТА Земља! Земља!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И једне ноћи почесмо копати. Кад Шваба виде шта радимо ми, удари и он у копање. Копај одовуд, копај одонуд, још се земља и сама од себе проваљује — оборисмо вам ми ту, и помешасмо, бар двадесетак наших и њиних костура.

Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати!

Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља. Кад се поворка спустила с гробља, разговор пређе на обичан летопис. Падају имена, цифре, анегдоте.

Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац. И шумарак је Шваба подигао.

Вози се госпа Нола на штајервагну, прија јој јесењи ваздух, чист и оштар, и некако и мекан после кише. Земља, тамо где је поорана, црни се као сомот, а порасла је од упијене кишице као квасно тесто.

Гњецав, сладак, послушан, покоран. Уф! Ко и сва ова земљетина. Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш.

ми, на моје запрепашћење: „Да се оставим школовања, Нано, да идем на салаш да живим; како Бог да, дотрајаће ваљда она земља да и нас све још прехрани.” — Како говориш, дијете, забога!

” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат

Како ви мислите, драги господин Јоксиме, о овоме: да је родна земља понекад мало крива за судбине својих добрих синова...

Пре осам дана, жива бића, данас прегршт ситних коштица. — Неће им бити тешка земља, а ни оне неће земљи бити тешке... Чувајмо децу!

Множимо се из дана у дан, земља под нама пуна наших костију и зноја, дакле наша, али има ко је старији и од нас, па бране живети.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

картари громким јуначеством на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам устреми се и земља се од топота његовог коња затресе.

Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и срде се што јошт нису ручали.

Госпожа Мигрен: »То је земља!« »Молим, г. списатељ, је ли жена обвезана једног мужа имати, или — та ви ме разумете.« О, што се тога тиче,

« »Мајчин сине«, рекне на то Роман, »гди је Бурјам да те види каквог јунака земља носи.« Со тим га увати за руку и почне га тешити да се ништа не боји, да му он неће ни најмањег вреда учинити, но да

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Васко Попа УСПРАВНА ЗЕМЉА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Васко Попа УСПРАВНА ЗЕМЉА Садржај ХОДОЧАШЋА 3 ХОДОЧАШЋА 4 ХИЛАНДАР 5 КАЛЕНИЋ 6 ЖИЧА 7 СОПОЋАНИ 8 МАНАСИЈА 10 СЕНТАНДРЕЈА 12 САВИН

У БЕОГРАД 46 ГОРЊА ТВРЂАВА 48 ТЕРАЗИЈЕ 49 ВРАЧАР ПОЛЕ 50 НЕБОЈША КУЛА 52 ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ 53 БЕОГРАД 55 УСПРАВНА ЗЕМЉА Хаши ХОДОЧАШЋА ХОДОЧАШЋА Ходам са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу Стопала ми сричу слова Која ми

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама. Оно је саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда.

Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе.

А шта смо ми, једна тако рећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру?

У та основна знања спада, на пример, то: да реке увек теку од извора ка утоку своме; да је Земља удаљена од Месеца толико исто колико је Месец удаљен од Земље; да су планине увек више но долине; да језера, била она

У та основна знања спада и то да је Земља округла, у што је наш професор на све могуће начине покушао да нас убеди. деца су ближа богу, па тим самим ближа и

И сад, и ону веру у бескрајност света и ову бајку на један мах заменити тиме да је Земља округла као лопта, да се врти као луда, премећући се акробатски на све могуће начине.

— Први је доказ — убеђивао нас је професор — да је Земља округла тај: што су Сунце, Месец и сва остала небеска тела округла, те, према томе, и Земља мора бити округла.

нас је професор — да је Земља округла тај: што су Сунце, Месец и сва остала небеска тела округла, те, према томе, и Земља мора бити округла.

му се тако била искривила да би се, приликом експеримената, увек друкче окретао но што је професор тврдио да се земља окреће.

Затим се окренуо осталим ђацима: — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге клупе.

Тај мали из друге клупе био сам ја. — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?

Је ли тако? Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава. — Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се измеђ' Сунца и Месеца... ето овако!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На простору од једнога километра падао је челик праисконским бесом, уз грмљавину, ријући

Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе. Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и

Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен. — Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести.

Лукине уснице су помодреле. Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру!

Сад ће... Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа.

Заробљени!... Страшно и болно сазнање. А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет. Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор.

Ми вам одајемо хвалу, а и будућа поколења биће вам захвална за све жртве... Јунаци... Не клоните духом... Наша је земља преживљавала и теже часове, па је милошћу божјом и храброшћу својих синова излазила наново на видик, светла и чиста

Пришао је и стари краљев лекар. — Величанство, немојте се излагати... — Зар и ти?... Е, мој докторе... Земља ће лако наћи једнога краља, а још лакше доктора... Али данас је тешко пронаћи редове...

Потрчим као без душе на осматрачницу и видим како пурња земља и лети камење изнад наших пешачких ровова. Угледах баш и њихову батерију.

