Употреба речи зна у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

О, знам те ја, ти, неблагодарни народе! А има ли Србина да те не зна? Векови протекоше како по дубини срца нашега ријеш и сваки корен у њему, из којега би сјајнија будућност изнићи могла,

Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука?

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син... Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!..

Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа... У њу се вино точи, а она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на

— Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу пор

на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала. Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао... Не рече ми ни речи, само ме гледа.

Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. „Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи? Зар није боље да дочекаш дан?

— Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо! Сваки од нас иде за својом срећом, нико не зна где га шта чека... Био сам и ја у Београду, али не бих желео више у њега улести; истина, и они су људи, али некако

Живко целим путем до куће није проговорио ни речи. Био је забринут, густе обрве су се натклопиле на очи. Ко зна о чему је премишљао; понекад је уздахнуо, болело га је нешто. Кад смо дома стигли, не хте да уђе у кућу.

Ако га што запитају, он само ћути. Жена му такођер не избија из манастира, цела околина већ зна зашто. Можда и мој побратим зна, али он ћути.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу реверенцију.

Лисац нам овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал' ваља му простити, јер му је до главе. Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути.

Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и како се вештице

Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном

Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и

А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре. Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му

Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији

Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива.

ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају.

Никада се поштен човек не срди што други истражују да га добро познаду, јер он добро зна да колико га боље сазнаду, толико ће га више љубити и почитовати.

Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће више ништа да зна.| 14 Лавица и лисица Лисица је похуђавала лавицу зато што ова ретко и по један пород рађа.

Ако ли ко хоће да до подне спава, а до поноћи којекакве бездјелице и бешчинија да твори, он нека зна да се је на срамоту својих благородних родитеља родио.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо заборавили.

- Какви ли су им оно коњи - Штајерци - Ено претрчавају кроз ону пшеницу - Кроз онај шумарак јашу два по два - Не зна се да л запад светлуца гушће од севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли

севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли нам ико помоћи данас ако Бога зна - Море устајмо зграбимо ово вила ово пушака и ово дреновака и не огледајмо се лево-десно не изгледајмо војске са

Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема! Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.

Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има. Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца,

Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има. Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није.

ЧЕЛНИК Када треба да сева, он чкиљи, када треба да грми, он жубори! Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да преда! Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да!

Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да преда! Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да!

Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да! Не зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса,

Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да! Не зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса, неће склонити

Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да! Не зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса, неће склонити шапу с плећке

Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да! Не зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса, неће склонити шапу с плећке меса!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да

да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме:

Сад се мени врло необично учини како народ у цркви стоји измешато, нит се зна који је старији ко ли је млађи, нит се зна, где стоји мушко ни женско.

Сад се мени врло необично учини како народ у цркви стоји измешато, нит се зна који је старији ко ли је млађи, нит се зна, где стоји мушко ни женско.

” — Помози Боже, помислим ја, кад овај стари тако говори, који зна како је војевати. Одма ја одатле пошљем Живана из Кутешице у Суводање Милићу Кедићу (кога је Фочић окнежио, и који је

; но Веса неће низашто то да зна, већ опет пита: „Шта мислите ви људи, шта хоћете ви?” — Мени се већ досади казивати, док поп Леонтије из Уроваца рече:

просио, да му допусти да на дахијама оца свога освети, и да му је напослетку сада цар допустио и ферман дао да, како зна, освету учини; и да је Дервиш-паша Хаџи-Мустапашић послао свога бимбашу с ферманом, да подигне Србе, и да јаничаре и

шта ће на Свилеуви бити; но велим да ја уз пут испод Ваљева ово чардака, сена и сламе замунђам, нека она пасја вјера зна да хоћемо да палимо”. — „А ти дела то, кнеже!”, рекнем му ја, и он оде у своју војску у Жубер, али по мраку.

него се овим зулумћарима подложити; зато се молимо да царство аустријско пружи руку и овај невини народ каквим начином зна избави од пропасти коначне” и проче. При том искао сам да нам даду џебане, топова и официра.

— Вели кнез Теодосије: „Попо, како си ти писао најпре, а ти пиши опет и одговори на то писмо; а Црни Ђорђе не зна писати, а нема ни писара, он само зна Турке тући — но се ти врати”. Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи.

како си ти писао најпре, а ти пиши опет и одговори на то писмо; а Црни Ђорђе не зна писати, а нема ни писара, он само зна Турке тући — но се ти врати”. Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

како се наш учо пући!...« Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: »А шта ти

И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна! Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима.

Така је то конкуренција!... (Шта му је то »конкуренција«, то ваљда само он зна.) — Е то ваља посолити! — шануше међу собом неки сељаци. Неки се искашљаше.

— Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш. — Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу.

— Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит...

Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне — као вели: »Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!« Утом сва четири општинара и кмет, те за вајат Ђуки.

основне школе, одметнуо од ода и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте

Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак. Служи под најам, а уз то зна свирати у ћемане боље од многог свирача.

А кад је већ сабор он и сâм дође да заради коју пару. Осим тога, Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро качарски и столарски занат; гради ведрице, каце, бременице, вучије, чаброве, столице, столове, лотре —

Ни сам не зна куд ни зашто. Често су људи говорили: »Баш штета што овај поштен момак нема среће, а ова ко вредан и поштен!

уобичајио је да тако распитује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек градити да не зна и питати другога.

— Како нећу, брате! — окрете. се Милун њему. — Све ти то иде наопако; све се ради као од беде. Ово се не зна ни ко пије ни ко плаћа. — Пијеш, ето ти!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту...

У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља. За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је.

Ту је становао субаша са својим пандурима. Звао се Суља. Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна. Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст.

Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!... Умео се увући свуда; хтео је да зна све, волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната...

Поглед му се нехотице зауставља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна... Та, само срце лупа и гурка га напред... к њему!... И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети...

Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову да је осветли... И мислио је: нико о томе н зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло.

Запамти, главе се мећу! — Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна. — Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!... Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш!...

– Јесу ли под кључем? – Јесу. – Је ли и Станко знао за те паре? – Јесте. – Је ли твој бабо знао да Станко зна? – Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш!

Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!... Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!... Хајдете, браћо!...

— Зар ти ниси ово украо? — Украо?... А од кога, наопако?... — Та шта ми ту извијаш?... Прави се: не зна!... Зар ти ниси овај новац украо из Ивановог вајата и закопао овде, у ђувре?...

Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!... Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!... Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!... Данас то већ неће учинити!...

И то прича са таквом ватром, смеје се тако слатко — да га Турци пусте као будалу која ништа не зна... А он је знао све.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде. Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде

Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора. И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора, Гордо, са далеко раширеним

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када започете.

А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца.

Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом; И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом. Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река.

Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена — Свом стрелцу ком и не зна имена.

стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена — Свом стрелцу ком и не зна имена. ЗВЕЗДЕ Кад небо засја прво вече, Чу се глас звезде с видокруга: — Ја сјам за срећне, једна рече.

А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље. ВЕТАР Прену се као птић у џбуну

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда... Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме свуда... Ја где сам? завапих.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.

Ни сâм се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.

Али шта је то било, то се не зна, нити ће икад ико знати. Око девет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу

дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна одакле да се почне чешати; улажаше у станичну гостионицу и чисто као да ће одоцнити усплахирено истрчаваше поново

а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он окренуо дами леђа, обрисао нос

— Нема је — рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа. — Што ли, боже? — рече опет казанџија. — Ваљда... та да... овде и нема Турака...

После се само вратише — и начелник се врати. Псују онога ко је свирао — и начелник псује, а не зна ко је!... Ја... О, брате, ја не знам што је се то тако задоцнила! Да ли је то још кадгод било? Је ли ти? Еј, момче!

почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзад и детенце ототањи.

Па онда се уједанпут стаде смејати, безразложно, сулудо — ни зна зашто, ни крошто! После, опет, удари у плач — ни то не зна зашто!

После, опет, удари у плач — ни то не зна зашто! Само што му се и кроз смех и кроз плач у нејасној слици показује Анока, и тако га чудно чупа за срце, да му се

Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу Ђенадићеву, оста мазница, као што је и у оца била. Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша.

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке

— Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на разним ескадрама. Нек се зна што је господин-попина слушкиња! А госодин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући »усопшчега« на даћу.

Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним домаћинима.

И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика... па треба да зна, и њу ћу научити. Али, слатка, услуге за услугу; ’оћу и вас да то кошта нешто... — Молим, молим, да чујем.

— Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта.

А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори. — Шта је, стари?

А био је добар учитељ. Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило.

не постиди Белеслијине, нека не пуши багов к’о сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и

Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна,

Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И после дугог гледања као да се реши да ми одговори. — Умре. Зими, у селу... и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна? И гегајући, блатњав, продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље.

Он, чак, није ни просио. Њему се на ноге доносило. Чим ко умре, то се зна, да одело, у коме је умро, то мора њему, Таји, да се пошаље. Његово је то.

А опет, увек му је мило било кад би се она на њега одобровољила, те га пустила унутра, код себе. И ко зна докле би тако, да се сам попа није умешао.

као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав. В МИТКА — А, и ти ли?

Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике: — За њину душицу, за њину душицу

Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач. Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте.

А одакле је? Чији је? Нико не зна. Ако га о томе упитате. — Отуда, отуда, батке... — Још уплашеније почне да вам се правда, показује на суседне горе,

И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба — а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти.

А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?

Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. — О, мајчице моја.

Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом.

Па зађе изван вароши, и заређа по селима, те после, Бог зна, где га нађу. А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ручак прође у самим пургерским етикецијама. После ручка Љуба се разговара са Савком. Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити.

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради?

Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их. Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем.

Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је отишла у трешње, то је знак да нема васпитања, а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац; па да се још презирати дам — не, то бити неће!

је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна. Он такну неваспитану девојку, вели, не може узети. Дигну се и оду.

— Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали! Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да л’ би могао тог зеца тако брзо и лепо истранжирати.

— Тако исто и Белкић распитује за Чекмеџијића! Већ све зна какав је и како му стоје акције. Многи су Љубу покудили, али он неће све да верује, па мисли: кад се Љуба једаред

Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа.

Он се на Љубу мало разљутио, па сад, кад дође нов ђувегија, а Сириџићка Љубу оговара, неће Белкић ништа за Љубу да зна. Шта ће сад Љуба? Да остане тако налако у платки? Не! Љуба мора своју част да спасе. Но, како?

Ал’ није му до оклевања, него хоће да буде ствар што пре готова. Пише Јулки писмо, да зна на чему је: Дражајша фрајлице Јулка!

да купује зоб. Јулка му све да за право, премда врло добро зна зашто је Љуба у Д. био. Сад се почне од стране Љубине курмахерај на живот и смрт.

Љуба је контен, и готов је онамо са чика-Гавром. — Дакле, хајд’мо, чика-Гавро! — Хајд’мо! — Али рад сам да нико не зна куда идемо. Знате, чика-Гавро, да идемо онако — како кажу оно — кад велика господа кудгод иду па неће да свет зна?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама каква..... ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам...

штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина, који би хтео да нешто зна и коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до речи нити да се брани и све тако до

— Ако важе стари распореди онда знам, ако не важе... — Људи, ништа се не зна. — Ужас! — Ја сам четврти прекобројни. — А место мобилизације? — Торлак. — Грозно. Магацини у граду. Знате ли то?

И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику.

Нека, дакле, Христић ради како зна, његова је ствар и он има своју лопту на трупини. А ја ћу гледати своју бригу и колико сутра писаћу вереници да јој

своју бригу и колико сутра писаћу вереници да јој признам погрешку што се нисмо венчали пре мојих испита; и ако би, ко зна, и то, можда, била велика моја погрешка...” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић.

Срушена црква у Б. постоји још, хвала Богу, и сваки се о томе може уверити кад хоће, а цела пета батерија зна да је он на торњу био осматрач и отуд слао телефоном драгоцене извештаје као и то да су оба телефониста погинули у

У вече се од њих не може с миром проћи јер задиркују, а неки бацају и конфете као на карневалу. Цела варош зна, у осталом како се она понаша и сви је зову калуђерицом, па је наговарају да мало и на себе помисли и по некад, као

Бедник, он и не зна колико се ту њих особито интересују за њу и шта би све они дали да је задобију и преотму из његових руку.

Дивна, блага баба ишла је у Врховну Команду да измоли дозволу за пренос тела свога на фронту исеченог сина официра. Зна се тачно да је укопан у Крупњу, у самој црквеној порти, иза олтара.

Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.

Јер, нити њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад не зна, него увек замишља да све то у мени постоји. Па шта је у ствари?

Африка

Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига. Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким.

Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности.

Што је најзанимљивије, црнац зна напамет често и епопеје суседних племена, реч по реч, без погрешке, целе, иако ниједну њину реч не разуме, утолико пре

изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати. Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех.

Зове се Самба седамнаест му је година, родом је из Бамфоре, тетовиран је по лицу. Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао.

иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао. Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу.

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

Очајан сам да не успевам пронаћи младиће који су ми синоћ нудили маске. Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два.

Домаћин, полурасплакан од радости што у овој пустињи после ко зна колико времена добија госте, боемски је и пустињски срдачан.

Да мора сазрети, зна цела његова породица, а како је она прва на реду да буде жртвована, она га се највише и боји. Или ће једнога дана

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету! Свака се зна штеловати и унтерхалтовати, само ја јадна морам да кукам. ЈУЦА: Зашт не пазиш како друге раде?

С отим си добила, прво, живе очи; друго, нико те не зна јеси ли заљубљена или ниси, зашто увек заљубљено издају; а треће, целој персони особито одликују.

МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома! ЈУЦА: Он сам не зна колико има новаца. Али тако се то уселило код њега, само да не пропадне, да штеди.

ЈАЊА: Не игра биљар. МИШИЋ: Како ће да игра, кад је грбав? ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек.

ЈАЊА: Не игра биљар. МИШИЋ: Како ће да игра, кад је грбав? ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек.

ЈАЊА: Не игра биљар. МИШИЋ: Како ће да игра, кад је грбав? ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек.

) Водићеш господин нотариус код шупу да види коњи. Он ће ти показати како треба да си дери кожа. Он је учено муж, зна елински. (Отиде.) МИШИЋ: Ха, ха, ха! Леп ми занат дао! Али, чекај мало, старче, уватићу ја тебе! (Петру.

Ја, богме, нећу, макар он пукô! ПОЗОРИЈЕ 7. ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој отац викао. (Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар.

Ели, Катицо, ти мене слушиш? Ово је добру прилика. Господин нотариус је човеку паметно, учено, зна елинска хисторија. МИШИЋ: А, друго, ви и то знате како је сад обичај у свету. ЈАЊА: Оћи новци?

Црњански, Милош - Сеобе 2

ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС 366 XИX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У

Гарсули је, међутим, почео да говори и тумачио је свој долазак у Темишвар, као догађај врло важан. Вели, о томе зна и царица. Њена је жеља да се тај народ, који је заузео толику територију краљевства хунгарскаго, сведе на праву меру.

Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави. Статус ин стато? „У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна.

Као овце они нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“ Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима.

Шта би тек рекао Грк, помисли, да зна да им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама. „Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да

Над њим је био цео Темишвар, толике тврђаве, касарне, толики људи, коњи, али нико чак и не зна где је, а да му дође, и да хоће, не може.

Вели: он има да га, жива, или мртва, догура до грофа Гајсрука, у тврђаву Осека, а шта ће даље са њим бити, не зна. Може да легне и да се испава, а добиће и да вечера, па и вина.

У последње време нити једе, нити пије. Није шала свој дом распродати, напустити, ни за половину цене. „А зна да ми, Исаковичи, нигде нисмо били срећни. Ето шта смо дочекали. Све ће нас раселити.

Она је, преко чардака, довикивала свом мужу: „Ајме, Петре, што кукате? Није сиромах Павле дите! Па да не зна шта ради! Он је добио апшит од Енгелсхофена и не може то проминит, ни царевина, оли тај Гарсули.

Да види последице своје мудрости међу Сербима. Ускоро. Старац је тврдио да су Серби чудан народ и да их Гарсули не зна. Серби су лакоми на почасти, воле медалију, а за туђина би душу дали.

А те привилегије су оглашене добошем, и по селима, па их и његова худа сиромаш зна. Оглашене су по целом Потисју и по црквама, па се сматрају као светиња.

Теодосије - ЖИТИЈА

Потом, одахнувши мало, рече старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши мене грешнога.

нађе да због тога дошав утеши виђењем његовим многопечалну душу своју, и даде му небројено злато на раздавање где зна, уједно га молећи да дође и да се молитвама његовим излије миро.

Ко зна да ли ћемо бити живи! Положивши наду у Бога и приступивши к дару, рече: — Као свима, и нама Бог жели спасење: отац мо

Јер добродетељ побожности зна да задивљује не само саплеменике него и противнике, а нарочито када се у Богу чудом јавља.

А он рече: — Не знам, оче. Бог зна! Једино знам да су јуче дошли они странци и с љубављу ме довољно нахранили и напојили, тако да нисам могао допузити до

Као што зна твоје преподобије, много се устезах започети ово, не из лености него више због оскудне своје памети. Јер се преподобни,

Стога се не само на оне који Богу служе већ и на нас саме, бедне и плача достојне, може како треба позивати, јер се зна од колике части и радости, славе и светлости због гордости отпадосте“.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

дијалекат и сматрало се да штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се зна да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима.

Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке

Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и његов део бити утолико већи.

Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осе

Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису

Сваки је Србин прожет неколиким као кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“.

И поред спорости он уопште говори чешће али и боље него Шумадинац. У згодној прилици зна употребити пословице и шале, заплести питања, губити се у описивањима, не разумети оно што му се не допада.

Словени на доњодунавској плочи били су организовани у племена пре најезде туранских Бугара. По старим споменицима зна се за многобројна племена у северној Далмацији, у приморској Хрватској, у јужној Босни и на југоистоку Херцеговине.

чароице (машкаре о покладама), о којима се ништа не зна у зеленој динарској зони. Понеки пут се може у Загори чути и која талијанска реч.

Али ће онај који зна за ову навику лако познати да ли је ушао код Србина, макар то било и по очуваној старој женској народној ношњи.

Има песама у којима се млада невеста тужи старијима на младожењу: Твој внуче, моје момче, не зна да љубит. Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: Ти ћеш поминиш крај мене, со ће ми легниш до

На планини Бистра било је још и пре 60 година аромунских пастира. Једна се породица у Маврову зове Влаховци и зна да је аромунског порекла; старешина те породице зна још мало аромунски и зове се Пандил.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.

Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја.

Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима

коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми изгубио добар глас и моли свакога ко о њему нешто зна да му одмах јави. — Хајде онда да и ми нешто слично саставимо за мога доброг мачка — рече чича Тришо.

ово није довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је ишчезла у лањској поплави. Некад је имао бува, а можда их и сад има.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

си ме прогутала Не видим се више Шта је теби Прогутала си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас

да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само чворузи Или другом носу или трећем оку Или ко зна чему ДВА БЕЛУТКА Гледају се тупо Гледају се два белутка Две бонбоне јуче На језику вечности Две камене сузе данас На

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

своју мајку, и отић’ у неку бајку, Јешћеш луде као репе, најмилији мој акрепе, Шта ће с’ тобом бити, ко зна, лепотице моја грозна? бићеш личност негативна, ругобице моја днвна!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.) „Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше”.

Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао је да иде не зна где и не зна кад ће се вратити. Такав сте исказ дали пред истражним органом. РИНА: Да, тако је!

Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао је да иде не зна где и не зна кад ће се вратити. Такав сте исказ дали пред истражним органом. РИНА: Да, тако је!

СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу.

ПАВЛЕ: На суду ће се и те препоне савладати. СПАСОЈЕ: Мислите? (Шета узбуђено, хтео би као да каже нешто, па не зна шта ће.) Ја не знам управо шта да вам кажем. ПАВЛЕ: Ја мислим, ништа више; обавештени смо довољно и ја и ви!

СПАСОЈЕ (једва чујно): Збогом! ПАВЛЕ (оде). XВ ЉУБОМИР, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи; најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире! Љубомире! ЉУБОМИР (долази).

Ко зна чему се он тамо научио; ко зна какве су му све идеје замаглиле здрав разум? Зар не видите на шта он удара? На све што

Ко зна чему се он тамо научио; ко зна какве су му све идеје замаглиле здрав разум? Зар не видите на шта он удара? На све што је светиња.

(Даје му.) МИЛЕ (примајући): Само, молим вас лепо, то не треба да зна госпођа Рина. СПАСОЈЕ: Разуме се. Оно што знате ви и госпођа Рина не треба да знам ја, оно што знамо ја и ви не треба

СПАСОЈЕ: Разуме се. Оно што знате ви и госпођа Рина не треба да знам ја, оно што знамо ја и ви не треба да зна госпођа Рина. То се у рачуници, чини ми се, зове: правилно тројно. МИЛЕ (смеје се): Да, да!

СПАСОЈЕ: Мени је најбољи адвокат моја чиста савест. АНТА: И мени! ЉУБОМИР: Па ипак... чиста савест не зна параграфе, а параграфи су врло опасна ствар. АНТА (више за себе): Врло опасна!

МАРИЋ: Врло сам благодаран! Али по чему онда полиција зна да су писма револуционарна, сем ако то госпођа не тврди. СПАСОЈЕ: Разуме се да она то тврди. МАРИЋ: Тако?!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

сам сазнао да се зове Рашида по некој својој турској баби, да је пре три месеца напунила четрнаест и да већ одавно зна све о мени: Весна ме препричава у разреду као криминални роман.

Ја сам и даље показивао очима у правцу града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно одбијао да оде. - Неко мора и да крмани!

Пред једном таквом жабом као Рашида довољно је да се оклизнеш и сутра то зна читава школа. Атаман је имао криве ноге, јер су сви његови били јахачи, али је газио као да се не налази на једва

- Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма! - рекао сам, а она је одговорила да зна: нисам имао коме да их пишем, а није богзна како модерно данас писати љубавна писма.

Рашида је и даље жвакала загрцавајући се и ја јој рекох да је нико не јури. Она рече да зна, али да је то из навике: у њиховој кући, ако не једеш брзо, рачунај да ниси ни јео.

- Ја сам данас избачен са часа, Рашида - рекох, а она одговори да зна. - Бацио си неку књигу, тако нешто? Ја понекад пожелим да побацам све књиге.

„Клиндеру!” говорила јој је. „Шта ти знаш?” Сада ће јој моћи рећи да зна: то није ништа нарочито, то с љубљењем. Мислила је да ће дунути ветар, Тиса почети да се љуља, десити се нешто огромно

Можда би била на очевој страни, не тврдим, али она би морала да примети. Дошла би затим да ме позове на вечеру, јер зна колико волим млади грашак, а онда бих већ испричао да она књига није бачена са стотину предумишљаја, већ из досаде.

Ни она не мора да се окреће да би знала да сам ја ту, нити пита шта је то о чему говоримо, она зна и лице јој изгледа постиђено. - Закаснићеш на посао!

Нечим што не спада у рад пирамидалних ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!

Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам. Хтео бих ти писати још, али ближи се време за мој час.

” Разред је смрдео на парфеме кад је Хаџи-Николов ушао у учионицу кораком парадног коња који зна да је леп, и почео да испитује о својствима тангенса и котангенса. Све женске руке биле су подигнуте.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

План не би био рђав, али требало је одмах у почетку мало припазити, да се зна увек шта радити, и препречити странпутице, за што, опет, господар Софра није имао доста времена.

Ишла је код учитеља да га моли да Шамику никад не удари, да га јако не укорава ако не зна лекцију, него све лепим. Но где је ту границе? Учитељ, додуше, послушао је матер, и за то добивао више пута „ауспруха”.

Већ се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на пут оде, брзо се не враћа.

У биртији прави лопови. Сад улазе, сад излазе, сад нови долазе. Лопови се разговарају; Чамча зна добро мађарски, као и остали. — Шта мислите, какви су то људи? — Судац није ни један! — То су трговци!

Узео је Кречарев пиштољ, јер зна да га неће употребити. Сад се закључају. Лопова све више у биртији. Њих дванаест, а тринаести капетан.

— Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини? — Бог зна куд он тумара, но њега се не треба бојати, он на трговце не удара; кад их нађе, даду му какве робе, ако потребује, па

из Кракова пође натраг, обиђе све вароши у Галицији, три дана блуди којекуд; трајало је три године, а жена му не зна је л’ жив или мртав, па наједаред пише јој чак из Коломеје, отуд јој јавља да се већ кући враћа.

Чамча, не казав друштву, оде некуд сам и купи лепу криву мађарску сабљу, добро је умота, да се не зна шта је, па бесприметно сакрије у свој сандук.

Велика радост од армицијаша, зна да Чамча вина има. Сад армицијаш понуди Чамчу да остане преко ноћи, с колима заједно, и да друштво позове к њему.

Кречар не може да говори, није шала, хиљаду форинти на десет акова, на њега спада пет стотина форинти, а не зна пошто ће се продати „ауспрух”. Могу га још на путу лопови попити. У срцу проклињу Чамчу.

Кад сиђе, пред њега иде Чамча, зна већ обичаје, уведе га унутра и претстави га господару Софри. — Сервус, спецтабіліс аміце, его сум нобіліс полонус ех

Чамча ће га из блата извући. — Допустите, доміне спецтабіліс, у Мађарској не зна сваки шљахтец латински, не иде сваки у латинску школу: само они иду који ће бити попови или суци, — но ја ћу већ по

Црњански, Милош - Сеобе 1

Понављали су фијук ветра, кас коња, а особито пој петлова. Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада

спискова, из којих им прочиташе не само њихова имена, него и имена њихових оцева, жена, деце, што их је, да се зна, сваки пут понова, зачудило и задивило и сневеселило.

Очи су му биле преврнуте, исколачене, гледале су некуд у страну. Ко зна куд је хтео отићи, да нешто каже, болно искривљеним устима?

Марија безгрешна, Марија чиста, ковчег белокосни, звезда јутарња. Марија дивна, Марија породиља. Поштује ли ико и зна ли, од његових, свету Терезију? Име Терезија! Жар, Сунчан колут што опасује тело.

Нудећи их кавом, шербетом и наргилама, она од њих дознаде шта зна Земун, а Земун од њих шта зна она. Ускоро она је знала да су куће у Земуну жуте, плаве, високе и ниже, и која је чија.

Нудећи их кавом, шербетом и наргилама, она од њих дознаде шта зна Земун, а Земун од њих шта зна она. Ускоро она је знала да су куће у Земуну жуте, плаве, високе и ниже, и која је чија.

и опаким, Влахињама, Мађарицама и Немицама, као уосталом и његов брат Аранђел, у чију се кућу склонила, али о коме зна да је исто тако много живео са Гркињама, Јерменкама и Венецијанкама, чији говор разуме.

еј, еј... да одмах затим замукне, пашући оружје, видевши да више не зна где се налази, ни куда га воде. Био је стигао до границе земљишта о коме се причало по селима и земуницама његовим, и

лагано, замишљао је да истури пред собом претходницу, на позорницу, у брегове, поља и облаке, па нек се бије како зна, док он то буде посматрао са висова с друге стране реке, чувајући себе за оног другог, оног правог противника, који му

који су били збуњени и нерешљиви, не знајући шта да чине, јер нису разумели што је толико гневан, ни што им то говори. Зна он, уосталом, рекао је још, да је неко причао којешта о томе што његова снаха живи у његовој кући, у Земуну.

Ако је он трговац, бар се зна да што он узме у руке, то више не испушта. Чијим је новцем даривао његов брат њих и њихове цркве, ако није његовим, и

Они који одоше, ратовали су негде, Бог зна где, у неким земљама којима ни имена знали нису, са неким војскама које никад ни видели нису.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

То се чини јер се верује да уколико мање њих зна за порођај, он ће утолико бити лакши.¹⁷ Ефикасно средство заштите од злих сила и добро магијско оруђе за олакшавање

Ево једног таквог поступка који је забележио Милићевић: „Која је (трудница) рада да зна: носи ли мушко или женско, та нађе у башти две дугачке и једнаке травке, намени једну на мушко а другу на женско, па

на клупу или кревет испод поњаве или ћилима на једно место нож а на друго маказе, али тако да трудна жена о томе не зна. Затим је зовне и каже јој да седне.

да се негде сматра да није цео уторак несрећан, него да има само један зао час у њему, али незгода је у томе што се не зна који је то час.

„Дијете које се роди у кошуљици, зове се видовито; и такови послије човјек (приповједају), или жена, иде с вилама, и зна више него други људи.

Ако мајка жели да јој дете буде пророк, односно да све зна унапред шта ће бити, онда треба дете први пут да задоји кроз рупицу на кобилици од кокошке.

Када се дете с крштења носи кући, иде се другим путем а не оним којим се дошло, али извештач који је ово описао не зна зашто се тако поступа.

Код Срба на Косову после крштења дете, ако је женско, „прво се метне у разбој ’да зна да ткаје’, а кад је мушко дете у ’ар’ га однесу и метну у јасле ’да зна да чува говеда’, па после у колевку“.

ако је женско, „прво се метне у разбој ’да зна да ткаје’, а кад је мушко дете у ’ар’ га однесу и метну у јасле ’да зна да чува говеда’, па после у колевку“.⁷² Овим поступком се жели на магијски начин утицати да дете буде добар радник, тј.

обичај скривања имена, нарочито од непознатих и злих људи, познат је широм света и заснива се на веровању да онај ко зна име неке особе може учинити зло тој особи преко самог имена.

А овај надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку.

надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

царства нашег све небо звездано, сваки ватрени престо, и небулоза што бескрај плави, до најмањег огња је пресликано. Зна се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од

Зна се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима.

Као између планета и звезда пратиља, зна се између поданика и цара колико је миља, и којом стазом ко ићи мора да не дође до судара.

И себру, који као Кумова Слама неизбројан, и неодређен као маглина, неуништиво из земље израња, зна се путања. ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када

Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

заустављао се, подизао и поново падао, и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. ИВ Тражи се нада.

са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши — свега и свачега је у њему било.

Да нисте случајно негде видели мој џемпер? Нико ништа не зна о њему. Шта да радим? Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.

Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој детектор.

И не знајући, учинили су да нас много гори престигоше. Свих тих дугих ноћи, док смо по ко зна који пут распредали причу о Европи, Вера је само ћутала и пушила.

смели заустављати због оног проклетог акумулатора, па сам панично покушавао да запамтим што више ствари које ће ми, ко зна кад, једнога дана затребати и добро доћи — у оним јутрима, можда, када приликом бријања угледате у огледалу своје

Хтео сам да зна да сам ту у дворани, да то сазна помоћу одзвижданог знака, па због тога нисам ни примећивао шарену гомилу играча на

Ко зна због чега, сви су говорили шапатом. Аутомобил смо оставили стотинак метара ниже, у једној мрачној уличици, јер колима

– Било би исто. – Врага би било исто! Пуфко гледа Бел Амија како прескаче ограду кафане, и, док наставља да седи, зна да не би било исто, зна да неће бити исто. »Добро је овако...« мисли даље. »Овде је добро.

Пуфко гледа Бел Амија како прескаче ограду кафане, и, док наставља да седи, зна да не би било исто, зна да неће бити исто. »Добро је овако...« мисли даље. »Овде је добро.

Чини јој се да је нешто веома упрљано и да се више никада неће моћи поправити. Један човек у соби то све зна. Презриво зажмуривши на лево око, пуши »голуаз« и све зна. То је Албер Ками.

Један човек у соби то све зна. Презриво зажмуривши на лево око, пуши »голуаз« и све зна. То је Албер Ками. Девојка због тога пружа своју дугу, голу руку, која изгледа као прва рука на свету, и заклапа

Матавуљ, Симо - УСКОК

Тврдило се да је кажњеник граф, послије да је принц, и чак да је у роду с царском кућом. Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише!

А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашем

— Крстиња, аферим ти га на те ријечи — рече кнез — али доста, е проглушисмо кукањем овога чојка, који не зна наше обичаје, па ће помислити е смо меки кâ лацмани!

Крцун, који се често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше работе, да зна ко су биле владике Сава и Василије и цар Шћепан и кад си ти барјак носио и војевао!?

Крцун, који се често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше работе, да зна ко су биле владике Сава и Василије и цар Шћепан и кад си ти барјак носио и војевао!?

Па млетачка господа, па послије онај ћесарски ђенерал Вукасовић, па ко зна колики још? Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане.

Стари Мргуд рече: — Глај ти опет овога Јанка, овога ђавола ђетињег, откуд он то зна, као да је очима гледао!? — Има то у књигама, ђедо! — рекоше му. — А да ли ће наши бојеви бити у књигама?

— Код Фридланда, Руси и Пруси заједно, четрнаестог јунија по новом 1807-ме! — Виђи ђавола ђетињег! Све зна! — Које је доба ноћи, Јанко? — запита поп. Јанко погледа на часовник: — Ура до поноћи! — Хајде, жено, дома!

Да посад буде наш брат! Да слави наше крсно име, да гинемо за њ, ако устреба, и он за нас; да му се зна огњиште и гроб, да му се натрага изједначи с нашом, ако је узима! Пристајете ли? — Пристајемо — гракнуше сви.

Насмија се замишљајући га у одежди и с кадионицом у руци, тога попа који је ко ти га зна колико глава одсјекао! Јанку се наметну поређење тога попа са свјема осталијема, које је познавао, почињући од свога

— Е валај си згодан Катуњанин! Као да си никао и растао међу нама! — Може бити на око, али ко зна какав сам по срцу?

— Никако — рече кнез. — Прекидоше му давати онијех хиљаду дуката на годину, што је још цар Павао одредио био! — А зна ли се зашто то? — Знам толико да је то работа њеких наших главара, а како су и што су сплели не знам!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако.

МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге.

Не зна вам тај шта су кафане, шта су карте и друга ђаволства, то јест. МЛАДОЖЕЊА: А, тога нема. ОТАЦ: Само карте не; то је

Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест. Само док видите, то јест, каруце; нема такве нико у вароши. Видићете, то јест; све се не може ни избројати.

МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном? ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме? МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило.

ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме? МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило.

Измисли још штогод. МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се пакосно): Видиш, како он зна! Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну. МУЖ: О женидбо, женидбо!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Надахнут писац зна да милоштом и љупкошћу озрачи све чега се дотакне, а онима осталима се чини да ће им сама реч зека унети у песму оно

Овај зец зна да свира, овај зец зна да плете, овај зец ручак кува, овај зец

Овај зец зна да свира, овај зец зна да плете, овај зец ручак кува, овај зец кућу мете.

Све моралне и духовне вредности несумњиво су одређене, мерила јасна, зна се којим путем иду исправни, којим лоши људи.

Ми данас осећамо наклоност према овом прокаженом отпаднику, и не прихватамо песниково згражање. Ко зна, међутим, није ли нешто од таквих симпатија било и у самом песнику: опис је одвећ пластичан, па је допуштено

То је донекле необично ако се зна да у том раздобљу пада процват наше социјалне књижевности. Онолики тенденциозно засновани, озбиљни романи, песме и

О селу, о људима на селу, о њиховим мукама и радостима, о деци, о природи, о животу и смрти, он зна само оно што је на почетку појмио; то знање је тако довршено, тако давно заокружено, да има снагу целовите визије.

У то блато векова човек је зна кад загазио; ако ли се, путем благостања и социјалних преврата, из њега некако и ишчупа, он ће му замену већ наћи.

Стриц Ниџо, светски човек, причалица и врдалама, добија наступ вредноће; деда Раде одлично зна да од тог, нервозног претеривања вајде нема: И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву,

О сваком послу којег се сељак прихвата песник зна све што је једно пријемчиво дете могло да уочи и дослути; у описима тих послова има увек и оне омамљујуће измаглице

Оно што доиста знамо, научили смо ко зна кад, нехотично. Ево како се самарџија Петрак, један од најузбудљивијих ликова тог дечјег сна о срећи, споразумева с

(„Чуо Раде, насмијао се и опростио као што би, ваљда и драги бог учинио”.) По неком древном науку деда Раде увек зна шта се пристоји, а шта се часну човеку не пристоји.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч.

НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска? ШЕРБУЛИЋ: Шта, Српкиња, па не зна ни каква је боја српска! НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја...

ЛЕПРШИЋ: Но, то је добро: бар ће бити шићара за Сербијанце. ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, бог зна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас. Друго: оће да се испитује и за протоколе; зато да се манемо народности.

ЕДЕН (побегне). НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски. МИЛЧИКА: Тако нам замеравају што држимо Ержи у служби. НАНЧИКА: И њу морамо отпустити.

До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није затрт непријатељ и да треба тући се.

ГАВРИЛОВИЂ: Колико сам ја за Српство чинио и то свет најбоље зна, а ви судите како оћете. ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што

ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало. ЖУТИЛОВ: Пало и је, те се броја не зна. Зато од једа и жалости сво село спале. ЛЕПРШИЋ: Варвари!

ЖУТИЛОВ: Какву конту? У војводини се не плаћају цугови маџарски. НАНЧИКА: Каже да му требају новци. ЖУТИЛОВ: А зна ли он да је мађарон?... Сутра се мора у одбору закључити да све што је под Маџарима рађено, никакве силе нема.

ШЕРБУЛИЋ: Та бом’, лако је правити цркве кад му се пресипа. ЖУТИЛОВ: Нека и пет цркава сазида, како се зна да је маџарон, — ки! Али Србин је кукавица. СМРДИЋ: И ја кажем.

НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг!

СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. СМРДИЋ: И толико страдали. ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна! СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим.

ЛЕПРШИЋ: Је л’ могуће? СМРДИЋ: Ја не могу веровати. НАНЧИКА: Говори се тако, но управо не зна се. ГАВРИЛОВИЋ: А зацело! Ја га добро познајем! ЛЕПРШИЋ: И ви се можете тако заборавити да Маџара узмете за зета?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини

ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН Као и о Кипријану Рачанину тако исто мало зна се о његовом сабрату Јеротеју Рачанину. Сва је прилика да је прешао у Угарску приликом Велике сеобе. 1698.

О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке.8 Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео у Сентандреји и био у школи Кипријана Рачанина; да је око 1736.

Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он исто тако зна и за учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у

Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он исто тако зна и за учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у рукопису цео један уџбеник реторике на латинском језику.

Али он делимично зна и за средњовековне историјске споменике српске, »наших древностјеј рукописи«, које је преписивао 1758.

