Употреба речи знао у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света

Он није имао прилике да види каквих великих излога од слика, и опет је знао разликовати лепо од ружнога. Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе а да не виче на њега — мој отац

Људи који су га познавали питају га зашто тако чини, а он само слегне раменима па ћути. Једном сам га и ја, иако сам знао откуда толика промена, опет запитао: „Побратиме, шта је то с тобом? Шта се то за кратко време учини?

Ја га нисам хтео ни за шта питати, јер сам све знао шта га боли: знао сам његове бриге, познавао сам му прошлост, а тако исто и садањост, па велим: што да га мучим кад се

Ја га нисам хтео ни за шта питати, јер сам све знао шта га боли: знао сам његове бриге, познавао сам му прошлост, а тако исто и садањост, па велим: што да га мучим кад се и сам доста мучи..

Под оном црном хаљином нема срца, нема душе; онда кад ти најлепше говори, онда ти најцрње мисли. Ја нисам знао какве свезе имају калуђери са приповетком о његовоме побратиму, чија ме је несрећа већ почела тиштити, па сам га хтео

Побратиме, то неће испасти на добро...“ Ја сам говорио као да сам унапред знао шта ће бити... Али га нисам могао одвратити него сам му и сам помогао у његовоме подузећу...

„То је она“, рече ми Живко, а глас му је дрктао. „Она је, она, побратиме! Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“. Она се приближи нама, а на њојзи не беше ништа до бела танка кошуљица; изгледала је као вила...

Даћеш, џанум, још једно пет дуката!...“ Сиромах Живко уздахну, те мало му је што и претекло у кеси, али шта је знао чинити: извади и тих пет дуката, скиде капу, пољуби калуђера у руку, а затим одосмо кући да сутра опет дођемо.

Побратим ме је једва дочекао... Сиромах, није знао какав му горак напитак доносим... Ижљубимо се и поздравимо, као што давно невиђена браћа чине...

А и шта ћу ја с мртвима?... Не бих вас ни данас потезао кад не бих знао да је врло лако могућно да је, уместо вас, закопана само сенка ваша, а да сте ви обукли само друкчије рухо, па вребате

Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор... Знао је да оца нема!... Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

свудћу с т о б о м бити и гди год она доспе и дође, ту ћу се с т о б о м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је најважније: не само за живота но и кад ме не буде на земљи.

смије, говорећи: „Мој јарче, да ти имаш толико мозга колико браде, ти не би нипошто сишао у бунар пре него би добро знао како ћеш изићи.” Наравоученије „Σκόπει το τέλος: Сматрај последак”. Ово је премудри совјет.

Мајмун, мислећи да је то некакав човек: „Како га ја не бих знао? Он је мој рођак.” — „Је ли рођак? Лажљива главо, хоћеш да се утопиш, пак јоште лажеш! 'Ајде, ниси за живош!

Лаж која бива из незнања, може се рећи неповина. Али је (хвала богу) мало такових, јер нико не може рећи: нисам знао да не ваља украсти и другом зло желити.

роди ни сам не знајући како, или од каква сродника наследи богатство; овоме никакве чести није на том, развје ако буде знао с њим добро управити, онда се обичава рећи: дошло је у добре руке.

Но он би је тако лепо знао казивати да и плачеван морао би се насмејати. Сврх свега ово нека добро знамо: да ко је год красноречив, ако он

хотео да његови Росијани остану како су им и стари били, они би били и данас као Татари; али је богопросвештени монарх знао да то ништа не ваља, увео је нове обичаје, науке и законе, и зато је Росија данас тако славна.

Није доста: рече тако ови, а онако они. Томе никада нема ни краја ни конца. Рекао је ко је што знао и мислио, ”Колико глава толико капа”; но разуман човек ваља да сазна зашто је ко рекао, и је ли тако управ или криво

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Увија се војник у мушему и ћути, ћути, ко рупа у шлему. Крај путоказа, гаврана уз коску, Тешки војници, Бог би знао ко су, Пролазе за Санџак и за Босну.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” Кнезови остану да чекају одговор на њина прошенија из Стамбола. Везир је био јаничарски пријатељ и ништа није знао о томе, и кад види да се кнезови не разилазе из Београда, зовне и̓ себи и рекне им : „Зашто не одлазите ви да народ

Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао разумети шта је.

