Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Положен наузнак, беспомоћно, као некад у својој зипци. Тако се започиње и тако се завршава. Лежим непомично, као у доба првог мигољења свијести у новорођеном створу.
Ћипико, Иво - Приповетке
Свршивши молитву, рече му: —Чекај да надојим дијете! — и пође прама зипци. —Ти хоћеш насилу да те тучем? — понови он љутито и залети се на њу. — Удри, ниси одавна!
— Чекаш да одем, да се можеш скитати по шкољу, а? Нађи ми мараму! А дијете у зипци кричи на вас глас. — Жена послуша, отвори сандук, и, пребирући по њему, осећа над собом његов дах. Најпослије нађе је.
Најпослије нађе је. Затвори сандух, стави мараму на поклопац и пође прама зипци. Марко узе мараму, пође к орману у зиду, узе из њега скленицу и комад круха, и то замота у њу.
рибара, којој Антица остави на бризи оно двоје дјеце и замоли је да погледа, док се она поврати, на онога што је у зипци остао. Веслачи с натегом, што брже могу, веслај у правцем куд је чамац, гоњен олујом, јурио.
оно нејачи које је предала жени старога рибара, а са ,зебњом и страховањем сјећа се дјетета од сисе што је у кући у зипци остало; и све упорније та је брига заокупља, па жели да се чим прво кући поврати.