Он зна за житија владалаца и архиепископа српских од архиепископа Данила, којим се он обилно користи, али му нису познати наши

Он зна за Бекона, Попа, Свифта, Честерфилда, Дефоа и његова Робинзона, Ричардсона, али нарочито цени и воли благог и озбиљног

Али за главне писце француске XВИИИ века он мало зна и не наводи их. Развијан под свим тим утицајима, Доситеј Обрадовић није постао оригиналан писац.

Осим попова и калуђера једва би човјек у 1000 душа могао наћи једнога човјека, који зна помало читати (а писари су, као што је напоменуто, и међу поповима и калуђерима ријетки).

кнеза Милоша, 1820, успела убедити га да њему као владаоцу није потребно да зна читати и писати. 1836. године у Србији има само 72 основне школе, од којих свега 26 државних, са 2.514 ђака. Још 1844.

»Бећар« је био у младости, такав је остао до краја у животу; не воли рад, не зна цену времену, неспособан је за ред и правац у животу, увек у оскудици.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом долазе и како изгледају.

Он зна, како му је поглед вратоломно слетио низ брдо, изударан о дрвеће које смета, упијао се жељно у воду која је весело одс

Ја тражим задовољства. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза.

њезином пожутјелом и потамњелом лицу у које се боре дубље и гушће урезале; очи изгориле од ватре и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и

Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица.

Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица.

Ко зна . . . Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад

пута и различитим другим плановима из инжињерова џепа; бојао се као живе ватре Јана Хуса и Жишке, увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија главу како су Чеси први словенски народ.

трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси, са изгледом човјека који не зна да се наљути.

које није схваћала али је осећала њихову тежину; будила се са запрепашћеношћу мислећи на дан који долази: кад се не зна сат у који се руча или вечера, кад је одлазила без каве у школу, и била тако расијана цијело вријеме; кад се враћала

Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће. И оно мало времена што јој је преостајало, она

„Зна ли тај човјек шта се збива у мени?“ питала се она. Тренуци бијаху дуги, а времена све мање. И те посљедње ноћи она није

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ЧЕТВРТА 51 ПРОЗА БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА ГЛАВА ПРВА У којој је описано све што је нужно да се претходно зна. Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега.

— »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали.

кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило!

»Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто

Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу.

— и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...« Ко те не зна, јоој... — Није, бога ми, ја сам један миран човек. Шта је било — било! Док сам био »јегер«...

А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он

Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му бог да!

Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо. Но, нека; ајде, погодиће који други. Дакле, ко зна шта је то? — Ја, господине — устаде други. — То је крава.

»Цветна и велика! — рекла је, зевајући — зар нема што паметније да вас научи; па то зна и наш »Бан«, што иде за козама!« Ред је био да заврши часове пре подне са предавањем из српске историје.

И јадан и збуњен, мајстор седе, али не зна куд ће с рукама. Гледа само у лубању, па у децу, па у учитеља, па опет у лубању, али му све некако незгодно на седишту.

Учитељ је пао у ватру, мислиш: Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице Пујине, а то је био знак, као што је

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

МОЛИТВА 561 РАНЕ 563 ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА 566 МИЛЕТА 574 ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ 695 ЛИРСКЕ ПЕСМЕ 696 УБИЦА БЕЗ ДА ЗНА 697 (КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ) 699 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 706 ТУГА И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК МОЈ 713 ЗАПИСИ 714 (1)

Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да слупам? Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће силна жеља рећи: Доста море, овде стој!

Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô,

Она бежи — за њом с' вини, Љубни, брате, пипни, штини, Така игра, шала така Таман, брате, за јунака! Ајдук Вељко зна љубити, Ал' и сабљом дивно бити, Ајдук Вељко љути вуја, Турци стадо јагањаца, Ајдук Вељко кâ олуја Кад у јесен

Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине, Весео је, Бог га не убио!

Хај Србиња, хај пусте жестине, Хај јунаштва што ми дивни чине, Гледни оне — али нашто, брате, Давно зна се за тиће крилате, Па кâ увек тако је и сада, Где Срб бије, ту је пуно јада.

Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“ Што би даље, то песма не знаде, Ал' и да зна, скратити ваљаде, Ње ту нема, а нема ни Тала, Где су да су — помогâ им Ала.

Дохватају оне танке пушке, Још понеки својој проговара: „Збогом, пушко, збогом, вјерна друго, Јоште мало па ко зна чија си, Но ма како, подрж' сада јоште, На растанку вјером не преврни, Свог свијетлог образа не црни.

— — — — — — — — — — И зорица небо кити, А наш путник даље ити, Весео је, певат стаде, Што учини, и не знаде: Не зна да је мому, јао, Синоћ у гроб отпевао.

1844. (ДЕТЕ И ГУСЛАР) Ђокина мајка по кући шушка, Оће она да је све у реду, А Ђока по земљи се ваљушка, Не зна за овога света беду, Он изнутра на вратôца гледа: „Мати, мати, ево један деда!

Ко да тако преповедат зна?“ Тако рече детешце слабачко. Дете слабо момком ојачало, Момка жарке певе послушало: „О, лепа пева!

И тај је звук ми душу такнô љуто, У мени срце задркта ми мушко; У души ми се питање то роди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 39.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: — Дјецо, ко зна какве је боје вук? Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати. — Вук је зелен! — окидох ја поносито.

У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског

Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да „зна у сат“, али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена

сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дјечји сан. Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша?

Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да

Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује. — Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ...

— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава.

Сваки други — Јово. Било их је који нису знали ни како им је презиме, али да се зове Јово, то већ зна, сметењак ниједан.

живописац некаквим уским путем зараслим у шибљак, нит је колник ни Пјетачка стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања

икони нашле овјековечене и питоме голубије очи какве грмечке чобанице која, онако тртаста и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној неприлици: — Ћић Тодор? ...

Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога. Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика.

Једном под зиму, уочи недјеље, на заједничкој молитви, дјед испод ока опази да се његов Раде не зна ни прекрстити. Сјутрадан он га узе на претрес. — Имењаче, дедер се прекрсти.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени?

Понадај се у оно што се зна када се седи под чемпресом, три корака од воде. Хајде, смири се. Некад и чиста кошуља може да утеши.

Разболи се крава, цркне — опет политика! Ваљда има још нешто, осим политике? МУСА: Причекај, па ћеш видети. Зна се каква је ово игра. Ту ти се никад не зна шта се зна. Ко нешто не зна на време, тешко њему!

Ваљда има још нешто, осим политике? МУСА: Причекај, па ћеш видети. Зна се каква је ово игра. Ту ти се никад не зна шта се зна. Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе!

МУСА: Причекај, па ћеш видети. Зна се каква је ово игра. Ту ти се никад не зна шта се зна. Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе!

МУСА: Причекај, па ћеш видети. Зна се каква је ово игра. Ту ти се никад не зна шта се зна. Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе!

Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе! Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао.

” АХМЕД: Немој да ја теби покажем својеручно! Немој да ја теби сабијем рогове! Зна се како треба са говедима! ХУСО: Немој да ти покажем на ком сам месту рогат! АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш!

Ту нема ништа напола и половично. Та игра ти је, надам се, позната. Зна се шта пали. ХАСАНАГА: Имаш ти, брате, велику фантазију.

ЈУСУФ: Није реч само о њему. Реч је о оном кога он тражи за зета. Ко зна с ким ћеш имати посла. ХАСАНАГА: Ништа он мени не може.

То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила. Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна.

Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити. Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу.

Бог зна шта сам тада осећао. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину. Нокте сам утискивао у дланове само

— Што не једеш? — упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Има времена. Рано је. — Па друге године и пре овога времена си иш’о?

По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.

И ко зна докле би тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки тих, дубок, као из земље глас... То долажаше из ваше

И тако клатећи се, нихајући се час напред, час назад, ти — или певаше или плакаше... Ко ће то да зна? В Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох.

Хтела би да полети, али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?... Са улице се чују гласи и бâт корака. По неко запева, глас му се простре, разастре

Стојан га слушаше, климаше главом у повлад, пушаше одговарајући му оретко и кратко. И ко зна докле би то тако трајало, да Јован одједном не ђипи, нагну се над земљом и ослушну; па кад чу како вода издалека

Јер, какав јој је муж, и крв би потекла... А овамо опет с њиме се виђа; говоре, он јој долази, и муж јој не зна зашта је све то... куд ће јој душа и тело на оном свету?... Грешно је то, грешно... Мајко Богородице!

Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд... И ко зна докле би то тако трајало, да родбина младина, кад виде у чему је ствар, не поче искати да им се девојка, иако венчана,

И сви се томе зарадоваше. Али ево, опет, откад настаде лето — ко зна шта му би? — он отпоче поново да иде као и пре по пољу, селу, и тамо да остаје дуже и — што је најважније и

Али мора да се уздржава, чини се силом строга и увек груба према њему, јер ко зна шта би онда било, да не ради тако? Али све узалуд.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки

старање благородни(х) бољара молдавски(х) за воспитаније и науку њи(х)ове деце: не има сад младић у Јашу који не зна, осим свога језика, јелински и француски, многи — латински и талијански.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' зна то јунак, знаде то титан, зато се смеје сужан, прикован, та зато поруга, та зато смеј, и зато грми од љутине Зеј!

” Још даље пише, још даље се ниже, све жешћа клетва, све страшнија мисô, онај тек зна је што је написô; јер чудан је поглед, чудан је тренут, самртно око мора засенут, само се види ватра све

Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе бива. Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида.

Имала је једног чика, филишћанског најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на преваре међу своје господаре — сад им ноћу уз пехаре место жишка лицем сја. Јест, ал' сада, боже свети!

чујеш ли песме, знаш ли какве су?” делила чује и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол

је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол позлеђује, ал' ипак вели: не зна, не чује! „Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар? па нека дође, да га чујеш бар!

Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Читаве планине и царства, па и читаве деценије, народни приповедач зна да пређе у једној реченици, често уметнутој; и тај прелаз да буде природан и неосетан.

Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му бога, запита га не зна ли он да има гдегод таки и таки град.

Пустиник му одговори да не зна, „него — вели — иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити да је он од

Пустиник му одговори да не зна, „него — вели — иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити да је он од тица чуо да има гдегод таки град“.

Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!

зар да мајка остане и без сина!“ — па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и бог зна јесу ли већ и живе.

Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: — Сад ће пасти буздован пред кућу чак из другога хатара да се зна да иде змај.

млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа уздахнувши рече: — Ах, да царев син зна шта бих му ја родила, сјутра би ме вјенчао. — Шта?

устај, срце! устај, душо! А он ништа не зна као да је мртав. Паунице, пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: — Шта је,

Он, сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро,

Свет је гомилама ишао да осуђена у затвору види. Роб на беломе лебу свету проговори: — Да зна цар Петар кошто не зна, те да мене из затвора овога пусти, и живот ми поклони, ја би њему његову кћер нашао и у двор

Свет је гомилама ишао да осуђена у затвору види. Роб на беломе лебу свету проговори: — Да зна цар Петар кошто не зна, те да мене из затвора овога пусти, и живот ми поклони, ја би њему његову кћер нашао и у двор довео.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Опет онај мој љут, па куд ћу пре. Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш.

МАКСИМ: Ја немам кад шалити се. СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће. СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла?

луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека. ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.

Оди, куме мучениче, као и сам што сам ти! Мој Никола има Магу, пак и не зна, шта је зла жена. КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра.

МАКСИМ: Тај је морао, сирома, полудити, па не зна шта ради. Међутим ко има благу жену, и којекако, али шта ћемо ми, ми кукавци?

НИКОЛА: Е, куме, па то ће она већма планути. КУМ: То се зна! Баба цикне као змија, али он се чини невешт. Колико год пута уђе у собу, ништа друго, него по којипут (опет прети

МАКСИМ: А кад она окупи лонцима и шерпењама? КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу.

МАКСИМ: Гди је та жена, која би могла доспети на бал, ако је добра газдарица? МАГА: Ето враг да га зна, друге могу. МАКСИМ: Могу, кад не маре за кућу. 3. НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ НИКОЛА: Маго, море, деца тамо мртва гладна.

Оно је нужно, а ово не само излишно, него и шкодљиво. СВЕТОЗАР: Али кад муж не зна да се жена бели? СОФИЈА: Како позна сваку другу, само своју не може?

СОФИЈА: Како позна сваку другу, само своју не може? МАКСИМ: О, убио је часни крст, како зна паметно говорити! СОФИЈА: Мислим, да баш тако лудо и не радим. На прилику, ти мрзиш на белило, па се зато и не белим.

) СВЕТОЗАР: Е, сад да идем. (Софији) Желим да коцка на вас падне. СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена. СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.) МАКСИМ: Е, куме, бар ћемо и то чудо доживити да видимо добру жену.

МАКСИМ: Молим, господине, нисам добро разумео ту вашу пресуду. Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако? СВЕТОЗАР: Јесте. МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос).

најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос).

Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!

Оковао се и онај кој те држи у кући. СТЕВАН: А гле мајстор Сретинице, како лепо зна претити! СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила. Ја сам твоја госјгођа.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у порок !

А у твом веку моје убрзање Усклађује се с твојим непокретом, У апорији коју не зна Зенон. А лето бројим педесет и пето, У чилењу, у овом острашћеном, Док бивам јачи, а све ме је мање. (22.

корењу је вазда испод крста Што листа жртвом, а плод чији спас је, Према предању; нестабилна врста Трпи спасење, а не зна кад час је да покрене се у лежишту Адам; Праотац ове збрке, аутор чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ... На реку се навлачио нешто налик на старачку мрену. Нешто тако.

за Швајцарску, а успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто да се изгуби јер не зна ни једну реч ни једног страног језика на свету. Наручи му још, као бившем пијанцу, и чашу лимунаде са сламком.

Ко зна ко ли је само плаћа за то праћење? Све ми се чини да ту ЦИА има своје прсте! ГЛАВА В У којој Ана нашироко распреда

матори, љут као рис што смо ћерке, а не синови, помало нацврцан од зезања на свој рачун: као, није швалер, као, не зна како се праве мушка деца и ти фазони!

Ко зна зашто, Београд је измислио да се том приликом певају руске песме (човек би се могао заклети да широка руска степа почињ

А, и поред свега, даса у бившем кожњаку још увек говори енглески као припитомљени орангутан! Деда, зна се, у међувремену одапео, није дочекао да прочита у новинама како је даса кожњак скикнуо — али мислите ли да нам се

Човек скоро поверује да су страшно распродате, да их очекује најфантастичнији провод, мислим, да их чека ко зна ко, а овамо — труба, глуварење без краја и почетка!

Само ћу је развлачити што дуже могу. Није важно прво место — важан је спортски дух! Лопта је округла, никад се не зна, срећа је промењива, победиће бољи, све је релативно, неко воли попа, а неко попадију ...

једном тренутку падне мрак на очи, мислим, да им допустите да вас држе за руку једно осам секунди, сутрадан цела варош зна какви су они швалери, на часну реч! Испаднете потпуна будала док се они пувакају и значајно жваћу оне своје гуме.

Објаснила сам му још и то да волим свет без мистификације, где се зна колико кошта базање са нечијим кером и све остало што уз то фура, тачно у кинту, и где нема места за фолиранте његовог

осталог и онај фазон, кад сретну човека на улици па га као малчице постранце погледају, онако искоса, тако да човек не зна јесу ли му се јавили или нису, па после, ако је човек слабих живаца, целе ноћи размишља о томе да друг Топ можда није

Заборавио човек! То и није тако чудно ако се зна да се мој будући послодавац до одласка из отаџбине служио са свега тридесетак речи свог материњег језика.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

с тамног екрана, макар то био преварин сомот, крађин калопер, али и наде промил, ембрион заметак нечег чему се не зна потреба права, разлог ни веза.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту могао знати. АЛЕКСА: Алат чини занат.

Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите.

Ја сам и стотинама читала; али овај либшафт, овај швермерај нисам нигди видила. Шкода што се не зна који је ферфасер; ја би га у мом тагебуху пренотирала. АЛЕКСА: Дакле, ви и списатеља споразумјеније имате?

АЛЕКСА: Ништа, ништа. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ја ћу плакати. АЛЕКСА: Ништа је то, не брините се. МАРКО: Сваки своје зна. 12. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Господин барон, никако неће да ми вовјери векслу. АЛЕКСА: Како то?

(Завјеса) ДЈЕЈСТВО ВТОРО 1. МАРКО ступи, мало затим ЈЕЛИЦА МАРКО: Хм! То ми је врло чудно! да свашта зна, да је тако учтив, паметан... чудо заиста! (Јелици, која долази.) Како ти се допада тај барон, Јелице?

Усред Беча нема њему равна! МАРКО: Он ми се види мудра глава бити. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна

Усред Беча нема њему равна! МАРКО: Он ми се види мудра глава бити. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа!

Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа! А француски говори као да се у Паризу родио.

А француски говори као да се у Паризу родио. МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.

ради, колико наипаче гледајући на отмену лепоту, штелунг и воспитаније; а ваш господин отац вами ће допустити, јер он зна да ви погрјешити не можете. АЛЕКСА: О, Димитрије, ти знаш тко је он!

Господин барон, тко је ова персона? АЛЕКСА: Остави је, молим те, девојка сишла с ума, пак говори и сама не зна шта. МАРИЈА: Није ли ово Мита, који ми је сваки дан говорио како је Алекса добар младић, и како ћу с њиме срећна бити?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој, ко зна да слуша, бесмртно дише народна душа, херојско срце његово куца и видик блистав до среће пуца.

Пијетао не зна, од страха слијеп, гдје му је глава, гдје ли је реп. Најзад се срећно заврши борба, упртач пуче, одлети торба, а

Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт. Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ.

— Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још му, кажу, отело торбу, у торби било, још и то зна се, печено прасе. У тој су магли сусрели Жућу, тражио своју штенару — кућу.

Јагањце најпре позива, зна се, с њима прекида рат, магарце, коње, може и прасе. Вујо, весели брат.

Кад коња видиш, чувај се врага, њему не треба наићи страга. Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући. Прогони мачке. Морам ти рећи: то ти је стари обичај псећи. На мјесец лајеш?

ХРЧАК: Кад јесен дође, брат зна шта ради, команда пада: дружино, кради! Жито се вуче, кукуруз круни, подземни амбар ципом се пуни.

“ Погледам брзо. „О Тибетанац!“ Окице косе дечака красе, прати га писмо из града Ласе: „Најбољи дечко Тибета, зна се.“ Петога дана поштари звоне, ваљда их сами ђаволи гоне. „Ево дечака из Аризоне!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Сада могу понешто зарадити и ван риболова. — Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! А још треба мислити на госте. Долазе сваке године.

Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје гостољубиво, или се подсмева. Налазим само да је лепа. — Да се нисте повредили?

Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун. Укућани се почеше лагано скупљати. Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логорне или Панкорбе, тј.

То је дивно видети. Изабела, молим те, лежи мирно, не ударај ме по грудима. Дивно је видети човека који зна где треба да троши снагу. — Ја се бојим да Мигуеле није човек који то уме. Он је помало плашљив, можда сањалица.

Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.

Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана.

Ове лете широким круговима, као у заносу, изнад пропланка. Једна је чудна, сасвим црвена, обојена ко зна чим. Пошто се једина разликује од осталих изгледа као умножена. Где год погледам видим њу. Онда је бар посматрам.