који позна да је отрован и који заповедила му се даје млого благо млеко и од патке крв и друго што је базрђанбаша знао употребе, те је много бљувао, и тако га поврати, јер није био сав филџан попио.

војску и на дахијама освету за оца да учини; и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно, како буде знао, свога оца покајати.

Те ти тако Дел-Амет казуј турски а ја пиши све оно што сам знао: да је Мустапашић послао да диже рају и да Турке у градове сатерају, и да ће Дервиш-бег доћи и проче.

Таква нам је онда у нужди најбоља политика била, а сирома Хаџи-Мустапашић није ништа о томе знао. Кажем ја тим Турцима: „Истерајте ви Пореч-Алију, пак ми да сви кућама идемо, и у миру како смо и били да будемо.

Он каже: „Како се чуло, Црни Ђорђе и ви да купите војске, одма сам ја дошао на кордон, и знао би̓ да је каквогоде писмо у ову страну на когагоде прешло, но није никакво”.

Скочи Катић аки би не знао. Рекао би се зграну, и рече: „Нуто, господине, ви нас на царски и ваш образ преведосте преко Саве, а дахије пале куће

надежду има, као ми на Русију, — и колико сам жалио за оним писмом, кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је.

— Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична.

Но он, како је чуо пет топова, све је знао. Уверио се да се Хаџи-бег натраг повратио. Ето Ти његове писме. „Како примиш — вели — писмо, крени војску сву и топ,

Турчин рече: „Предаћу се”, и чујући име Катић, а знао је како Јанко храбро Турке сече, потегне из своје мале пушчице, те Јанка на месту убије.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је?

Начинили читаву епидемију!... Шта је хтео казати овом »епидемијом« овде — бог би га знао! — Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју

Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат. Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас!

После, вели, нестаде их. Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао... — А јеси ли их ти видео? — упита Радан. — Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали...

Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисте им купити по лимун, или по малко шећера лепа... — Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош! — А! Знате шта?

— Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема. — Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа. — Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп.

А знао је да га Милун никад неће звати напразно. Газда Милун наручи чељади да донесу и Видаку кафу, и ту заметнуше њих два об

Неко рече да је ноћас чуо некака кола, где често нешто превлаче, али чија су, није знао. И Витомир и Тиосав изиђоше да виде. Прочудише се као и они мало, па се учинише невешти и одоше.

« и већ што год има могућих термина у својти човековој — знао је све напамет! Мало-помало, па и Мојсило завеза неку крај цару, оде у једну малу паланку, отвори дућан за се.

Околина само рече: »Хвала богу, кад га однесе ђаво!« Нико није знао ни куд ће ни како ће... Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у деветој паланци. Све нешто путује...

Што се толико смејао, бог би га знао! НИ ОКО ШТА Еј, еј — баш штето што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!...

Да га шале није било у свој Херцеговини. Једном прође поред неке пећине, кад чује где нешто у пећини пева: »Кад би знао Богдан (тако му беше име) да начини глогову полицу и удљиков запонац, па да запне овде гвожђе — би ме ухватио.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао. Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима. Звао се Суља. Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна. Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст.

Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати. Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. Он беше мало необичан Турчин.

Умео се увући свуда; хтео је да зна све, волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната... Знао је сваког Црпобарца по имену; знао је сваког младића, ишао је кућама сељачким, долазио у кола где младеж игра, па се

Знао је сваког Црпобарца по имену; знао је сваког младића, ишао је кућама сељачким, долазио у кола где младеж игра, па се ту разговарао и шалио...

Имао је оштро око да све запази, имао је јако памтење. Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села. Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је

Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села. Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он.

Стоку, колико ко чега има... све! Он је све знао. Крушка га је познавао. Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се. И Крушка њега није волео.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није

Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи. То је само Једна мутна жеља прошла неосетно, Ко би знао за чим, ко би знао камо. ДОСАДА Цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене.

То је само Једна мутна жеља прошла неосетно, Ко би знао за чим, ко би знао камо. ДОСАДА Цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене.

Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?... И како смо често очи затварали...

си избила из мача, И свој пут просекла између два доба; И дигла све огње из свог сјајног дроба, Да би један народ знао куд корача.