Али Бугари су куљали као мрави. Ишли су ошамућени, враг би га знао, као да су били пијани. Гинули су као стока. Земља је тутњала од топовских пуцњева, а ваздух је кркљао од пушчане и митраљеске ватре.

„Море један више или мање не чини!“ Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала. Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи... Више ми није стало до живота.

Планине су се издигле једна над другом, као да је земља некада била узбуркана пучина, па је промисао нечија намах зауставила. Размештали смо се поред ватри.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова. Масни.

Камо л' кокош пржену на кајмаку, Камо л' звезду да породи Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет: Земља је тешка у просторијама, Вртећи се, дубину заврће у циклон: Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја, Дрхће у

Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча. И тамо сам чувао овце стричева. ”Земља је ко земља, И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста, А јање које чувам, дижући га до овце, Колу ко и

Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча. И тамо сам чувао овце стричева. ”Земља је ко земља, И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста, А јање које чувам, дижући га до овце, Колу ко и ође, А онда је

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Узалуд су јој друге капљице говориле да то није ни важно: земља је пуна цвећа! Узалуд је то и самој себи говорила. Небеске висине нису је веселиле, све док јој Зрачак који ју је

Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни дечји плач,

— рече један од сељака, а некоме паде на памет како би најбоље било да звоно затрпају у земљу: благословена је земља — упиће његов звук, ослободиће их. Предлог је у почетку, уз смех, одбијен.

Узалуд су дани летели! Већ је и земља зелену кошуљицу облачила, а облаци мирисали на пролеће: звоно је брујало. Није преостало ништа друго до да се бежи.

Широка и пуста је била долина. Нигде ни зечева, ни веверица, ни бреза. Само црна и гола земља и облаци који само што се на земљу не оборе. Како су јадни и ољуштени били борови наслагани на неуредне, прљаве гомиле.

»Ово је, заиста, сликар на чијим платнима оживљава насликано и живи чак и када онога ко је насликан одавно покрива земља..« У овој особини сликарева дара Царица виде могућност да на вјеки вјеков продужи и свој живот и своју владавину.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да ће ми мртвоме земља бити вечито тешка. Де, кћери, де још ону: »Насред села шарена чесма, бистра вода«...

Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе.

МИТКА Што да не? Како да не? Зашто да не? Зар ја не знам шта ме чека, што ми је писано? Да умрем! Тој! Земља, црви да ме једев! Тој! Што да се не убијем? (Потегне јатаганом.) У то рупи Арса, с полицајом и два-три пандура.

ЧЕТВРТИ ЧИН Циганска махала. Сниске ограђене кућице. Нигде зеленила већ свуда гола, утапкана земља, изгорео угаљ око наковања и тоцила, на моткама повешане черге, истрцани јоргани, прљаво рубље.

КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља! КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо! Тамо!

КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља! КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо! Тамо!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Овдје ми негда бјеше рај... А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906. ГОСПОЂИЦИ Некада сам и вас на колену цупкô И доносио вам слатке

1918. НА ПРИПЕЦИ Скуњено и жедно ћути стабло свако; Испуцала земља, сухи јечам стрши. Врелу јару сипљу и поља и крши, и нигдје ниједан лист да би се макô.

И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди... У пољу се чује дозивање људи И виде се стада мрљава, и сива Прашина гдје лети...

Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава. Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма.

Радосне и миле, Плодове жетве, слатку храну села, У стоге слажу. Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно;

Што ли из биљке бије цветне Кô задах лешине које? Што тако хладно изнад луга Сунчана светли трака? Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака? Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене?

Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште. 28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна поста: И све кличе.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.

Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске тезге и пресе.

Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. Марко је горостас коме је земља тесна, снага којој судара није доста.

Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преди су вековима размишљали о томе како

августа), пошто је издржало тромесечну опсаду и бомбардовање из великих топова. Деспотова земља, скупа са Сребрницом западно од Дрине, доспе у турске руке. Једино се одржала покрајина Ново Брдо...

се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по Стамболу, бијеле се задркташе куле, а стресоше четири планине...

С тим моралом раја је ишла из победе у победу. Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која

“ Уосталом, она није ни честа ни увек иста: Или грми, ил' се земља тресе? Нити грми, нит' се земља тресе, већ пуцају на граду топови, па тврдоме граду Варадину: шенлук чини Вуча

“ Уосталом, она није ни честа ни увек иста: Или грми, ил' се земља тресе? Нити грми, нит' се земља тресе, већ пуцају на граду топови, па тврдоме граду Варадину: шенлук чини Вуча џенерале...

(Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле?

Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит' се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови: шенлук чини ага Бећир-ага...

низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни земља га жива не дочека“ итд. итд.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је добио грип Па је сео у џип И превалио пут дугачак Да га прегледа др

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Смијаће ми се читава чета што сам стругнуо. Почекао је још мало, а кад земља поче поново да излијеће испод стијене, он узе повећи камен и хитну га у јаругу.