“ Понова сам ухватио себе да бих желео да стварам ко зна шта и ко зна због чега. Треба ли да сам охол због тога или застиђен?

“ Понова сам ухватио себе да бих желео да стварам ко зна шта и ко зна због чега. Треба ли да сам охол због тога или застиђен?

затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе. Реци му да је дете од њега и да мора да се ожени тобом и да ти да много новаца.

Треба ми чистог ваздуха. Пустите тату, он ваљда најбоље зна шта ми треба, — рече Пипо уморно, с неком грдном љубављу према оцу.

И ко зна да није он сам то име тражио од свога друга! Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

МЛАДОСТ Раскошног пролећа крас Лептирак облеће мали И пије медену сласт, И, блажен, Господа хвали. Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће.

Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају

И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва.

К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема. ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети. Како да владам у царству невидљивом?

На вечеру с царицом села је трава, а пут твој и твога поља, ко зна? ОПЕТ ТО На причешћу су били лењи, Турци их нападоше још у цркви! Па сада крени с њима у одлучни бој.

до другог, да нешто пораде и помогну, па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у следу ко зна колико пута поновљеном у трајању свог дугог и посног века. На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести.

Не постоји ништа више од оног што се може знати Не постоји ништа што се не може знати. Не постоји оно што се не зна, па се то што се не зна не може ни сазнати. Ако сазнамо више стварности но што постоји и стварност ће се увећати.

Не постоји оно што се не зна, па се то што се не зна не може ни сазнати. Ако сазнамо више стварности но што постоји и стварност ће се увећати.

је у пећини у пећи врати се пази на свом путу држи се речи КЊИГА СТАРОСЛОВНА Изгибоше Србљи на Голију (не зна се од кога зашто и од чеса ...

да савладамо нашу непотребну огромност. Спусти се ниже од својих уста сам собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у подножју посечено ал оста рахли коров и пањ Спусти се у бездан дроба и на њ Неко други

измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није никакво зло једино треба да се зна чега и кога нема и шта нам значи немање то Нестварност не може да буде побеђена стварањем.

чуше одозго а сад га више не разумеју али понављају литанија древног уздисања као лек који више не лечи јер нико не зна да га справља а ипак док је бившег лека Биће и будућег здравља.

стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше

од зреле глади сазреле су клисуре и борове игле и срце планине под каменом негом и златне шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као заштитница од Ваљева

урна пуна жутог вина глава пуна снаге лик који се обраћа живима петао на њему види кресту јагње — чело бојно орао зна даје то кљун необорив з а змију је то победа змијског цара за човека — претерана обећања и велика непорочна вест

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем.

ТАНАСИЈЕ: Па разуме се! Јер, реци ти мени, Агатоне, ко нама гарантује за ту тетку? ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће? ВИДА: А колико ће се тек изнети док прође четрдесет дана.

АГАТОН: Шта има то да пита? МИЋА: То се само по себи разуме. СИМКА: И што не запита Агатона, Агатон зна те законе. ГИНА: Па ви и не знате шта је све било; дошли сте на готово, кад је Прока већ освојио кућу.

То би добро било! АГАТОН: Пробао сам ја то, није да нисам пробао, али не иде. Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент? АГАТОН: Он зна, дабоме, ал' ето, не можеш ни реч да му ишчупаш.

АГАТОН: Пробао сам ја то, није да нисам пробао, али не иде. Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент? АГАТОН: Он зна, дабоме, ал' ето, не можеш ни реч да му ишчупаш.

Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент? АГАТОН: Он зна, дабоме, ал' ето, не можеш ни реч да му ишчупаш.

АДВОКАТ: То и мене уздржава. То би био врло непријатан догађај: избацивање целе ожалошћене породице. Ко зна како би се то тумачило, наш свет је сентименталан. ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако би имали какв други начин?

АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а, ко зна, можда се нећете морати ни селити. ДАНИЦА: Како то? АДВОКАТ: Па, рецимо, наследник вас не гони.

АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он. ПРОКА: Ти, ти, Агатоне! СВИ: Па дабоме! АГАТОН: Зашто ја, ето Трифун.

(Развија табак.) АГАТОН (загледа): Па то некакав план? ТРИФУН: Па Прока је архивар у општинском катастру, па зна ваљда да прави планове. АГАТОН (загледа): Па то си ти израдио катастар наше фамилије?

ТРИФУН: А како би било да нам Агатон прво објасни по чему је он тако близак род? АГАТОН: Моје се зна. ГИНА, ПРОКА, ВИДА, ТРИФУН и САРКА: Па да чујемо?

Он је остао у суду да препише тестамент. ТАНАСИЈЕ: Шта има да га преписује; сваки од нас зна шта је добио. ПРОКА: Ама, није због нас, него због адвоката, јер он ће после из суда отићи доктору Стојановићу, то је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Отворених уста бленуо је у тамну ноћ. Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом: — А, ко му га зна! — и слегну раменима. Завалио сам главу на леђну торбу, ослушкујући непрестано.

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали.

И запамтите: још за видела да преслишате свакога возара да ли зна где му је прибор. Јесте ли разумели?... На своје место! Овде смо преданили. Био је четврти август.

Можда нам је ово последња безбрижна ноћ... Ко зна? После поноћи чуло се кратко: „Устај!... Дижи се!“ Свици на хоризонту, тамо према Сави, били су све чешћи.

Далеко напред видимо команданта како спокојно јаше на белцу. Он сигурно зна ситуацију... иначе, нигде се не види човек, ни лево ни десно. Рат смо замишљали сасвим другојачије.

А овде, људи се распадају ширећи страшан задах. Или их сурово бацају у јаме, као мрцине. Ни име им се не зна. А и ко ће бележити, кад то треба што пре склањати да се живи не би окужили. По шумама има још рањеника.

Котлину је обузимао ропац. Грувале су негде и бомбе, али они са ливаде ни да макну. Ко зна... да ли су живи. Командир је скратио одстојање и шрапнели као букети окитише храстове гране. Митраљез умуче...

Милутин се смешка, јер не зна да ли треба да одговори озбиљно, или у шали. — Је ли? — Како се узме... — Јеси ли видео коња за празним јаслима кад

Стално их опомињемо да не заспе. Наслоњени на штитове, у стојећем положају, дремали су. Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу.

Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне. Зна он да су пешаци вечита сиротиња, а ако нешто баш и имају, не дирају, јер сматрају пешаке за мученике...

Очајање обузима људе при помисли на понован прелаз. Ко зна!... Они што наређују далеко су, те им је непознато наше душевно стање.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније

Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић, учитељ. — А...

се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру, али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати.

Чуди му се: шта ће он овде, кад се њега школске ствари нимало не тичу, а зна да школски одбор има деловођу — њега, Гојка.

списак потребних ства... ствари да саставим, замуца изненађен и застиђен кицош. Беше поцрвенео од срамоте, па не зна куд ће очи.

али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне учинити још неколико, можда и већих; — она то зна. — Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно.

»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као

Она зна шта је узрок томе и осећа да не може ништа учинити да нестане ове појаве. Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно

Не знаш ти каква је ово сила у срезу ; и капетан га се боји ; тако је то, братићу мој. А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре.

Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац.

Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна. — Добро одговори он. Можемо... само раније... После подне иђаху низ потес, једно поред другог, учитељ и учитељица,

Љубица се мршти, лупне ногом, управо врхом ноге о под; види се радо би скочила и притрчала детету. Ко зна шта би му урадила од срџбе!...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Зато што живи у облацима, у илузијама, у сновима! Зато што је помешао живот и позориште, па ни сам не зна кад је у животу, а кад је у представи! Ни кад је оно што јесте, Филип Трнавац, а када личност из неке представе!

ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб! Зато сам Дробац! И немо то да ми не упамтиш за идући пут!

СИМКА: Досад је обично пуцало ноћу... А Гина стрепи због Секуле? БЛАГОЈЕ: Кукумавка! СИМКА: Ко зна у шта све могу да га увуку! БЛАГОЈЕ: Ко да га увуче? СИМКА: Бојим се да Гина има разлога да се плаши...

ГИНА: Обрадоваћеш се ти, кад ти кућу напуне стеницама! Ко зна куда се све то вуче и потуца! (У љубичастом купаћем костиму, бришући дугу расплетену косу, са реке долази Софија)

СИМКА: Како неко може да пуца у жену? ТОМАНИЈА: Није оно била жена, него вештица! БЛАГОЈЕ: Зна ли се ко је пуцо? ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку! ГИНА: Боже, где ли је Секула! ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш?

Видела сам како изгледају они који, несрећници, не знају òбогу две! А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна? БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала!

А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна? БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала! СИМКА: Попи мало!

А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна? БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала! СИМКА: Попи мало!

ДАРА: Засад се поуздано зна да га не туку! СИМКА: Откуд знаш? ДАРА: Нисам казала да ја знам! Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је,

ДАРА: Засад се поуздано зна да га не туку! СИМКА: Откуд знаш? ДАРА: Нисам казала да ја знам! Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је, значи, још горе! БЛАГОЈЕ: Зашто је горе ако га не туку, будало?

ГИНА: Тога се ја и плашим! БЛАГОЈЕ: Шта он може да исприча, кад ништа не зна? ДАРА: Прегледај Секулину собу, спали све хартије! БЛАГОЈЕ: Какве хартије?

СИМКА: Секула није ништа скривио! ГИНА: Зар ћеш о невино дете крвавити руке? БЛАГОЈЕ: Ништа он не зна! Ништа, ниочему! ДРОБАЦ: Ни један од њих ништа не зна. У почетку. А све што на почетку није знао, на крају зна!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ВАТРОМЕТ Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна. У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло.

Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста.

Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.

ваш и телеса још су тврда а зидања кривудава, неопрезна, но ја вас мирно гледам са брда и знам што још нико не зна. Тела ће вам се изгубити и крв бити све тања и тања; занемели ћете љубити врхове цветних трешања.

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

У Богу је ведро. У нас, све се сневесели и, као што јесен не зна сваки свој свео лист, умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели. Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије?

Хајне, Мајаковски, да споменем неколико великих песника, још су интересантнији у својим политичким стиховима ако се зна нешто биографских података о њима. Песник сматра да то вреди и за политичке песме мањих песника.

Црњански, преци песника, налазе се, крајем XВИИ века у селу Итебеју, у Банату. Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња.

“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто? Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански.

Кад је мој отац дошао, године 1908, са села, да се оперише у Темишвару, и, кад је одустао од тога, рекао ми је да зна да ће умрети, али да то треба да кријем од своје матере. Да она не дозна. Вели, неће да је узнемирава.

Треба умети умрети. Извињавао се и мени што ми бриге ствара, сад, кад сам почео да учим грчки. Вели, то је тешко, зна. Саветовао ми је да учим, добро, и да се лепо понашам према матери.

Свет овде ништа не зна, сем тужакања. Изгледа као да лелек прелази са оца на сина. Слушао сам их како певају. Као да јаучу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Он се дотле никог није бојао, а од овога старца, не зна ни сам зашто, беше га страх. Зато се сад почео бојати и народа.

— шапће и стрепи... Ал каква оно утвара бледа Међ народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна нити познаје.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

То је, држим, важна ствар? — Тхе, то баш и није важно!... Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно?

Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње!

— Мислите ли? — понови он с болним уздахом. — Али, молим вас... — почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво

— Госпођица свастика има дара? — Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца.

— Никако? — Ваљда никако! — рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту причу. — Зашто? — Ко то зна! — Па ништа се чак ни важно није догодило? — Ништа. — Чудновато! — рекох.

Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо и ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору.

Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе.

Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе.

— Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини! — крсте се неке жене. — Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није ни било. Прођоше.

— вичу деца, па и многи луди из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боле и прече! Проваљујмо трњак. Навалише проваљивати.

— ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боле и прече! Проваљујмо трњак. Навалише проваљивати. — А јаој!

Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?... Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно.

све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било.... — Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија.

Шта ћеш му — момак је!... Али му је најпосле и сукња омрзнула. О томе ћемо и да причамо. Не зна се којим поводом, тек »попечитељство« нађе за потребно, да пошље господина Мојсила у с—ку основну школу, да тамо неки

А друштво га је звало особењаком, — јест, он то добро зна, — сматрало га је као човека преживелих појмова, а неки су чак држали да је глупак... И зашто све то?

Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.

— Е јест, мислио је даље, али се и мени спрема такав колач! И ко зна како ће ми бити? Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем

Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају око печенице, насмејано и ведро лице

Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша.

Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша. Био је у војсци каплар, па сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу чету

Да убије одметника — добива одмах паре, и то какве паре — читаво имање! Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети.

Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети. Знајући то, он се, за овај мах, задовољава самим плановима, које му ствара његова

Али зар овај мој сусед мисли тако? — Не. Он зна само то: когод оде у гору и не врати се на позив власти, дићи ће се на њега потера, и он ће, кад-тад, бити убијен.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па... ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића!

Али, брате си ми мој то је друга ствар, то је судбина. То може сваког да постигне. Не зна се шта носи дан а шта носи ноћ. Ето, на пример, данас си здрав и читав, а сутра осванеш пред судом због дефицита.

) XX ЈЕВРЕМ, СПИРА ЈЕВРЕМ: Што не иде, не иде! Ако хоће после избора, добро, можемо да разговарамо. Па онда... ко зна да то није и нека замка? СПИРА: Каква замка? ЈЕВРЕМ: Па знаш како се праве замке и подвале уочи избора.

) Ти, брате, ако те запита штогод господин начелник, а ти само реци: газда Јеврем ми је спустио руку на раме, он зна шта то значи. А за долажење, ево, сад ћу ја да дођем. ЖАНДАРМ: Разумем! (Салутира и одлази.

Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је... ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње!

ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те

ПАВКА: А ја сам, видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се бамбадава бакће и ломи. ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'!

ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'! ПАВКА: Господе боже, ти то онако из ината само!

ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'! ПАВКА: Господе боже, ти то онако из ината само! ДАНИЦА: Ја само кажем да ће он бити посланик.

који прича да на десно уво уме да чује интернационалне телеграме, кад пролазе кроз жицу, па ту писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту ми сви остали.

И како ко почне да срче кафу тако изручује на сто све што је чуо и све што зна. Тако се ту на сто скупи пуно новости и ми почињемо да их месимо.

'Ајде, 'ајде брже! МЛАДЕН (оде). XИX ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (збунио се и узмувао, не зна на коју ће страну ни шта да почне): Шта сам оно хтео...? (Сети се.) А, јест!... Не, није!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду;

Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро

из тих својих дописа, или упућивао противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају. Пошто се изларма у редакцији, он се дигне да тражи оне

власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако да нема тога ко то већ не зна, да су интереси власти и интереси народа сасвим супротни једни другима.

Столице су све читаве, јер се овде свет још не служи тим оружјем, не зна још шта је то »набити неком столицу на главу«. По дуварима кафане пуно свакојаких слика.

се љути и секира и Заца и Тешмана; онога првога једнако, а овога другога оставља на миру тек онда кад га овај запита зна ли он шта је то магазаџијска мераба?

Они вичу за њим, зову га натраг, веле да је све то само шала, и да је луд кад не зна за шалу, — али он неће ни да чује, него хвата сокак. А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу.

Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«.

презиме, а после и име, и у пореском списку записан је под именом Ђорђе Ружић, па га данас свак у селу само тако и зна. Сви га зову газда-Ђорђе, јер се помало и љути кад му кажу газда Јоргаћ, а после волије газда него ћир.

— Фала, фала — вели Срета. — Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради. Ту ће бити и капетан. — Капетан?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство. Гледајте га: личи на цара без престола Коме су варвари отели дечје царство.

Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита. То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад беспослени ветар по

Шта мрзи кондуктер Кузман, прво је питање. Зна се: шверцовање у било којој форми. Али посебно не воли тискање На задњој платформи.

бих нешто знати, То ме голица, ко жито што шашољи године родне: — Кад се казаљке поклопе на дванаест сати, Како сат зна да ли је поноћ, или подне? Брз одговор сваку недоумицу пресеца: Сат то утврђује помоћу сунца или месеца.

Али њихове су крађе биле јавна тајна. О томе се и до данас понешто зна. На пример, један од другог крали су рибице беле Које су непрестано пецали, на удицу, отпрве; (један је старац

Димитрије не зна за досаду: По цео дан шпарта по Београду! Ту укори, тамо изда заповед, Надгледа поредак и распоред Улица,

Он пошао да ратује, Ал сад шта је, ту је ... Трепће као снаша, Ни да се понаша Не зна... „Прости, Амицо, Нисам на то навико!” „Ништа”, каже наш Цига Из Сврљига, ил Љига.

живе у Кини, Зелене жуне, креје, славуји Од којих пропланак ко клавир бруји, Соко и јастреб, учена сова Која зна осам хиљада слова, Десет врабаца, три сенице И гњурац из јаза крај воденице, Ватрених креста, избише петли И кад

КАКО МИ СЕ КРАЈ УВА ОГЛАСИЛА МУВА Ко зна откуда, Изнебуха, Ту, сасвим близу Ува, ил уха, Као да коњ Стаде да рже: Нешто ме уплаши, Неко ме трже!

И као што је природа одгурнула мамута, Човек је изневерио пса због аута, Веран газди, пас не зна да се устави И живот губи због несрећне љубави.

Кад се мало замислиш — заиста Крава јесте чист идеалиста: Она даје, и лети и зими, Више нег што теле зна да прими, Од сувишка љубави те луде Буде млека за децу и људе — То што теле посисало није Човечанство за доручак

Врбе не мораш цртати: оне и саме могу да Дођу, у пролеће, са ветром, ко зна откуда ... Врба је по природи упорна и задрта: Чим негде осети воду, сама се крај ње нацрта.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту

Није тачно утврђено на којој се дубини јегуље на плодишту скупљају ради мрестења. Зна се само то да се мрестење врши на дубини која износи најмање 1000 метара, а вероватно и знатно више.

Данас се зна да је то нетачно и да је и на неколико хиљада метара дубине још интензиван органски живот. Како то може бити под тако

у стакласте јегуљице, остају поред обала мора, или се задрже на ушћима река и речица, не идући даље уз ове. Зна се да је то у вези са сексуалним одабирањем, али према чему се врши то одабирање кад у тај мах још нема ни трага од

А поред тога се зна још и то да су многе од тих јегуља »интерсекси« и да ће се тек доцније развити у мужјаке или женке, према животним

Разуме се по себи да јегуља полази на тај дуги пут гоњена неодољивим нагоном за расплођавање, који не зна ни за шта друго до за своје задовољење, али откуд то да та команда долази до израза у једно исто време за све

У ранија времена Саргаско море је било једна стварна опасност за пловидбу. Зна се, на пример, да се Кристоф Колумбо на своме путу за Америку једва из њега извукао.

Приликом мога првог доласка на Бермуде 1932. године, кад је још у Америци владао »суви режим«, није ме Бог зна колико изненадило кад сам, на кеју пристаништа у Хемилтону, прошавши поред једне групе радника те врсте, зачуо чист

Али како, у колико и по каквом механизму, не зна се данас готово ништа и то ће још за дуго време остати мистерија. XXИ.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

вам, Госпо, из малене избе У Министарству иностраних дела, Мислећ на љубав Пирама и Тизбе, Леандра, Хере, — што зна земља цела.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше ником свесну љубав дати!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће, ал' хероје кâ Пожарске, дивотнике и племиће, гле, Српкиње сада рађу...

Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће, ал' хероје кâ Пожарске, дивотнике и племиће, гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише...

Али ко би мога помислити да ће узет Српкиња Турчина? КНЕЗ РОГАН Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди.

Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји.

СЕРДАР ЈАНКО Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају¹ да им паша штогод не двоуми. Нек зна пријед, па чини што може! ВУК МИЋУНОВИЋ Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ кâ он теби!

СЕСТРА БАТРИЋЕВА Куда си ми улетио, мој соколе, од дивнога јата твога, брате рано? Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео! е ће тебе преварити? дивна главо! Мој свијете изгубљени, сунце брате!

Па се народ цио помутио, нико не зна што хоће да ради; помрзјело све једно на друго. На чудо смо и на јаде били раздвајући да се не искоље.

КНЕЗ ЈАНКО Па послијед што се од вас ради? БАБА Купимо се на мједено гувно, — нико не зна до нас ђе је оно. На вратила о марчу јашемо, договоре кријући чинимо какво ћемо зло учинит коме.

СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана.

Ко те није чуо ђе говориш, онај не зна што у тебе спава. ИГУМАН СТЕФАН Хоћу, браћо, то сам и дошао. Ја сам многа зажегâ канђела на олтару цркве

Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага. Из Цетиња у Ћеклић пођосмо.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима. Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су од вајкада били тако богати.

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи,

одлази и са њиховим девојкама и булама да ашикује, старац се почео обезумљивати: — Ако му је до тога — беснео је — зна и за то хаџи Трифун. И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никак

Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога. А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да не

ко од њих био изабран, да би се та непажња примила овамо од њих не са огорченошћу него с увређеном равнодушношћу: „Па зна се да се нема коме учинити ни помагати.

У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала. Ко зна како се упознали, како и где састајали.

На саборима, славама са њиме морала да се појављује. И ко зна када, како, тек изгледа да је с њиме почела грешити. И једино тај њен грех са умоболним девером могао је да објасни

Она тој фамилији није била ни кћер, ни сестра, већ нека даља рођака. И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена.

Не зна се баш зашто је полудео. После болести, у којој био сав узет, уобразивши да га је, за време те његове дуге болести, жен

Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега. Ко зна чега? Да ли нечега непрежаљеног и ненађеног? Да ли што овако лепа Софка није мушко, његов наследник?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда. „Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...

Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду ко зна којем крају. Промичу сенке. И ваздух се жути, И тешка туга захвата свечано Природу целу. Мртвачки све ћути.

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва мртвој

Она и не зна да долазим тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с висина се

Она, без сумње, лежи овде смерно С надама мојим обојеним смрћу, И не зна да је походим још верно; А жути црви око ње се згрћу, И пију очи, моје очи сјајне, И троше тело, илузију снóва, И

Уморно ти тело одмору се преда. Али, све на свету то је ипак варка; И кад нас сна узме лелујава барка, К’о зна шта ти душа у сновима гледа.

Душе свију ствари живе, драги мој, Лутају и живе... и ко им зна пут! И јаве се каткад живима кроз слој Ваздуха, к’о мирис пријатан ил’ љут.

Јер свет је чемер, и блато, и гад, И тесан, мемљив простор ћелије. Да ми је љубав осетити благу О којој не зна, а говори свет, Наивну, белу, у животу злом! Да ми је опет заволети драгу!

На беспућу када не зна шта је, где је, У ноћи по којој, самац, бедно лута Без правца и смисла, без циља и пута, — О, човек је данас „човек

— То је љубазно. — О, боже, И тачно. — Да л’ вам се веровати може? — Више но другом. — Уосталом, зна се, Песници ласкају... то је слабост њина. — Увек мања но што замишља „средина“.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Стража се препала па узбунила војску, командант невјешт, човјек скоро дошао, не зна језика итд.“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој.

Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!

Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо!

„Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо! Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!

Погоњаху се даље, јер бјеху одмакли. Имбро нагази на двије обезглављене трупине. Види да су Турци, ама не зна који су. Он у лијевој држаше јатаган, а све три пушке бјеше бацио код коња.

„А ти — је ли те то поп Стефан научио да разваљујеш гнијезда, а?“ Дијете се зачуди откуда странац зна име његову бившем учитељу. Маломе се учини као да гледа некога врачара. „Нећу више никад!“ прошапта у страху.

“ рече Јан, блијед у лицу али прегаочким погледом и гласом како би какав јунак рекао прије но ће јуришати гдје зна да ће погинути. „К њему!?“ рече Вира (како је он зваше) престрављена, управ ужаснута.

“ потврдише она тројица, старији. „Пејо наш“, настави момче, „није имао бољега пријатеља. Бјеху врсници. Ко ти зна колика су пута заједно у бојевима били и четовали.

На томе и прекидосмо.“ „Хе, Бог зна како ће то свршити!“ рече видар и нагну се да устане. У толико и Стана стаде на праг.

Ђакон у својој простој побожности, слућаше Бог зна шта; можда да је баш ђаво у близини, па дрхтећи завапи: „Помози, Владико свети!“ „Бог ће помоћи!

“ „Несрећа, Господару, зли удес!“ одговори један понајстарији између њих. „Ево ово несретно момче, он је крив, а Бог зна је ли и крив!“ То рекавши изведе из гомиле некога младића, који без оружја и оборене главе стаде испред њих.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ Или — одговор попа на питање сељана да ли зна писати: — „Знам, али пошто се осуши не знам читати,“ итд. Кроз питалице је спроведен и необично добро дат лик једног

Осим тога, зна се и за специјалне песме тзв. „напитнице“ и „почашнице“ у стиху; у прози пак у вези са напијањем уобичајени су

Добро му је кô риби на ватри. Доликује му као крмачи клепетуша. Држи ријеч кâ и решето воду. Зна за стид као куја за пост. Зна пливати као брус. Иде напријед кâ и комад у шаци. Има као у кукавице гнијездо.

Доликује му као крмачи клепетуша. Држи ријеч кâ и решето воду. Зна за стид као куја за пост. Зна пливати као брус. Иде напријед кâ и комад у шаци. Има као у кукавице гнијездо. Има памети као самар свиле.

Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави. Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао. И оца би за новце продао.

Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави. Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао. И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи.

Једну ногу би изио, а на другу ’одио. Како је лијепа одсијева од ње сунце. Ко га не зна скупо би га платио. Комад хлеба не би заискао да зла не помисли. Ко од њега узме иглу, има ћускију да му врати.

— Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си? или како живиш?

— Није човјек што се мни, него што га други оцијене. — Што човек више живи, више и зна. — Жив ће човек све учинити. — Човек без заната као кућа без хајата. — По делу се човек познаје.

— Зао ум, готов суд. — Луда памет, готова погибија. — Будалу ће и пас на ланцу ујести. — Да будала зна да је будала, двије би памети имао. — Више ваља драм памети, него сто литара (ока) снаге.

О ЗНАЊУ — Знање је право имање. — Знање скровено, имање укопано. — Незнајшу рђа бије. — Зло је ко не зна, а учити се не да. — Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. — Боље је ништа не знати, него којекако.

— Знање скровено, имање укопано. — Незнајшу рђа бије. — Зло је ко не зна, а учити се не да. — Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. — Боље је ништа не знати, него којекако. — Тко више зна, тај боље види.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити.

Онда му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!

ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти

ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе

Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину?

Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет: „Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери.“ Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће.

Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син!

Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг.

устај срце! устај душо!” А он ништа не зна као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди па запита слугу: „Шта је?

” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро,

зар да мајка остане и без сина!” па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли већ и живе.

” Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: „Сад ће змај бацити буздован пред кућу да се зна да иде кући.” Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Но, будући да се не зна како ће бити и пошто има наде да ће се некако некада уразумити, одустасмо од такве одлуке. Оне који се не причешћују

најстарији, и да уђу у цркву и да промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи, него и душевне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и преподобију, који има одважности да каже: „Ходите, децо, и послушајте ме, и

Ако ли би неки сами били у ћелијама, да о томе одлучи игуман и да зна живот њихов. ГЛАВА 27 Како треба давати одећу и обућу Треба даље указати о одећи братије.

Неписменима, зна се, биће довољно као одговор и пред Богом и пред нама: пажња и брига око службе; а оне који познају књигу, те због

Тужно је да се зна да они који творе помен на панихидама изостављају одређене заповести код панихида, које су вам за све дане обавезне.

или потрудих се, или не мале туге примих, говорим по апостолу Павлу: „да ли у телу или осим тела — не знам, Бог зна“: (ИИ Кор. 12, 2) тако и ја о себи говорим: ако шта и примих од тога реченог — не знам, Бог зна.

12, 2) тако и ја о себи говорим: ако шта и примих од тога реченог — не знам, Бог зна. Јер проведох у манастиру док не сабрах ваше у Господу љубљено стадо, пошто је мојој немоћи не мало помогла Владичица

О владавини његовој и држави не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер сâм Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и

Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај. Не скрећи ни десно ни лево, јер десне путеве зна Бог, а развраћени су они који су с лева. Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро! СТАВРА: Лакше је кад се зна да постоји и нека друкчија памет! ЦМИЉА: Ја кад на то помислим, сва се најежим!

А знате шта је трећа смена, робија! Ноћу радиш, дању спаваш, не зна ти се ништа, никакав ред, ништа немаш од живота, увече нигде ниси пристала, мораш на посо!

Треба и вечерас да се нађемо! Ко зна шта би све могло диспадне! ИКОНИЈА: Не липши магарче до зелене траве! ГОСПАВА: Боље мало погледни ову бразлетну!

Да није некад сарана, парастос, четресница, ил задушнице, од чега би се наранио? А не зна се шта носи дан, шта ноћ! Ни ко ће коме да затреба! Не знам шта је онај елебак поправљо! Прозори опет не дихтују!

Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла! ИКОНИЈА: Ћоро, ко зна шта је, немој дизлазиш! (Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим. Цмиља носи отворен кишобран и запаљену свећу.

АНЂЕЛКО: Ама каква сад постељина? ЦМИЉА: Па зна се шта је прво за домаћинство! АНЂЕЛКО: Ма, ко ти је шта реко за домаћинство?

Ваљда си ти од тврђег материјала! АНЂЕЛКО: Ко је од каког материјала, не зна се док се не проба! А кад се проба, пиши пропало! ИКОНИЈА: Наћи ћеш ти сто разлога, а не један!

ПРОСЈАК: Ма једног, није важно... А! (Улази) ИКОНИЈА: Шта је, данас не носиш мамце? ПРОСЈАК: Ко зна! Постоје мамци и мамци! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Оди ти вамо! Ајде, брате рођени, попи нешто!

АНЂЕЛКО: Не може човек ни да пуне, а да се не зна! ИСЛЕДНИК: А четврто, и као круна свега, и мени си малочас реко да би му лично расцопо главу, и то барапску!

Кажемо да смо се тукли, да смо гинули, али немамо чиме да докажемо! ПРОСЈАК: И онда? МАНОЈЛО: Зна се шта онда! Преки војни суд, ражаловање, скидање еполета, и стрељање по кратком поступку!

То ти више никог под небом не занима! МАНОЈЛО: Како да докажемо? ТАНАСКО: Тамо где треба да се зна, зна се, и не мора да се доказује! Ајдемоте полако! МАНОЈЛО: Куд ћемо сад?

То ти више никог под небом не занима! МАНОЈЛО: Како да докажемо? ТАНАСКО: Тамо где треба да се зна, зна се, и не мора да се доказује! Ајдемоте полако! МАНОЈЛО: Куд ћемо сад?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан.

МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега.

МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив.

Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим, да се веселе.

Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути).

Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа!

И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја?

у том говору Младеновом осећања не обичне верности и покорности једног слуге него осећања пробуђене мушкости, ко зна од кад си лом затајаване, у њу заљубљеног човека кога, као таквог, није досад познавала, само замишљала, сањала.

МАРИЈА (са свећом, сметено, задижући шалваре да се не спотакне, у страху не зна куда ће; пође час на једну час на другу страну; пође у собу гостима, више да би се склонила од њега, његовог беса).

Дотле дошло? (Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

и момци шили, ту би[х] ја ишао казивати казанија и житија различни[х] светаца; сваком би се милило слушати оно што не зна.

купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.

говорити, срећан ако се то не случи касно, док се | јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити.

„Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог што чини. Ал’ како ја видим, ви моје говорење на шалу окрећете.

Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право. Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека.

души, архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекар|ства никад није научио, нити зна шта је?”. Архим[андрит]: „Никако!” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?

за направити [х]аљине, би ли је дао једном терзији који се само зове терзија и држи у руку велики аршин и маказе, а не зна ни кројити ни шити?” Архим[андрит]: „Такога би[х] ја терзију с његовим истим аршином по леђи.

” Еп[ископ]: „Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и терзија који се само нариче терзија, нити зна терзилука, они нису то што се називљу?

” Еп[ископ]: „Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и терзија који се само нариче терзија, нити зна терзилука, они нису то што се називљу?” Архим[андрит]: „Нипошто!

” Маленица: ,,Све је то ваш изговор, господине.| Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире; ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како

предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати, но и другима помоћи. „Ове моје руке“, говори сосуд изабрани, „делале су

Казивао сам му и с таким усердијем, као да сам био, бог зна какво, сокровиште нашао, заклињући га са сузамˊ у очима да ми дâ савет како би[х] ја могао колико пре у оне блажене

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише.

А ти писме пиваш и молитве диваниш. Кâ бог што све зна — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су кâ у врићи!

(Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... — Шта је оно? — викну Бакоња.

Пошто прегледа Чмањка, рећи ће: — Нагазија јест, то је цигурно, али се не зна је ли на сугреб или на чини! Ако му изађу шклопци по тилу, онда је сугреб, и оздравиће лако! Али, ако су чини, онда...

Кушмељ зинуо, те га жена гурну. — Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука! Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.

Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна. — Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна.

Све се зна. — Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ. — Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња.

— Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо. — А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја. — Ма, ја, ка вељу да...

— А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја. — Ма, ја, ка вељу да... — Чуј до краја! — прекиде га Бакоња.

— Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом. Ко зна, може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив.

на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече: — Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна. Он и сада, овога тренутка, сигурно мисли да му је коњ на другој страни. — Шта велиш?... Како то?

Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије. — Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (То рекавши запе ноктом за зубе.) Јево ћу вам по реду све исказати — додаде Бакоња сједавши.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна.

Питао сам јуче (као да сам мали) Једно дрво: где се ова глава лечи? Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме. У глув свет сам зашо: у сиво и сиње...

Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао.

Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним.

одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се споро успиње од пета, гушћа од катрана, налива га, он може, мора, јачи је од њих.

Аћим не стиже да пита да ли је Ђорђе донео неку вест. Она, сигурно, нешто зна чим ћути. Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана чела, вири кроз прозор.

Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише. И наду у унуке. Кад се јасену врх осуши, он из пања истера шибљик.

Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи.

Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Нисмо ти ми београдски кочијаши. Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши... и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор.

) добро вече, Ђорђе. Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио.

Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним, понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава некакав

Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се догоди. А после? Подрхтава. — Зна се ред ове вечере — строго рече Аћим. Сви га погледаше. Ђорђе споро клима главом и цео се клати на троношцу.

— Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?

— Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж. Ко зна колико је спавала? Шта сањала?

— Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава! — Ту је потребан другачији језик! — одмахну старица главом. Тек сад се заврте коло!

Татага! Да ли их је примећивала? Ко зна. Непредвидљива и загонетна, појављивала се и нестајала као лутајући пламен, дарујући децу различитим шумским плодовима.

Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала? Ко зна! Вечно погнута, у истој одећи, са истом торбом на леђима, одлазила је у шуму још пре но што би роса спала с лишћа.

Нетко предложи да се Татага истера из града, али се већина уздржа од гласања за тај предлог. — Ко зна шта је у тим причама тачно?

Прозори њене куће прекривени су леденим цвећем. Ко зна има ли унутра иког живог? Једна девојчица се присети: узе врућу лепињицу и прислони је уз Татагино окно.

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

Ко зна: можда је тако и било? Можда се лудима причинило? Једно је сигурно: Златоусти је ходао светом, а приче су се множиле.

Дечаци су уверени да је то Звездан. Али, ко је у праву нико не зна. А и што би? То је била, па и нека остане, Звезданова тајна.

Више их нико није другачије ни знао ни звао. Је ли им права имена украо ветар? Или су сама некуд одлутала? Ко зна. Дечацима то није сметало, али Плачко је стално био незадовољан, стално имао уста спремна на плач.

Ко зна колико је тамо остао? Када се вратио — Беле жабе није било, али је на месту где је самовала блистао прекрасан бели цве

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче, ко зна откуд ишчепркане.

Заиста је доста убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи.

Нимало млади, дочекивали су добоку ноћ, уз вино. О чему су све разговарали, ко зна. Дорћолски ветрови су разнели њихове речи, њихови кораци, кад силазе низ падину, више не остављају трагове, из излога

постали су му занимљивији од закона који владају људима и чинило му се да што боље познаје понашање речи, то више зна и о понашању људи.

Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз обруч, стрпљиво, даје знак и жандарми, брзо, везују низаме.

који, пре много деценија, наилази са везаним низамима и мирним грађанима, одједном јак од поверења у моћ речи. Зна шта ће му, у пролазу, рећи та млада луда: да је њему, сада, лако да одмахује главом, јер имао је цео век и неку

Одједном је збуњен: више и не зна да ли је Симина улица у вези са Симом терџуманом. УЛИЦА ВАСЕ ЧАРАПИЋА ИЛИ ВАСИНА УЛИЦА Васу Чарапића, који се родио

Гледа Чарапић у своје бронзано лице и чуди се самоувереном новом добу. Не зна, наравно, да у покрету којим бронзани Васа хоће да истргне свој мач, поред оне змајевске силовитости има и много од

Бимбаша Конда, за њим Узун Мирко а онда они од којих су остала само имена: Петар Сремац (о коме се зна да је требало секиром да развали катанац на Сава-капији), Драги Стевановић и Никола Стамболија (о којима се, изгледа,

да је требало секиром да развали катанац на Сава-капији), Драги Стевановић и Никола Стамболија (о којима се, изгледа, зна само како су се звали) и још двојица (којима се, чак, не знају ни цела имена него су, у историји, забележени као

Стамбол-капији а пламен га је неки, луд и црн, изгарао и Узун је почео да се смеје, одједном сам под небом које не зна за крај. То му је било друго пролажење. После, живот га је хтео на исти начин на који је и он хтео живот.

Први пут није био сигуран да зна за шта се то тукао, после оног 30. новембра. Нека је победа сигурно била ту, свуд унаоколо, али чудно окрњена.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј.

Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, - бабо, - купи ми, - бабо... Печења купи јарећег!

Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

А за морским платном Уморно сунце залази полако. И ја ком не зна имена ни лица Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде...

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј.

Ко зна од кад тако. - Но, у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те боли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше другом свесну љубав дати.

Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О, благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи, мање јада зна. Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није

Тај мање тужи, мање јада зна. Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам; За њега свет је перивој од

“ - шапће, и стрепи. Ал' каква оно утвара бледа Међ' народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна, нити познаје.

