Краков, Станислав - КРИЛА
Оне су им дизале сукњице и сулудо се смејале на промењеним улогама. За њима, у једном куту, било је још двоје. Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу. Гледала је његова широка рамена и смејала се. — Волим те јер си бомбаш...
— Цхері, носићеш ме на своме апарату, је ли? Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи. За уста се то већ није могло рећи. Волео је због њених загрљаја.
Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала. У највећој соби рашчупана, ознојена сопственица куће нерадо је пружала још једну зелену банкноту
Напољу су из кола повиривале две чупаве главе, и махале сунцобранима и рукама. Зизи је искочила из кола, и потрчала да загрли Бору. Кроз грање се видела у шатору плава коса Ивонина. — Шта ћете ви овде?
Кроз грање се видела у шатору плава коса Ивонина. — Шта ћете ви овде? Зизи је раширила зачуђене очи, и није ништа разумела. Потом се заруменела и пакосно добацила: — Опростите, нисам знала...
Глумац Диле је оставио почасно место крај оркестра, и трчао по реденике. Бора је подвикнуо на кочијаша да вози Зизи натраг у варош, и повео бароницу у своју колибу.