Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Али се леђа по улици не на[х]оде. Не би ли се то како могло и с мањим трошком учинити?” Зил[отиј]: | „С каквим мањим? Патријарх ни епископ ниси, да те с престола сметну, као [што] су цариградскога сметнули.
” Зил[отиј]: „Као какав ревнитељ [х]оћеш да ти говорим? Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као по
” Зил[ошиј]: „Кажи ми које је намереније твојега писања, по ком се надати можеш да ћеду твоји јединоплеменици моћи познати да
А то није допуштено, друге који штогод другојаче од нас мисле укарати и псовати.” Зил[отиј]: „Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују,
А што тод данас не може бити праведно, паметно и разумно, то није могло ни пре нас, нити може после нас бити.” | Зил[отиј]: „То би потреба била да архијереји настоје и народу казују. А док год они муче, мора ствар остати како је.
” Зил[отиј]: „Право велиш! И код нас у Грецији на[х]оди се правдољубиви[х] епископа и свештеника који уздишу и жале се на зло