сам Бог свети зна! Пролеће, ти, и ја. М. Ђурчин ЦXXXВИ У „БЕЧКОЈ ШУМИ“ Свеже је и ведро јутро К'о почетак лепе приче; И по грању и по

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

У временом и бурном жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.

Дивни пјевче српске народности, бич си судбе веће испитао, - свијет жељи не зна угодити. Судба ти је и моја позната; мислим, нејма подобне на земљи: до вратах сам изника тартара, ад на мене са

једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га гоне у мрачно жилиште, Бог зна каквом судбом назначено.

“ Јошт Бог нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах гледах,

у блажена поља, расхорена слаткогласијама и химнама вјечите љубови, уживају бесмртну насладу коју смртни не зна вообразит; легиони, опет, неизбројни, на уредна јата разасути по небесној благодатној сфери, њихајућ се на зефирна

владу раширило, и његови наказни ликови улазаху у поља небесна (те грдобе и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем

рече: "Он је теби једноме извјестан; ево како ја о њему мислим: шар небеса престолодржнога најсјајни је и највећи, зна се, - средина је он простора свега.

Не зна да је ланац миродржни свемогуће слово створитеља, које простор пуни мировима, а мирове сретним ангелима!“ ИВ Дан

Горда глава мрачна владаоца непобједном већ мишљаше да је; не зна да је своје судбе чашу препунио црнога отрова, час не види ђе се примакнуо да му звекне вјечном погибијом.

Попа, Васко - КОРА

креше Живи од пустоловина Својих недостижних корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Годинама сам прикупљао све што сам о тој ненадмашној школи могао да дознам. Познавао сам све што се зна о Аристарховој науци, но о његовој личности дознао врло мало.

великим научницима Антике, о Питагори, Демокриту, Аристотелу и Архимеду имао сам у својој библиотеци скоро све што се зна о њиховом животу и раду. Упознао сам средину и прилике у којима су живели.

О личности Герарда из Кремоне зна се врло мало, но када сам прикупио довољне податке о средини у којој је живео, могао сам га предочити као поуздана

„Такав доказ је, као што већина од вас већ зна, нарочито једноставан кад имамо посла са равнокраким правоуглим троуглом.

„А када ће се вратити?“ „То нико не зна, па ни сам Платон. Опраштајући се са својим ученицима, рече им да се нада да ће за годину две опет доћи кући“.

века и његов најгенијалнији мислилац, увидех већ при првим корацима да је то врло тежак задатак, јер о његовом животу зна се само мало, ево шта.

е., могао се тај његов напад на Аристарха десити тек те године, или нешто доцније. Зато се све што се зна о животу овог великог астронома изражава укратко овом реченицом: „Аристархос са Самоса, рођен после 310 године пре

са Самоса, рођен после 310 године пре наше ере живљаше и дејствоваше у Александрији између година 280 и 260; не зна се где је и када је умро“. То је све. Мало, врло мало!

На чију страну је стао млади Аполониос, не зна се, иако неки историчари науке држе да је био присталица Аристархов и правдају своје мишљење тиме што грчки историчар

Докле је Архимедес стигао на том путу, не зна се, јер су његови последњи списи, као и он сам, пропали у страшном вихору који је опустошио Сицилију.

„Зар се тамо код вас још зна о мени?“ „Како да не! Кад неки од мојих земљака, које ви и не познајете, дознаше да се спремам на путовање овамо,

Човек је добар само онда кад једноставно живи, не тражи да зна више но што му је потребно и не тежи за већим благом но што му је мили Бог даровао у обилној мери“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви?

Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну.

Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу.

Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало.

„Драги мој побратиме — писао ми је између осталога — изгибосмо пијући по овој Бачкој. Пијане земље, ако ко Бога зна! Ти знаш да на фронту никад ништа нисам пио. А сад, да ме видиш, не би ме познао. Облесавио сам од здравица и вина.

Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи

И он узме пеглу и фино испегла и пошаље ађутанту. Части ми моје. Зна цела варош, и ађутант је причао јавно...“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла.

У новинама стоји: да се још не зна је ли и шта проневерио и да никакво писмо, при одласку, није за собом оставио; као и да је инспектор Министарства

Његов командир не зна шта ће с њим, пошто је исцрпио све казне своје надлежности. Он оштро поздравља команданта, па се нагиње унапред,

Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!... Зна он да није престолонаследник онај коме кличе, али то представља неку врсту бунта, за који му се ништа не сме, и зато у

Или: — Секула, ти знаш где је левокрилна објавница? — Зна, зна, како не би знао — заграје официри. — Е, бићеш онде. А чим наиђе командант батаљона, ти нам јави, знаш.

Или: — Секула, ти знаш где је левокрилна објавница? — Зна, зна, како не би знао — заграје официри. — Е, бићеш онде. А чим наиђе командант батаљона, ти нам јави, знаш.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.

) Ко зна, можда је моја болећивост пружала неку утјеху њеном дуго запостављеном поносу, неку накнаду за богзна какве и колике

откида од обале, на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга

на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им

лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко зна какве његове нереалне, фантастичне крајеве! ... Стриц је годинама биљежио највишу и најнижу дневну температуру.

И чинило ми се да тачно осјећам што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно истанчан

У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника , лица умирућих, лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним

У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника , лица умирућих, лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним пољским

и самотарство нису имали баш ништа од оне унесрећене, нијемо патетичне издвојености која на дјечаке у пубертету зна да врши толик ути- сак. Шутио је онако као што шути јаје или столица. Звао сам га ујком Бертом.

Дијете је не препознаје, још јој не зна имена ни слова, али већ се јежи од њезина хлада. Колико пута дјетињом душом промакне, незнана, смрт!

И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине... Кажем, дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане оцјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком.

пијетет љубоморно чува и побожно по- храњује по угловима, попут трофеја од застава по музејима — фантастична копља ко зна каквих несталих стијегова... Све то лежи испремијешано и грдно збратимљено у заједничкој умрлости.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу.

Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке. Марко се само чудио и вртео главом.

Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.

да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши.

Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у

Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав. Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав

А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и

Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога. А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити,

— Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети? — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... — Како...

зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће. А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... — Синовче, говори!

Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.

Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом. Пред једном каваном нађе самога Сима. — Има ли? — запита га лагано.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако до смрти служити.

Устај, срце! Устај, душо! А он ништа не зна као да је мртав. Паунице, пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: — Шта је?

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро,

Ја да сам на вашем месту, ја бих га утепао. — Е, ми то не смемо од бога, он је наш татко. Али да нешто зна онај сељак што му је упропастио виноград, па да га причека под оном крушком што је на средини винограда, с пушком, али

Кад он дошао до теталије, али она зла виче, псује, те куни, боже, куни, до бога се чуло, не зна се шта све ради, куне и куне, најзад рече: — Још једанпут ћу ти помоћи, па ако ме и ту не послушаш, онда јао си га

Мислио и мислио шта да ради; такав коњ, па на њега да метне онакву орму! Шта да ради, богац, узмучио се, не зна шта би почео. — Ха, овако ћу! — рече. — Ја ћу скочити на коња и очас скинути златну орму, па бјеж̓!

Крај дрвета подиже цуру на коња, па бјеж̓ с њоме својијем путем. Тета лија остала као цура у царскоме двору. Е не зна цар шта да ради с њом!

Ово није човек, бог зна шта је. А он му одговори: — Још једно да му заповедиш, па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека.

Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново проживи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га девојка живом водом проживи.

Пошто цару одесеку главу, царска кћи не хтедне ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу, и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише

Син нам је сада, хвала богу, добар; али шта се зна, чудо је големо човјек, те још кад је млад, вреле крви, могô би се и он ускалашити, те ово моје имање потрошити, па би

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати. А због греха што учини река иста, Сунце сија, као и пре, топло, благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце

За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда.

звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад за зло не зна, кад не слути више. Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!...

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша.

Волим те срцем што још зна да бије Пропашћу мојом, мојим гробом, мада За мене нема светлости ни сада, И око моје дан више не пије.

хтеде да буде покојни — Причао је ствари из првога рата С речитошћу оном што му војска дала: Од његових речи страх не зна да хвата, Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Ја видим данас, при појави сваке Невоље која диван народ прати, Велику неман коју даде тама, Што зна да рађа к'о проклета мати, Изуме пакла и плодове срама, И још невољу која народ прати.

пролазност трајну, У вечитост тајну Атавизмом неким 3а старим далеким — Дух човечји бега И на простор стаје, Разум не зна где је, Око њега шта је.

Разум не зна где је, а дух тако ходи, Посећује време и пределе трајне, Колевку постања која све нас роди, Смрт, светлост и живот и

Јер као слава и ужас тражи таласе. Сем Цара избрани народ пропашће, зна се. Живот у свету ружан је сан Мада се живи у знаку дýге, Уз месец бледи, сунчани дан, С помало смеха, и са много

” Од људског срца да л' има слабости веће? Отад чекам црне снове, али немам среће. ИВ За бол и љубав душа ми зна, У њој кајања никад не беху. Од свог поступка не презах ја, Па макар да је поник'о у греху. Роб ако постах.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него најмудрији људи у Идвору.

Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што

Палацки је био нежан старац, глатко избријан, и изгледао ми је као човек који све зна што су људи било када сазнали и да је ради тога великог учења тако блед и слабуњав.

и наставне методе у Прагу и да сам ради тога решио да отпутујем у земљу Франклина и Линколна, где је народ мудрији и зна више него што је сам св. Сава знао.

Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, тај слабо зна шта су муке. Ја сам захвалан звездама што су ондашњи исељенички закони били друкчији од данашњих, јер да није било

Питао сам се да ли овај Швајцарац који никад није чуо о Бенџамину Франклину и његовом змају, уопште зна нешто из америчке историје иако је живео већ више од петнаест година у Сједињеним Државама.

дана подсећа на чудесне позадине у неким Рафаеловим сликама Богородице - ко није видео тај дивни призор, тај не зна шта је рајска лепота ове мале области.

Био је отприлике мојих година и брзо смо се спријатељили. Физички, били смо веома различити. Говорио ми је да не зна шта би дао да има црну косу као ја и да је црнонут.

Пракса, момче, усавршава човека, он тада не зна за тешкоће, чак ни у ложионици, пуној свакојаких заврзлама као што их је пун и људски живот.

Ниједан странац не може да разуме ову земљу ако не зна право значење ове фразе коју сам први пут чуо од младића са Колумбија колеџа.

Физичар мора бити храбар; мало је смртника који су били храбрији од Максвела. Свет мало зна о његовој великој електричној теорији, а још мање о његовој великој моралној храбрости.

Ово сам рекао иако ме то није питао јер сам из његовог инквизиторског понашања схватио да добро зна шта сам дотле радио и да је дознао за онај мој поздрав Београду са брода који ме је довео из Будимпеште пре месец дана.

Ћипико, Иво - Приповетке

А зором изненада ветар завеја силније, као да му је до инада. —Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала.

А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд. Таман онолико колико је платила до амо.

Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”. Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ.

Оба брата упрли очима у њ и желе да чују одговор, али он затеже, размишља — не зна на први мах што да им рече. Дотле пак Митар по погледима и кретањима браће досјећа се да се о њему води ријеч, па не

— Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао. — А не зна нашки.... Има једно њихово магаре што им пошту носи.

На савијуцима уставља се и гледа у простор пред собом. Тужна је и замшпљена, а не зна узрока. Чуди се што је Спасоје незадовољан и једак, док би она горе радије живјела но у граду, гдје је у непрестаној

—Пусти! — одговори Спасоје. — Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити. Девојка се обрнула на другу страну, прама зиду, чека док они

— Није то тако, — прекиде га она живо. — видиш да ме неће?... — Ко зна што ће вријеме донијети!.... Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју. — Не иди! — моли га она.

А и они, њена млада чобанчад, одрастоше и оставише шкољ. Бог зна куд су! А други, што их замијенише, нијесу за њу, — премлади су.

Да је онај потражи што је издалека... што се с њим упознала! Али, ко зна гдје је он сада! А Марку је умрла мајка, сад је сам у кући, одмах у другој увалици; има и комад врта и бродицу и пар

Антица с врха шкоља за њим гледа: јача туга но игда у њој се јавља, и лијепо зна да је то ради њега. Како би сада полетјела за њим!

Осјети пред њим насами сву одавна потајену женску вољу: ко зна хоће ли га већ икада видети? Та је држи приковану на мјесту, и никако да јој се отме.....

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Он је разлучио, као што се зна, три сфере у култури: формалну, неформалну и техничку. По његовоме мишљењу, многи неспоразуми у међукултурноме

То су – зна се – проблеми различитога читања или усвајања истога уметничког текста, а посебно у различитим културним традицијама и

поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак („Косово посланство“) Оваква целокупна трансформација у оба правца могућа је зато, дакле,

Говорити у овој 1987. години о књижевноме наслеђу, мислим да је нама такође немогуће а не присетити се Вука Караџића. Зна се да, иако је желео, Вук није имао прилике да обиђе Стару Србију, посебице Метохију, Косово и од Косова источни део

Свима нама је познато његово име, само што се углавном не зна шта оно стварно значи. То је, разуме се, такозвани београдски стил.

Једна друга промена још је значајнија. Језик руралне средине не зна за функционалне стилове онако како се они данас одређују и проучавају у лингвистици.

али не може проникнути ко га је у овај свет послао и коме се на крају враћа: Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена „ Свом стрелцу ком и не зна имена.

стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена „ Свом стрелцу ком и не зна имена. („Путник“) То је део и продужетак онога дубоког, нуминозног доживљаја који је Дучић имао на „страшној међи“.

Читалац, међутим, будући да зна како је пред њим књижевни, а не историографски текст, готово интуитивно тежи да укупан опис схвати као преносив, а не

их као ликове зато што су њихове карактеристике на типичан начин повезане са функцијама које у причи имају (зна се, на пример, функција трећег, најмлађег сина у односу на средњег и најстаријег).

Дакле, и наш природни језик зна да лаже, али се то дешава онда кад је укључен у један од тзв. другостепених моделативних система: религиозни, морални,

Попина реч не зна за спољне ефекте, не делује ни аудитивним ни сликовнометафоричким блеском; у њу се треба удубљивати.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Треба и пет и шест пута ићи на исти праг. Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени. ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују?

ЧЕДА: Је ли то извесно? ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да

ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову

ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?

ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему. ДАРА: Њему? ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје... ДАРА: Мени је добар, а вама се и не мора допадати.

ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити? ПЕРА: Како још данас, још сад. Ко зна, можда је и потписано. ЖИВКА (Дари): Стежи палац, Даро! (Гласно.) Да ли је то могуће да је већ потписано?

У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме. РАКА: Јаој, да знаш, мама, што волим што је тата постао министар! ЖИВКА: Е?

Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изигравати који параграф.

Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изигравати који параграф.

Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изигравати који параграф.

ЧЕДА: Она мисли да умањи број читалаца, како би се брука што мање знала, а не зна да је данашњи број, уместо три, штампан у шест хиљада. ДАРА: Ју, ју, ју!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

незнање даје трагично осенчење њеном лику, што не би било могуће без сталнога истицања да јунакиња све предвиђа и све зна.

4 Стога је занимљиво поближе видети шта то и како Софка унапред зна, предвиђа и слути. Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор.

4 Стога је занимљиво поближе видети шта то и како Софка унапред зна, предвиђа и слути. Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор.

Софкин силазак (судбински пад) трагички стилизован поред осталог и зато што она унапред, барем крајичком свести, зна каква је судбина чека. Зна, и зато што зна прихвата, а у себи се дубоко и постепено распамећује.

пад) трагички стилизован поред осталог и зато што она унапред, барем крајичком свести, зна каква је судбина чека. Зна, и зато што зна прихвата, а у себи се дубоко и постепено распамећује.

Зна, и зато што зна прихвата, а у себи се дубоко и постепено распамећује. ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није

Јер, као што се зна, са стране лингвистике реченица је - и поред свих новијих покушаја да се докаже супротно - највећа (инваријантна)

у кујни, као обично, пре но што леже, поче да затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, ↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене

Модалност им је велика, што се види по учесталости модалних речи („ко зна”, „богзна”, „ можда”, „забога”); интонација узима маха, мобилнија је, са јачим контрастирањем, са осетно убрзанијим

Станковића, о чудним инверзијама, још чуднијим враћањима и понављањима, као и о сегментацији синтаксичког низа која зна да се убрза (уситни чланке), попут оне коју ћемо касније код Црњанског наћи, али зна и за изненадна успоравања, - о

синтаксичког низа која зна да се убрза (уситни чланке), попут оне коју ћемо касније код Црњанског наћи, али зна и за изненадна успоравања, - о свему томе писано је више пута, и оштро.

84 У лингвистици се одавна зна не само да понашање прозодије зависи од количине и врсте обавештења која синтаксички низ носи; нити само да је то

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

“ Нико не зна да је он једва у ћемеру набиљушио педесет дуката да обави сунетско весеље, но све зинуло да види чуда од злата и

Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала свега неколико

Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве.

— Мучни су, буљугбаша, ови наши сабори: не зна ракија шта хоће кадија... Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу

Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац. Па се још не зна докле ће те муке трајати. Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?

Откако се зна за њега, увек је само једном годишње силазио у манастир, и то о Петровудне, вазда последњи и тек после подне.

“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било... НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по

А?.. Бог зна да ли ћу ја бити Турчин?.. О, куку мени ако не могнем бити!... Сутрадан је сам Хамза Вукашиновић весело помагао

Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати?

мазиво продире кроз кожу и на самој чеоној кости урезује Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

А домаћин се сасвим ушепртљао и збунио: хоће да сачува законе гостопримства, хоће да задовољи арнаутске госте, а добро зна ћуд свога попа-побратима.

Осим тога и сажаљење се пробудило. Без големога јада овакав се човек не враћа у државу друге вере. Зна он добро Селима Друштину. Зна, зна...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Једино тебе покудит’ не зна Злорека стрина, пакосна прија; Воли те моја старица мајка — Па што те не бих волео и ја! »Јавор« 1885.

Певају ти очи — Блажен ко их слуша! Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна. Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим.

Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна. Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим.

НА ИЗВОРУ (Слободно по Шамису) Хај, под липом извор што је! С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад.

С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад.

Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш? — „Сто и два!“ О сирома’, о сирома’! Теши себе како зна. Та што бунцаш! Буди свесан! Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата; Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго.

Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не метне нови шешир С широким ободом, Да тај не зна корачати Напреднијим ходом; Да у њему нема места Вишој мисли света; Да у њему нема срца, А баш и полета.

Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића је мало. Одрежимо грану зимзелене јеле

— Гром са неба, то је шала. А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.

Незналица мислила је: Има шуме доста свима! Ал’ је шума спахијина, А он не зна шта је зима. Мислила је: шума ј’ свача Кâ и јарко сунце што је, Па накупи мало грања За огрева деце своје.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим, и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна,... видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета!

Ви кец фрајлице, ви кец? ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец. САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите. ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава.

САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи?

САРА: А, мамзел, њојзи ћемо једног лепог младожењу наћи од велике фамилије; ун шапо, што каже Француз. ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота.

Иди ми зови Јована! (Евица отиде.) Проклети паорски род, што је научио, научио; не зна осећати како је леп ноблес. ПОЗОРИЈЕ 6. ЈОВАН (весео трчи.) ПРЕЂАШЊА ЈОВАН: Ево ме, мајсторице!

Анчице! Аа, не треба викати, велике госпође звоне. (Узме два цванцигера и почне куцати.) Аја! Не зна паорка шта је звонити. (Виче.) Анчице, Анчице! ПОЗОРИЈЕ 7. АНЧА, ПРЕЂАШЊА АНЧА: Ево ме!

Сузе лијеш кад га једеш, Ал’ га зато опет једеш. Са музама прави брак, Јест блаженство, то зна свак; Кад по кући жена псује, Муза мене тад милује; Кад је жена неочешљана, Муза мени иде сјајна.

РУЖИЧИЋ: Хелену је Јуно у пауна претворила. Леп је паун, и красан, и с перјем се дичи, али би се постидио да зна како кричи, — каже бесмертни Доситеј Обрадович. САРА: Дакле, ништа нема од свадбе?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О страшни преображај мој у срцу сна где васиона почиње ми птицама, с два ока варница да л ће да зна да пут ми нађе летом или клицама. ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси!

ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад.

Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт. Када мирис помери цвет, где је цвет, да л тамо где мирише са руба света пуног а празног, ил

О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут.

Забуна је сличност. Моје лице тоне у чудну безличност Која мермером своје очи уми. Ах, надо коју врисак зна изрећи, Тескоба и грижа, пре но мир у срећи, Слаби смо и ломни као лист лискуна И не усуђујемо се да будемо друкчији.

Што је дубоко нит лети нит тоне, Нит варкањем варке богојавно плане, Да ноћ која их наизуст зна троне Поткупљивим сребром мудрости преране. Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке.

хладна ватро која изгараш Свуд око мене а дан не ствараш Не знају куће где одоше људи Нит позна јутро оне које буди Ал зна их поноћ пуна сунцокрета Биљни петао на крову света Који их само зато буди Што мртви знају да буду будни Да следе реку

цветова за порозна Времена којим сјај путује Времена којим сјај путује Цвет си што живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За потонули пламен у мају За потонули пламен у мају Сјај који себе не

Али ко зна Да л ће та светлост икад сјати Да л ће та светлост икад сјати Да л варком чараш по мом челу Или си можда јава позна Цв

БЕДА ПОЕЗИЈЕ Реци ми нешто што је шума Реци ми нешто што је море Ко зна шта је то што треба рећи Бос и горак потуцаш се од речи до речи Ватра горча од дима Под челом ти гори Она ће ти

чије крви из чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с

чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе

Краков, Станислав - КРИЛА

новац је у сандуку, зна посилни... а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици.

Оставите се тога, глупости, — тешио га је растужени Душко, и брисао плаве, детињске очи. — Глупости, ко зна ко ће први погинути. А мајор га је гледао својим благим, но тужним погледом, који као да је долазио издалека.

Булатовић са шаком војника и заставом у руци узео је прве ровове на њему. И ађутант сам не зна, али ипак поверљиво прича: — Под контра—нападом наши се повукли: изгледа да су нам чак и наше полазне ровове узели...

Потом се поверљиво нагао. — Знаш овај лекар Француз баш ништа не зна, одмах шприца кинином, и срамота човеку да каже где топломер мећу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига. Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким.

Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности.

Што је најзанимљивије, црнац зна напамет често и епопеје суседних племена, реч по реч, без погрешке, целе, иако ниједну њину реч не разуме, утолико пре

изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати. Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех.

Зове се Самба седамнаест му је година, родом је из Бамфоре, тетовиран је по лицу. Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао.

иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао. Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу.

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

Очајан сам да не успевам пронаћи младиће који су ми синоћ нудили маске. Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два.

Домаћин, полурасплакан од радости што у овој пустињи после ко зна колико времена добија госте, боемски је и пустињски срдачан.

Да мора сазрети, зна цела његова породица, а како је она прва на реду да буде жртвована, она га се највише и боји. Или ће једнога дана

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

„Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.

“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?... Зар за маћехом Што и сад јоште не зна прежалит Збрчканих дојка суве изворе? А да је онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку хране

грозно викало; И сто машала часом плануше, Узбунио се низам, п’онда ерлија, Трче по граду као махнити; А нико не зна куда одосмо!

Ал’ сад се жур’те да што брже до чамца доспете, може и друга потера доћи... То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’.

СТАНА: Па ту је бачен на дно тамнице... ТРЕЋИ ТУРЧИН (за себе): И не зна матора вјештица да је и он ове ноћи с хајдуцима умакао!... Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.

“ СУЛЕЈМАН (у себи): Жалост јој мути очи немоћне, Те туђу главу тамо с бедема Замишља да је сина њезина, А не зна јоште да је умакô. Сад само вешто!... А још је наде Да ћу јој дивну ћерку добити. (Гласно.) Ти сина тражиш?...

ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна! СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те... (Турци беже на сне стране, За њима се чују пушке, а после „Удрите! Сеците!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Да продре у моравску долину? А располаже ли он толиком силом, да може сам предузети продирање у моравску долину? Ко зна! тек он удара врло енергично и пук. Мил.

Обојици као да није било место овде. Мало даље цтојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки. — Хије овде и не знам где је, одговори ми он. — А да није горе y оној шуми?

Шуматовачки шанац био је миниран, али како је командант шанца погинуо, то це сумњало да ли ко зна где је мина и како је треба потпалити у случају да Турци ноћу изненада нагрну на шанац.

Али мајор Сава Грујић одговори га од тога, велећи да, колико он зна, мина још није ни тотова, а ако је готова онда ће за њу знати наредници који су у шанцу.

— Шта заплећете, шта ту заплећете? Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извине.

Кад наступи она дуга и мучна пауза, која обично наступа при таквим разговорима, где ни један не зна шта да почне, Комаров устаде и оде. О овом самоубиству пок.

Да ли је то убиство било у каквој свези са смрћу мајора Велимировића — не зна се. Неки хоће да знају, као да је Кристифор осећао неки терет на својој савести због мајорове смрти, што га је

Но поуздано се ништа не зна. Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје

му моје чуђење да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о коме ни сам није имао бог зна како високо мишљење, г.

Он је преко воље узет у војску он је против своје воље дотеран у рат, он је овде погинуо а не зна зашто. Он није имао никакав интерес у томе да остави своју кућу, да дође преко бела света чак у Србију, да напада

— Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека... Ето под каквим се околностима воде ратне белешке.

јадног човечанства, што за решење својих крупних друштвених задаћа и изравнање неправедних сталешких разлика нема и не зна другога пута до сече и уништавања... Успут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три божије ноћи.

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

Најслађим жељама; И сву ћу своју наду За груд ти задести, А вилу ћу замолит’, Да ти је намести; Па ако вила не зна Да лепо постави, Допусти мојој руци Да она поправи.

XЛ Хоће да се и насмеју, Што на теби нема злата; Нико не зна тајни бисер, Што га носиш око врата. Кад си рекла, бисер да је...

Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива,

ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује. ЛXІ Заспала си.

ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би знао шта? Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — —

Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета. Нико не зна, што још никад Није осећано; Како љуби своју тугу Срце раздерано; Не зна њихне осећаје, Њихне уздисаје, И шта

Нико не зна, што још никад Није осећано; Како љуби своју тугу Срце раздерано; Не зна њихне осећаје, Њихне уздисаје, И шта зборе, шта говоре, Шта ли свету таје.

XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?

XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана.

Твој је живот притиснуло Ратних дана крило, — Нестало те — нико не зна Шта је с тобом било. Неки веле: „Изгорела Сред оних вијора.“ — Чиј’ је живот у песмама, Тај изгорет’ мора.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А ми немамо ни маказа за сечење. Од хране имали смо само хлеб и конзерву. Чутурице су нам биле празне. Нико не зна где је извор. По карти видим да однекуда са Кајмакчалана извире неки поток.

А сад, како је онај трећепозивац заплашио Бога, ко зна колико ћемо још ратовати. — Какав трећепозивац? — запитао сам га. — Не знате?...

Имао сам утисак као када људи потерају животињу са свих страна, а она усплахирена не зна куда главом удара. Било их је који су почели да беже па им гранате препречиле пут.

Ако он крене напред, ми за њим“... Извол’те сад! Ађутант пука, који је дошао да преузме чету, стао збуњен, и не зна како да се снађе. Известио је пук... Е, пред том новом ситуацијом морали су и они из пука да се замисле.

— А-ха! — вели „Фикус“ — пис-писмени смо... „Жнаш“ ти... да је бољи закон и-инерције мира, него онај... кретања. — Зна з-нање... кад треба да падне — добацује Милан „Кица“. — Где су? — викну неко. Окретосмо се у правцу вароши...

У лагум утрчаше неколико војника. — Ух, славу му, умало да ме затрпа! Појавише се и остали. — Овај као да зна кад треба да опали. Драган изиђе, а за њим и остали.

без позива? — смеје се ветеринар Света. — У боб смо гледали, докторе. Као у своју кућу! — добацује Коста. — Зна се... „Ова је кућа богата“. Здраво докторе! — поздравља се капетан Бора. — Е, мило ми је кад имам тако цењене госте.

Онај остаде да повраћа. — Да ми је знати зашто толико пије! — чуди се ветеринар. — Ја не могу да разумем те људе. Зна да ће му шкодити, и опет... — Пусти... Није то њему први пут. На положају нема шта да пије — бранио је Бора Косту.

— Пали! Чауре су летеле по соби. Из разних дворишта допирали су гласови преплашеног народа. Свет не зна шта је. А одавно се поговара о неким бугарским комитама. — Доста!... Доста!

„Да“ — потврди она. — Где је ваш стан? Рекла ми је име једне улице. Бог свети зна где је... Тада сам је први пут загледао мало боље... Имала је интересантну главицу.

Учинило ми се да њен поглед продире у мене. — Ја сам допратио свог пријатеља... Сада чекам да изиђе. — Ах, он зна где му је кућа. А ви ћете остати овде! — говорила је пркосним гласом. Насмејао сам се.

— Не сумњам. Али сада ја нисам у питању. Најзад, ја сам жена, боже мој!... Али реч је о Арлети. Она не сме да зна где се ја налазим. То је једно. А друго, што је најважније, она треба да остане са вама...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Лилу, познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба можда тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први спомињем, и само у облику питања.

Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Лепа Фема не зна јошт пољубац што је, Већ уз харфу псалме Давидове поје.

да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване.

стадама свуд пландује утомљена жупа, Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе, Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се; Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на траву, Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; А кад видим — бићу

Уједињеније пита моју жалост, Нити серце моје зна за другу радост, Око мене сад сви предмети весели Са мном тугују.

С мачем у десници, Назад горд спеши Обилић к својима. Опет га реч задана врати К султану. Гњечи му петом шију. То не зна војска. Ослаби храбри дух. Кнез силним словом зачас га подигне. Већ вриште коњи; смртоносни Севају мачеви; гину врази.

Обзире с' владетељ, херој лети. Ум хладни оног води, а овога Кипеће серце, храбра и десница. На друштво чекат не зна ова; Изводи достојна себи чуда. Божество нам је душа у телу; а Дубоко чувство чесног и краснога Чист образ његов.

Зовите ми баке које бајат знаду, Оздравићу мукте кад се предам гладу... Јест, ал’ болест не зна што је таква шала, Не толећи једно, носи триста зала Који га шчепаше, не може се јаче, Да већ јадном ћифти душа на

Не чувствује што опште добро пече, Већ само своју подлу корист гледа, К’о кртина кад испод земље рије, Да сваки не зна куда траг свој крије.

једну више Чивутину векслу пише, И то све на хипотеку, Док се игром новци стеку; Ал’ шта ћете — човек прост, Не зна што је кући дост’! Но мамица — Бог јој дао!

Муж је боје мрке Носи палето, Радо суче брке Кад пун види сто, О лутрији снева, Сваку игру зна, А код посла зева Од тешкога сна.

Из свачије повеснице Зна казати до ижице Све старо и ново, Само о свог листа гори Не зна, кад се о том збори, Ма ни једно слово.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Што стојиш?... Иди!... ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не жнавам; кâ и да не збориш српску, не шће ми годит памети. (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао.

У палачи му холо газила!... ЛЕОНАРДО: Ево ти писма — Читај, Светлости! Сва Венеција зна му садржај — Јер сва Венеција очи упире, У овом, по њу кобном времену, У тврди престо Ђурђа, мужа твог!...

) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује! Вујо зацело не зна лагати, А лаже л’ песма, он ће казати. Вујо! Хеј Вујо! Ма чу ли море, не оглувио!... ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?...

Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?

БОШКО: Па? ВУЈО: Па се и господар смилостивио, а баш му њене сузе срце умекшаше, — те јој бо’зна и помоћ обећа... БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако!

Књига имамо и сувише! Та не извукосмо ли лане и оно што се којеђе по црквама находило, те савијасмо вишеке, — а бо’зна да нијесмо, цркве би нам постале црквишта?...

Ну, ђецо, пооштрите љуте гребештаке, да сијечемо кота анадолијскога — а бо’зна малте неће бит и нашијех отпадника и потурица: Бошњака, Херцеговаца и Арнаута?... А сада збогом, ђецо... ја одох.

Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст?...

Мудрост не зна — промисао ћути... Једно видиш оком срца свога, На темену бедне садашњости, Сињи терет ропства и прогонства.

Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви?

ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви?

ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...

Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација... — Давно, предавно, мој Симеуне!

Задркта' ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио — тај се не зна Богу молити! — Мићане, 'ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву...

Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак

Буди мене миран“ — па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сами Бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао.

— 'Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије.

Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши!

Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није.

Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није.

Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није.

Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није. Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...

И тако до неко доба ноћи штудијерамо. Судац: Баш тако штудијерате? Давид: Да, дуго и много штудијерамо. Судац: Па зна ли ти баба што?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Давно раскрстивши с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви.

(Матеј ИX, 29, 30) Глас је Господњи над водом. Бог славе грми. (Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг. 15) Господе, да ли чујеш горде трубе?

Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице.

ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио? ВИЋА: Реч по реч.

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха! Дедер даље! ВИЋА (чита): „...Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек.

Лични опис овога сумњивог лица непознат је властима. Једино се зна да је то млад чоовек. Учините све што је потребно да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и

ЖИКА: Па ја бих могао... само... ЈЕРОТИЈЕ: Само би заспао у првој општини и онда ко зна кад би се пробудио. Овако, кад спаваш овде у вароши, можемо те и пробудити ако затребаш.

Одавде, ево, одавде читај! ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.” ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л' му знаш лични опис? АЛЕКСА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Млад? ...

ЈЕРОТИЈЕ: Од јутрос, дакле. Господо, упамтите од јутрос! АЛЕКСА: Питам газду: како му је име? Газда вели: не зна. Кад је питао, он му није хтео да каже име. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо! Није хтео да каже име. Упамти то г. Вићо!

Ако ко гунђа штогод, забележи му само име, јер грађанство треба да зна да држава не трпи гунђање у овако озбиљним тренуцима. (осталима.) Е, па 'ајде сад, господо, само храбро и паметно.

ЖИКА: А што у фасцикули? МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет.

ЖИКА: Отишао да пошље депешу министру. ВИЋА: Па што, брате, није чекао ја да му је концептирам? Ко зна шта ће он све написати?

) Читај! ВИЋА (чита): „Веш дат баба-Сари на прање”. БОКА: Ето, видите! КАПЕТАН (Вићи): Ама, читај кад ти кажем! Ко зна шта се ту крије, јер ти револуционари имају тако неке шифре, па једно пише а оно му друго значи.

Најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне): Чекај! (Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Јер скоро све што се зна о светом Сави почива на Доментијановом извештају: посветивши се од ране младости духовном позиву, млади српски

Затим, о Хазарима, народу о коме се готово ништа не зна, дао је да различито сведоче три цивилизације, три религије: хришћанска, хебрејска и исламска.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

То су уздисаји... А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале. Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме? Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе..

Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо, Печења купи јарећег...

Кол’ко их је?... Побро не зна!... Али да је чета бесна, Да је дивља, неуредна, Крви жељна, крви жедна, То му кажу црне очи, Свака реч му то

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

До девет брода бродио, Горама ни број се не зна, Туго ле туго! ПЕСМА КОЧИЈАША Не, глухота беше, Ни бубица по травци, Ни камичак у понор, Шум шума, ни присен

Рађа се кано цвет и посечен он падне. Мине он као сен: и тлом куд прође он, рођени не зна га траг. ВРАЧАЊЕ ПРОРОЧИЦЕ ИЗ ЕНДОРА Ом. Ом.

Нек на ме пође сва сила у бој, Бог ми је моћни штит. Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх. ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не укаже се каква прилика те она не буде постидна међ другарицама, комшиницама.

Баба се увек чинила невешта, као да није знала зашта је болестан. Једино што би се примећивало да она зна, то је било за време ручка, када за софру сви седну а отац лежи.

И да то сакрије, оца не увреди, сваки би час у крилу скупљала и чистила мрве од хлеба. И нико се није показивао да зна за то његово пиће.

Баба, ко зна, као увек, она још не легала, остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело

Тако је било код њих одувек. Откако Младен зна и памти. Такав отац, таква мати. Баба све и сва у кући. По њој се већ и кућа звала.

да ли је отишао слуга да отвори дућан (мада је њега она иста још првога пробудила и упутила у дућан), Младен већ зна да је то за њега, и одмах би се дизао.

Једнако утрпан минтанима, и то зимским, испуњеним памуком. Вечито се сунча, пари и лечи. Не зна ништа, нити може ишта. Па тако исто, ено чувени Поглаварци, чији су стари закупљивали и наплаћивали данак.

Да се не осети немање, сиротиња, а опет колико треба, колико је довољно. Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану?

Хтео је да буде као пре, док је оца било; да се зна, иако оца нема, да је он, Младен, ту, и да ће и он као отац. Чак и боље од њега.

Главу не диже, не осврће се, већ право иде јер зна да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ чаршију, замакне иза окреченог дућана и куће

Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара. Одговара му радосно, без досаде, јер зна да му он зато досађује, запиткује га, што га воли, што му је мило да он, Младен, тако добро ради, он, син његова

Али не поноси се. Задовољан је том ласком, не толико ради себе колико ради бабе, и ових очевих другова. Зна да не треба радовати се туђему злу, и не показујући се радостан, као да не чује, повлачи се у дућан, у магазу, да тамо

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож под грло«, ГНЧ, 32, 1913,

СЕЗ, 31, 1924, 67 ид). По б. врше се и гатања о удаји. Девојка, ако жели да зна за кога ће се удати, узме увече уочи Богојављења два-три струка б.

Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343). Кад се не зна тачно у коме је гробу вампир, треба, за сваки случај, побити у све нове гробове по један г.

Вук, Посл., 3702). Упор. и германски обичај да се лешеви извесних βιαιοθανάτοι ‹= насилном смрћу умрлих› (за које се зна да су опасни и да се хоће да повампире) покривају трњем, Тас. Герм., 12. Од г.

Он се ушива и коњима у амове (иб.). Он је нарочито неопходан као чувар мушке деце. »Да зна мајка што ј̓ одољен трава, Не би никад укопала синка«, певала је вила загоркиња берући по гори лековите траве (ЖСС,

и тако одвуку у реку (СЕЗ, 40, 260). Кад се не зна ко је вампир, треба у све нове гробове побити по један колац, и наместити замке од р. (иб., 261).

