Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кô злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.
И ја умрех у час кад се беше хтело Задња капља крви, коју немах више, Да окончам лепо и злокобно дело. МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена?
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ако плачем кад се месец крене С ореолом модрим низ небесне путе, Ил̓ кад старе шуме, чаробне сирене, Једно тужно вече злокобно заћуте.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Скочих у страху. Поноћ. И из таме Ноћи и бола видим где светлуца Очију безброј управљених на ме; Очију безброј злокобно се светли — Мистике бића људског слика бледа. Неко је са мном! Срце бурно куца...
И да младост наша долази са дна Заборава нашег, свога влажног гроба, И да ће нам доћи, у злокобно доба, За освету свог осрамоћеног сна. ТЕОДОРА Ја никад нисам волела, драги мој.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
метала приметно труцкао, снажно су тргли подбратке, док је возар, у исти мах, ошинуо коње, за чијим се ушима, лако и злокобно, лелујале перјанице.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Једва се сећам да сам бољи био, Једва осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за свет немио.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
348 У пресудноме тренутку, кад се злокобно почну укрштати две људске судбине, дакле онда кад Аранђел Исакович намамљује своју снаху у постељу, са подигнутом
Први пример који ћемо навести враћа нас на Дафину која посматра Аранђелову сенку, и коју та сенка злокобно салеће. У шестој глави другог дела Толстојеве Ане Карењине води се разговор који циља на јунакињину везу с Вронским,
Краков, Станислав - КРИЛА
После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи. На небу су злокобно певала два аероплана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Изиђох. Дувао је ветар, па ми се чинило као да се смрт злокобно цери, те пожурих да сам што даље од ове жалосне бараке. Дошла је и комисија, те по списку предадох децу.
икад осећам како смрт лебди над људским главама и, у овом стању, она ми се причињава као нешто развучено, растегнуто, злокобно и грозно, па заошијава свуда унаоколо. Али од мене као да се ипак удаљује, далеко је у висини...
Људи занемеше. Некоји се прекрстише и рекоше: „Бог да му душу прости!“ Други су изишли... Нешто тешко и злокобно уметнуло се међу нас, па бисмо хтели да се што пре носи лешина, што притиска наше душе као неумитна опомена.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Узалуд су га заустављали. Звоно је тутњало и дању и ноћу, мукале краве, пиштала деца, злокобно крештале птице залећући се људима у лица.