Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
да га закоље... Људи притрчаше, те отеше нож... — Зликовче!... Хајдуче!... Алекса није могао речи проговорити... Стегло га нешто у грлу... — Ето, браћо! — запева Маринко.
— Ето, браћо! — запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!... Зар што истину говорим да погинем?... — Зликовче! Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу. То га освести...
— Ето, браћо! — запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!... Зар што истину говорим да погинем?... — Зликовче! Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу. То га освести...
Наједаред, тај човек загрме страшним гласом: „Ја сам Станко!... Зар ме не познајеш, зликовче?!... Он се престрави од тог имена... Станко га као спусти на земљу и узе се распасивати.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
У угловима је било мрачно. Из споредне собе чуло се дубоко дисање. Ја сам стајао као осуђеник. „Трпи, зликовче”, говорио сам себи, „ти си још много више заслужио!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
! Зар нисте чули, зликовче први, мачак је лаву рођак по крви?! Много је тужби, ко псећих бува, на ваше срамно дело, од вашег Тоше, доброга
А дивља свиња, опасне ћуди, рије и грокће, спремна за борбу: „Овамо ручак, зликовче Саво, поцепаћу те ко масну торбу!
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним! Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу!
Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу! Хајде, зликовче, усуди се да моје тело, заветовано твом честитом и оклеветаном брату, дотакнеш својим развратним рукама! Усуди се!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. — Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да
Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. — А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Само би издубока зарежала кад би се неко ноћно тумарало примакло и одвише близу. — Грр, шта тражиш, зликовче?! Непозната скитница сунула би нато кроз мрак попут свјетлице, а Жуја би наставила да сањиво цвили: — Николица,
Срам те било, стид те било, бруко једна! Јао-јао-јао, како сам ноћас туговала, како сам само цвиљела. Зликовче, неваљалче, скитницо, буволовче! Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: .