Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Као да је само моје срце хтело Да злурадо позна дан који те оте, И та нема патња да постане врело Моје величине и твоје лепоте.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Па ако на улазу затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима.
Чим би у чаршији наишао на дућан каквога чувеног газде, све би тада околне дућанџије некако радосно и злурадо извиривале по њ и пратиле га.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Аха, овдје су се сакрила она двојица! — злурадо прогунђа он и полако, на прстима, стаде да се шуња све дубље у мрачну пећину.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сви се у кући тргоше и празновјерно загледаше у придошлицу, а он, као да потврђује њихове слутње, злурадо подвикну: — Аха, утекох ли му, лопову! — А од кога то бјежиш, брате?
истјерао је из нашег дворишта сеоског пољара Дану Терзију, а овај, увријеђено се повлачећи низ путељак у стрњишту, злурадо је завречао као да плаши чавке: — Ехи, не зову тебе џабе тамо у Лици „Дрмогаћа“. Дрмогаћа, Дрмогаћа!
Јоваш чисто подскочи у мјесту, познаде глас брата Микана, али исто тако брзо сједе поново у заклон и злурадо врекну: — Аха, нека, нека, доста је и твога било! Пуцњава из џамије ојача и вагну на Јовашеву страну.
Узалуд се овај отимао и ногатао. — Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а?
— Ово је муниција за мене, ораси. — Аха, ту смо! — гракну чича злурадо. — Пљачкаш, је ли? Будемо ли тако почели, оде наша борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Понуде што је мој чирак донео: крушке. — А, крушке... Ту су. Што тако не кажеш? — поче некако Марика чудно, злурадо, тако да се по томе могло да види како она зна од кога су и чије су те понуде, и зато их крије, не показује Мити.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У седмој строфи зине белина, тек дотакнута. - Ту су утваре, јазбине, ждрела, мрачне провале. Злурадо туда кличу ушаре: Криминал, расап, гадост, подвале! Речи се губе, оне се топе, аветно лебде врх катастрофе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не каже: Хм!... Наравно! Онда су војници сели на топовска места и узели последње
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива! Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Како си ми данас мрачан и орон’о! Ни пуста трага радосном животу. Варварин је груби злурадо ти дон’о Глад, ропство, беду, увреду, срамòту.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
С. Пандуровић ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита, Мучећи душу к'о погребно звоно: - „Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним смешним
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А кад га узмеш, да га затвориш. Ако ли га само још који пут другоме даш, разбићу ти нос. — Кипислцауф! — добацује злурадо Војин. Лука се прави да га не чује, али још оштрије наређује Исајлу. — Затворићеш и кафу, и шећер, и све што је моје.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Пред вече стигосмо у неко село испред Митровице. Ноћ је била хладна. Кроз пушкарнице својих кула гледали су нас злурадо Арнаути. Седимо поред ватре, а Лука нешто рачуна на прсте.
Целом дужином пута леже надувене и оглодане лешине коња. Арнаути стоје у групама поред пута и злурадо нас посматрају. Као хијене, чекају они подмукло свој плен.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш!
— препаде се дјечачина, па се успуза сасвим у крошњу дрвета и уклијешти се у гране. — Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу!
Заустави се тек у првим гранама и злурадо се исцери: — Нек сад за мном дође, шпијунка једна! Ух, што је мрзим! —А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци.
— А ти? Шта ти ту чекаш, а? Па као да се одједном досјетио, он злурадо зашкиљи: — Аха, сад ми паде на ум: батине, батинице, је ли!
Ако би малишан казао да неће, он би почео злурадо да се смјешка: — Нећеш, је ли, момче? Е да видиш како ћеш сад хтјети.
— Аха па ти, братац немушти, нећеш ни да одговориш! — злурадо би завречао учитељ. Чек, чек, онда ће овај прут да проговори.
Он се зачуђено загледа у натпис на дечакову шеширу, поче лагано да сриче слово по слово, а онда се злурадо исцери: — А ту ли се кријеш, птичице!
— Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте... — злурадо поче он, али неко грање на које је нагазио одједном с праском попусти и пољар се стропошта у кујину кућу, бубну право
— грмну Николетина као из каце. — Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке!