Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тек смрћу крвника или жртве она је завршена, запечаћена. Заувијек фиксирана. Говорио ми је знанац који је као дијете у игри избио око дјевојчици из свог дворишта: „Сваки сусрет с њом наносио ми је тако неподносиву
У бесаници, ментално сам листао мој лични календар, мој годовник. Ускоро ће бити обљетница Мајине смрти. Стари знанац, породична болест! Питома змија покућарка. Љупка, складна болест. Готово особа из породице.
Само смо се руковали. Са мном опет нешто није у реду. Млади је доктор мрштио чело нада мном. Дође к мени у собу знанац одавде из болнице, постарији сеоски газда с квргавим расцвалим носом и с катарактом на оку, који чека на операцију.
Ћипико, Иво - Пауци
— Држи! — повика Ивов знанац гоњачу с изразом велике бриге у лицу, и у тили час сјаше с мазге; но како је и он невјешт јахању, заплете му се нога у
— Нисам се престрашио! — рече, рукујући се с Ивом. Тада Ивин знанац претстави му другога господина, угледнога политичкога чиновника.
Његова пресвијетлост одавде ће пјешке, ионако је равно. Док је Ивин знанац плаћао гоњаче, политички чиновник извади прегледну војничку карту, па гледа у њу.
—То је интересантно! — ускликне Ивов знанац кад је од начелника сазнао о чему је говор, намјести боље златан цвикер и, оставив Иву, примаче се ближе са љубопитним
— јави се господин управитељ, држећи у руци подигнути камен. — А ови је и већи, — једва подиже свога Ивов знанац и пренесе под очи његове пресвијетлости да га добро види. — Браво!
— Ево ти — на растанку, у хитњи се примаче Ивов знанац к Иву, — да ми знаш адресу, — и пружи му своју фину карту—посјетнипу, и нагло се одмаче.