вилама (већ се мора купити руком), изгледа да опет има извесне везе са мртвачким култом из кога је гвожђе, као што се зна, искључено (‹Чајкановић, ГНЧ, 34, 1926, 256 ид; 286; Паулy-Wиѕѕ., 1, 50; АРW, 10, 41 идд›).

Према томе, на сваком трну и у сваком трњаку може, евентуално, бити по каква душа луталица, која је ту на ко зна какав начин доспела. У вези с тим може се разумети једна наша религијска забрана.

Одољен. У народној песми пева вила седећи на камену: »Да зна женска глава Што ј̓ одољан трава, Свагда би га брала, У пас ушивала, Уза се носила« (Вук, Пјесме, 1, 223). Оман.

»Ако ко копа те траве, а не зна за што која служи, грешан је« (Зборник Етнографског музеја, 1953, 255). Бадељ (у Боки) или (у Хрватској) сјекавац или

У Буковици се за њу зна само »код Грачаца у Кривој Дрази«. Зову је и: репув (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 289 ид). Вилина коса (косица) или самовила

Чак се ,зна̓ и мјесто, односно пањ, гдје је расло то дрво. Путници који иду у Скопље или се враћају из Скопља у Јањ, одмарају се

Ћипико, Иво - Пауци

А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да

У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог зна пошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ. Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути!

Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено.

Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.

И он главом да ха смрћу плаши! ... Гдје је то?” Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха?

— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!

Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гдје навире! Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше из шпиље. — Да ручамо!

уозбиљвши се, од ових земаља покојнога Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче..

Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати камате двадесет и четири новчића

Чека га на путу: зна да ће тога дана ондје проћи да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут. Раде, брате, — вели му, а над поплашеним

А њега знате, чобанче жељно ... —А што ће отац Војкан? —Не будали! ... Зар треба да он за то зна? Прелџије устадоше, ватра гасне.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам видео Доротеја

Кида им главе и, још топле, похлепно их ждере. Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене.

Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести. Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан.

Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

Међу свим оним травкама за којима Доротеј трага по ливадама, можда би се нешто могло наћи и за Лаушеву несрећу. Ко зна, можда сокови скривени у цвету или корену, у семену или трстици, могу васкрснути, поново, поново поново.

курвински се око њега окретао неколико дана, док му није издалека ставио до знања како је он ето и од тога вешт, те зна да врати мушкарцу оно што му је најпрече.

Он осећа неки потмули бол, а не зна откуда долази. Да ли је то због потајног Јелениног презира, због њене сталне и тихе патње, или због времена које тихо

Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће. У реду, ја знам да је он монах и да му

појали молитве за дуг живот краљевског пара, срце ми се парало од туге за том девојчицом, нашом краљицом, коју су ко зна какви ветрови, као немоћну белу лептирицу, донели овде у туђу земљу, у наручје овог старог човека.

Кажу: удобно лежи Прохор, вара нас лаковерне, али Бог који је свуда и који све зна, види његову подвалу. Шапат тај, људска злоба и поквареност, боле ме јаче од оштрих трнових бодљи које су ми

Чини ми се да сам спазила један његов брз поглед којим је прелетео преко мојих груди и кукова. Ко зна, можда је помислио да га, прерушен у женско обличје, сам враг куша и наводи на грешну помисао.

А ко зна, можда сам ја баш и намерно цртао девицама крива уста, огромне носеве и исколачене очи, можда сам то баш и хтео, да се

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле, уз

И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... Звоните, звуци...

Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен!

мислио сам тада, И опет мени беше пусто све Кô младом орлу, кад га жеља свлада, Што напред хоће - али не зна где? И лаки шушањ из мисли ме трже; То беше анђô неспокојства мог, И ноћ се узви, и копрену врже, На бледо чело

Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О, мени бруји глава; Спокојства, мира хоћу ја!... Мени се јако спава. 1883.

Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна! Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда.

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра'. Па кад је тако - тако мора да је!

Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо Уживати зна! Ја сам као лептир мали, Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...

Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не

Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и

За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Не допуштај - о друже нежни! - у храму душе младе Да твоје идоле позна лукави људски

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика! Пловиш ли према југу, указују ти се на небеском своду звезде које се у севернијим крајевима никад не

Кад није у питању колајна за храброст, никада се то тачно не зна. Па се не треба о том ни распитивати, да се доброжелаеми дароватељ не би довео у незгодан положај.

Од Музеума ни трага; не зна се ни где је стајао. Ни трага! Шта говорим? Зграде нема, али дух александриског Музеума провејава и кроз нашу данашњу

XИ ЦАРИГРАД. У ФАНАРУ Цариград Моје перо стоји унезверено и не зна чим да почне. У овим првим данима мога боравка у Цариграду сваки је моменат по један велики доживљај.

То Ваш отмени Кремонини сигурно не чини. Њему то није потребно, он зна Аристотела на изуст, а у њему је одговор на свако питање.

Тај остатак зовемо њиховом бојом. Овај снег на планинама зна врло добро да га Сунчеви зраци слабе својим пољупцем, па их зато враћа у целини.

Данас се зна тачно колика је та топлотна количина коју Сунце шаље сваке боговетне минуте у васиону. Ја бих могао, драга пријатељице,

То, само по себи, не би изгледало Бог зна шта, јер бих, у најбољем случају, нашао што је већ познато. Но ово би био само суд првога погледа.

Бог зна шта је с њима било. Вест да помоћна експедиција није нашла Вегенера у средњој станици стигла је, преко страних новина,

Но то је све само мали почетак, и ко зна да ли ћемо на том путу далеко дотерати. Зато би најкраћи одговор науке на питање које сам малочас поставио био: „не

Још се не зна на који су начин настали ти чудни брегови, којима нема равних на Земљи. да ли су они вулканске природе или су то рупе

Туристичко одело, које се при таквим шетњама по Месецу мора обући, није баш бог зна како елегантно. Због несташице ваздуха, туриста мора да понесе са собом не само сву потребну количину ваздуха, него се

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... Подруму ће сок да да Брдо, виногради; а житарице пунит зна Сваки, који ради! Благослов је у зори, Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

још с покојним старим газдом, с којим је заједно и на хаџилук ишао, тако и са младим газдом, па ево и сада после њих. Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити.

Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити. Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила.

а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не краду, јер

Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не краду, јер не сме да буде мање! (Пауза). Па како ти, Ташана?

Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш,

За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано! СТАНА (му приноси).

Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну зли језици...

« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те

« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио,

ТАШАНА (као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала. И да ми сада мати не каза, ко зна да ли би икада дознала.

бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу. ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Свашта се говорило међу паланачким кројачима. Да Костица већ одавно има маказе и одавно зна кројити панталоне, и сигурно и герок и пелерину; да је лисац лукави; да га треба избацити из друштва и из читаонице

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам

Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама. Речи зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне.

„Секу гледајте што боље можете; да оздрави, да је удате, и да јој дате мираз.” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита.

Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај

Мило мајстор Кости што сад зна шта говори; служи се опет много сликама у причању; ту је, наравно, и земљотрес. Учитељ из места му је дао био карту

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату.

Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна. „Будим је далеко, Румунија далеко.” Сахранише некада угледног мајстора благодејање и адвокат.

Такође на католичком гробљу, нико више не зна где, сахрањен је и шлајфер с плавим наочарима. Рајнхарт, од госпа Ноле прозвани Лука.

То трепти, то се плете и укршта, то клеца; то се откида и лебди. Нико не зна и не види откуда долазе сенке, али оне долазе.

— Ја не знам, госпоја зна. — Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји.

После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

А што се апатије тиче, признати морам да ја са жалоснима плачем, а с веселима певам, ил’ ми се оће ил’ неће, па ко зна боље, широко му поље. Даље мојим г.

пуниш; која ћуталицу оратором, простака историком правиш, и чиниш да твоју силу познавши нико не мисли да штогод не зна; љубима течности, половаче мајданског вина — ти ме твојом благом великоможном силом укрепи, даруј ми снагу да,

Он га одведе учитељу месном и препоручи га да особито за њега бригу води, наставља га и чува. Ко је био учитељ, добро зна шта је свештеникова препорука за учитеља у малом местанцу.

Јер кад су ироји и страдалници у романима јели? Највише ако су пили; а да воде доста има, то зна и мало дете. Међутим, откуд долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма нисам у стању

Како би га ми описали за оне који немају среће видити га! Да кажем да је леп, је л’ то довољно? Тко не зна шта је лепота? Роман, па само леп, и више ништа!

Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.

Бестрага са свом филозофијом! Пласт сена боље доликује магарцу него да зна дишпутирати као Аристотелес. Иако ме и мрзи мислити и мудровати, опет вам кажем, браћо, да ништа бољег на свету не има

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима Настављамо бој Настављамо га унатраг Још нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли икада стићи До почетка боја Одавде чујемо Негде високо над нама Зелену песму коса КОСОВО ПОСЛАНСТВО Кос

своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак (1958—1971) ЋЕЛЕ-КУЛА ЋЕЛЕ-КУЛА Кула смрти На чеоним костима се пресијава Страховито

играју Завршно звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог светог краља Из гроба у гроб Храстовина цвили И на уво му тумачи Језик звезда

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на науци — то сам одлучио да за времена приберем грађу за свој животопис.

српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање:

и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!

зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло мистериозан начин дошао до богатства и за којим се не шапуће, но се зна да је два пута одлежао хапсу, једанпут за лажно банкротство и други пут за злонамерну паљевину претходно осигуране

Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била

А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.

врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна. На тај начин одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржање постигнем ма какав успех.

смо научили напамет и изговарали смо га као неке тајанствене речи, отприлике као што гатара говори речи којима нити зна смисла нити значаја. Том молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу.

Други опет, неки Сима Јагодић, — ко зна где се инспирисао том философијом — овако је решио задатак: — Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим

Кад човек, овако удаљен од обавезе да зна лекцију, посматра историју, она му овако отприлике изгледа: Стари век: зидање пирамида, дуге и красноречиве беседе,

Како су нам, на пример, биле миле оне лекције у староме веку које су почињале са: „Мало се шта зна о догађајима тога доба“ или можда овако: „Друга половина мемфијскога периода, време од неколико столећа, покривено је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Јављају, да је поручник Јанко тешко рањен — извештава телефониста. Гр-р-рууу! Ни броја се не зна овим експлозијама. Дрхтавица обузима тело. Лукине уснице су помодреле. Гру-у!

За нама су такарали топови и каре. Командир је псовао. — Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан. Запитах га како се то збило.

“ — одговара лаконски командант... Пешадија вапије за помоћ, а батерије ћуте, јер више команде веле: нека се зна да ми нисмо дали повода за рат... Ето... то ти је оно: „Ил не да ђаво, ил не да Бог.

— Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин. Пред вече стигосмо у неко село испред Митровице. Ноћ је била хладна.

Онда су се тукле масе, а данас стратегија зна и за брзе обухватне маршеве, па би нас као мишеве похватали на Пољу Косову... А зашто?... Да би се поновила историја.

— Добро, молим те, шта да им говорим?... Да не беже!... Пита ме данас поднаредник: „Господине капетане, зна ли се куда ћемо?“... Замисли!...

Али се умеша брзо Душан: — Не зна још. Сад ће доћи командант са списком. И заиста командант се појави. Његово, иначе црнпурасто, лице било је тамно.

Сустижемо малаксале војнике, који седе покрај пута на снегу, погнуте главе. Бог свети зна кад ће они стићи своју команду. — Ах, животе, да л’ ти има краја! — јада се неко иза мојих леђа.

Али омакох се и једва се одржах, придржавајући се за једно дрво. Сада смо силазили. Не зна се шта је горе. Нико не сме коња да појаше, јер се непрестано клизају и падају.

Они ће пропасти, умрети. То је неминовно, неизбежно. Тако је ваљда суђено. А ко зна шта и оне друге чека на даљем путу... Лица су потамнела од умора и спласнула од глади.

Поднаредник Груја рече да је већ у агонији и не зна ништа за себе. После сваког преноћишта војници пред зору копају раке, да сахране мртве.

Над готово заравњеном хумком укрстили су два прута, колико да мимопролазећа војска зна да ту почива хришћанин. А његово име?... Чин... звање, јединица?...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Битка је добијена, Добоши звоне: Пам, пам! Ивицом По-овог Гаврана (Покушај најслободнијег превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна?

Ивицом По-овог Гаврана (Покушај најслободнијег превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна?

најслободнијег превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна?

зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна? Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна?

Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна? Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да ли ко зна: Човече

Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна? Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да ли ко зна: Човече који умиреш?

Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да ли ко зна: Човече који умиреш?

Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих: ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације.

А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем! Но речима погрдним које једино сада зна, Речима које чупа из муке своје и сна!“ Виках, виках: За ове речи једино ти смеш да знаш!

Ни спустити поглед свој, премда стрепи да ћу проклети: Не повери узбуђења јед покрету провидном ни звуку. Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад, У једног себе истинитог и неразлучног, У дизања, отупљења, у

И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао, Сувише жедна да зна који би нов сан да устави Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао, Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже? На ту помисао очи рибице постајале би велике и замишљене. Али, узалуд

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему?

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан.

Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.

Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом.

Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

— говорили су и сагињали главе чим би сунце ускочило у реку. — Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека! Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву.

Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини.

— каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао.

Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио.

Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не!

МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.

ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се. Марку): Марко (даје му новаца показујући иза себе на Цигане), подај им, и

* (Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма!

* (Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма! ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски!

* (Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма! ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905.

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам

Веруј ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре цело, Изгоре цело! А знаш ли зашто Оно полуђе?

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје.

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља Пуна грмјелица, сребра, адиђара... И док златно вече пада поврх грмља, Накривљена

Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште. 16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика

Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште. 16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика снова, Какву лети, у дан

И кад би сузе ми тајне Звездице знале сјајне, С неба би слетиле доле Да моје ублаже боле. Но не зна те јаде, Њих само једна знаде, Та једна а сама што је Растргла срце моје.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју

То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који

Гусларске песме певале су се на много ширем подручју и одржале су се до најновијих времена. Не зна се које су старије.

Милош Војиновић о коме историја зна само то да је био ставилац код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану

и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био

се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин).

он је окружен љубављу, али не љубављу хајдука, него љубављу своје браће и сестре Јевросиме, о којој историја ништа не зна.

Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XВ века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза

Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XВ века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза

У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића.1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

по сваку цену Има још атлетских грана Слаткиши су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

Побјегао је тек сад, кад си се ти јавио. — Ехе, зна он да се Лазар ничега не боји! — испрси се Мачак. Провукоше се по мраку до оне живице подно баште и почеше да товаре

Он једини мећу нама није био тучен. — Како да није? — зину Николица. — Па читав четврти разред зна да је он побјегао кроз прозор прије него га је учитељ и такао прутом.

Има ту нешто. Вањка Широки опет се успротиви. — Иако није тучен, Јованче ипак зна да га у школи чекају батине. Зашто би се онда предавао? — Е, зашто! — поче да мудрује Потрк.

Николица одједном запрепаштено избечи очи. — А шта ћу ја с мојом Жујом? Она се не зна пењати. — Па да је свежемо под букву — бубну Стриц. — Ехеј, а кад је они нађу, па погледају горе и виде нас!

— Ево ме, Мачак, идем — одврати глас. Лазар Мачак збуњено погледа у Јованчета. — Откуд патуљак зна да је мени надимак „Мачак“?

Они ваде кују из њезине тајне куће и поново покривају и маскирају јаму. Чим они дођу, зна се, ту је већ у близини Луња, јер она је Стрицу увијек за петама.

Како би он онда и могао да живи на земљи, а да не зна гдје су они, чим се баве и какве подвале смишљају. Тужан би живот био без тога.

— почеше да се смију остали ратници. — У штап, у штап, што се чудите! — викну пољар. — Свак зна да је пољару штап десна рука. Рањен сам, дакле, у јуначку десницу.

Овај ситан задахтан траг: то је пројурио Ђоко Потрк. А ово ивицом друма, преплетен дјечји и псећи траг: свак у селу зна да је то траг Николице с приколицом: пошао је у школу са својом Жујом.

— Не знам, дјецо. Јутрос, први пут, учитељица им, ево, одговара да нешто не зна и то ученике још више узнемири. Небо се поново испупи хуком. Пролазили су нови авиони.

— Ехеј, донио је! — Ко донио? Шта донио? — Па донио он! — викао је Стриц. — Који он? Што галамиш. — Па зна се који. Он, брате. — Ништа ја тебе не разумијем. Шта је донио? — Па зна се шта је. — Е баш си луд.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га нестане, И род му и пород погине, да му се ни имена не зна, те се цело истреби са земље, — и ова смртна ми беседа — би моје грло гроб моме пизменцу.

ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА На мору куда прође лађа траг јој се не зна. Ни орлу пута летећи испод неба. Ни пак змијиње стазе кад се превуче преко камена.

Сунцу је ход опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи

И све је то на свету постало врло угодно за проводење нашега живота, свуда мери доходно; зна се докле коме допирање и крај, што ли, за колико и докле ли што траје. ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову.

ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ Тко људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем срдцу, Како тај књиге не би знао?...

ДУБОКЕ ВОДЕ Ка неке што су дубоке воде те им се дна не види; а друге што опет тесно и помало извиру, а не зна се откуд им је глава; и неким чује се хука испод земље с надањем се негде излазу, али врло се заустежу позадуго; и

за чим жалити; Из мрака је на залуд овде изашао, У мрак опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако му је Свеједнако и увек; Ни за боље ни за горе Не зна...

има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако му је Свеједнако и увек; Ни за боље ни за горе Не зна... (Из Метафраста) СВИРАЛА Ово тело нам понапре би владичаским речењем створено; и лежаше на земљи ка нека судина.

одрекао војевања и обрече се до своје смрти служити господу Богу, размишљаваше се куд би на страну отишао да нико не зна куд се је подео за њега.

Стаде се молити, казивати како је, што је њему она на квар у кући, говорити јој да иде од њега куд она зна. Покори му се таки смочина. Поклони му се с главом и оде од куће му.

и поштен, а кад се што мало душа с памећу занесе, тело остане несвесно: гази по буњишту, по блату вања се, а не зна. Штарад и Давид паде с туђом женом, а својих жена доста је имао — цар је.

А већ у то доби, стар је био од шездесет година. Да зна сваки јер бујну човеку ни младост а ни старост није за поштење, теке раслаби ли се човек и дâ ли се на своју вољу,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и творца и предмет те песме!

И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио

И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну

А паша му се правда, обећава, а што обећа, то ће и испунити — зна то чорбаџи-Замфир. — Ете за твој кеиф, чорбаџи-Замфир, и тој ће ти напрајим! — вели му паша — и ствар је свршена!...

Млађи свет и не пева данас те песме, а и ако их пева, не зна о коме певају. И данас, још овако стар, воли хаџи Замфир да задене по коју стару љубав своју.

А то је сасвим умесно било, јер, ако и даље остане то ту при руци тетка Доки, ко зна шта све може лупити и испричати (па и потући се с неком!

џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се смео кладити и тврдити да ће се из тог чупета временом

А кад Мане дође према њој, а у њу уђе још већи страх, и она не зна шта да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна

зна шта да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или

курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби,

“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...