— скочи у меку леју, поред бокора перуника. — О, па ово није баш тако страшно. Само се земља мало затресла. И планина у даљини поскочила је увис и опет пала натраг, а није се разбила!

— Треба ископати бар још једно пола метра у дубину, зидове мало набити да се земља не руши, доље простријети папрати, а одозго.. .

Отвор покрише гранама и овлаш посуше сувим лишћем, а како је ископана земља већ раније била склоњена у једну оближњу удољину, сад се ни по чему није могло опазити да ту има било шта сумњиво.

— Нашао сам, нашао! Крију се у Прокину гају! Тако веселу и вртоглаву трку-вику од стране једног старца ова је земља видјела вјеројатно једино прије пар хиљада година кад је оно славни старац-научник Архимед био пронашао нешто важно у

Губећи дах, пожурише у правцу школе. Одједном, негдје у даљини, одјекну потмула тутњава од које задрхта земља. Јованче се сјети недавног сусрета с Николетином и нехотице изусти: — Рат!

Изгледало је као да се сама земља провалила па избацује и рита црно облачје. — Горе наши резервоари нафте и бензина!

цестом подно саме планине протутњали су њемачки тенкови и тако коначно сваком, гласно и видљиво, објавили да је земља поробљена. Тога истог дана Јованче и Стриц били су заједно код оваца.

— Нијемци, Нијемци — суморно потврди Николетина. — Погледајте само како се мирно шетају као да је ово њихова рођена земља. Еј проклета издајо! Еј пусте срамоте за свакога од нас! Поробише нас, ево, скоро без једног метка.

Пољар се сав стресе од необичне слутње и нехотице се сјети почетка неке старе јуначке пјесме: „Или грми, ил се земља тресе, ил удара море о брегове...“ — Ех, или грми! — поче да мудрује чича.

“ — Ех, или грми! — поче да мудрује чича. — Како ће грмјети кад је свуда ведро као сребро. Да се земља тресе, неће ни то бити. Да удара море о брегове, откуд море око Дрвара? Биће то нешто друго.

Његов заглушни тутањ још је брујао у главама дјечака, кад се земља проломи и стресе од страшне експлозије. Дјечаци попадаше као да их лупи некакав невидљив џиновски талас.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ 42 СРП КАЗНЕ 43 ЛОВЦИ АДОВИ 44 РОСА 45 ЗЕМЉА СИ... 46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу

Лепо семе у њој засеј. Тако и наша ова земља издаће овој пород. СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ Та се тобоже надах и чеках мој виноград да изнесе грожђе, а међер, по њему је

Тако и тога часа не мош знати у које ће доби доћи ангел. ЗЕМЉА СИ... А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу.

Тако и тога часа не мош знати у које ће доби доћи ангел. ЗЕМЉА СИ... А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу.

Да се онда хоће сва земља колебати и стресати се, небеса у трубу, кано платно, савити се, и све небесне ангелске силе кренути се са свога им

Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање. Отрти ћеш и обрисати каше крваве сузе с твојим омофором!

ЗДРАВИЦА И Даваћу вам лепу кишу у свако њено доби, и земља ће вам издавати своја жита и све остале усеве ваше. И дрва питома и дивља свој ће вам пород воћни издавати и ваше

НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732. Ја ћу вам добра времена давати; кишна пролећа и јесен, и суха лета. И земља ће вам ваша свој берићет потпуно износити да вам се напуне гумна свакога жита и хардови вина и каце масла, и сваке

ЗДРАВИЦА ИИ Даваћу вам лепу кишу у своје време и земља ће издавати своја жита и воће свој пород. И допрети ће ваша вршидба до истакања вашега вина, и точидба вам постигнуће

То, што је год полепше и красније добро, ка звездни састатак хубав на небу, тако и земља с цвећем се кити! Сад водени таласи с брегови се мире, Сунце облак толико надуго не заслања, ветрови се ташкају; земља

Сад водени таласи с брегови се мире, Сунце облак толико надуго не заслања, ветрови се ташкају; земља са садови, садови с угледом диче се!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Леле, јединац според три керке!... Па што је саг сас Митанчу — њекња га видо’! Ништо не напраји оди момче... Како земља си дође... — Шта напраји? Ешкел’к напраји. Изгуби си р’з и трговачки чес’!... Чорбаџијски син!...

“ А Мана облио мртвачки зној. Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: „Л’же, кучка!... Неје оно Мане; ја сам Мане, а оно је куче! Овој су мађије!...

него до уредника, јер је — писало је у листу — директор и главни наш уредник сву ноћ лумповао, и сад, пијан као земља, спава, и не зна ништа ни за себе, а камоли за лист“.

замбак — крин занајат — занат заобиколити — заобићи зарф — замотак заџакати — загаламити зевзек — глупак зем — земља зорт — сила зурлаш — свирач ибрик — бокал измећарка — служавка инает — неваљао инорог — једнорог инћар —