Њена светлост је била толика да тај човек никад у животу није знао ни за мрачну шуму ни за тамну стазу. СРЕЋА Широким путем који те вечери из града вођаше у поље, ишла је шарена

Нико није знао је ли осуђеник био зликовац или мученик. Гомила је ишла радосно зато што су многи хтели да дограбе доцније по комадић

Није се освртао иза себе, и не би више знао пут да се врати на своје огњиште. Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе клице.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш!

Јао! да онда неко дође да му каже да нисам знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта?

Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха — „А, ти једеш пите?

— За осам, богами! — рече Благоје коме је ова пристрасност ишла у рачун. — А ово је већ које доба! да сам ја само знао!... Него не бих га, опет, смео товарити на кола.

А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије.

Ти, ти војниче! А шта ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже! Он обриса лице рукавом, и држећи дете настави: — Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

А шта ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже! Он обриса лице рукавом, и држећи дете настави: — Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал' шта је знао радити? О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану.

Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош. Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао.

Будите уверени да се варате — ја сам играо како сам најбоље знао. Она се опет одобровољи, али није хтела више играти даме. Ја окренем даску и одбројим себи и њој по девет зрна.

— Зар ни цигло један прст нећете да ми поклоните? Нисам се надао. — Ђаво га знао, то сам казао с доста осећања и, у ствари, као да осетих да ме боли њена хладноћа. — А шта ћете с њиме?

— Опет лудо питање — рече она — Свирате ли ви у што, ако смем питати? Ђаво га знао шта ми би! Ја одговорих: — У дромбуљу, госпођице. Она се малу збуни: — Опростите, ја не знам шта је то дрр..

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним

приме и тај усмено саопштен им услов, и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је да ће парохију добити само они који се буду хтели оженити тим двема лепотицама.

Ви то зачудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих. А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама!

Оправљао га и Лала пудар, који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом

Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; иако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, на пр.

Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика

— А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам... — Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен). — Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота... — Тако! Е, ви’те, молим вас!

»Лопов један, што ми једе век!« — рекла би љутито. А и он сам као да је добро знао да га поред имена Марко још и тако зову.

Такви се случајеви дешавају тек после подне. А то је Тима знао добро, можда чак и из сопственог и горког искуства, јер се тако нешто зуцкало и причало да је као једаред, једно

А знао је кад и како треба погледати. На капуташке, то јест пулгерске девојке само погледа и уздахне, а на паорске намигне и к

И данас је већ почео своје обешењаклуке. Једна му је већ рекла: »О мустро!« али то њега није много женирало. Знао је да је боље кад женска грди него кад се чини невешта, па се није бојао; он се само бојао оних дренових буџа које се

Нећете се скрасити ни у тој вашој башћи. — И-ју, фрајла Јуцо, нисам знао да сте тако свирјепи! Хе-хе, ал’ нећете, нећете, знам ја то добро! Знам ја, фрајла-Јуло, ваше добро срце!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Увек би по неки нов надошао. Нико не би знао одакле је, који, тек би почео да се виђа међу остале и вуче се онако као други, ту око клисарнице, реке, гробља.

Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.

Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту. Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством.

Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду. „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на

Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести. — Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа. — Допада ми се.

Намирисао је да је зло, па није ни ишао код госпође Персе у визиту, јер је знао да је већ све узалуд. Госпођа Цифрићка је тако наместила Љуби под главу да Першуновић и госпођа Перса на врат на нос

Љуба је све то унапред знао, па нити је више госпођи Перси ишао, нити је што писао, него се бринуо о новој каквој партији.

Он понуди Љубу да транжира. Љуба је добро знао транжирати, али опет од толике зечине се убезекнуо. Гуска, ћурка и само прасе лакше би му ишло.

момак био машкртан, ако је слаткише јео, а за кисели купус није бранио — тај већ није био у милости; па још ако није знао печење транжирати, онда је сасвим изгубио кредит.

Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа.

— Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам. — Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла-Јулку

Остајем са почитанијем Јулка Нерић Кад је ово писмо прочитао, Љуба није знао на чему је. Саопшти га чика-Гаври. Чика-Гавра га прочита. — Шта мислите, чико, о овом писму?

Фрајла се морала на то насмејати. Чика-Гавра седео је већ на том дивану, па знао је како ваља сести. — Дед свирај, девојко! Сад фрајла седне код клавира и почне свирати.

— Ја сам мислио да компаније само у трговаца и солдата има, ал’ никад нисам знао да и музика компанисту потребује. Из тога се види да без трговине нема нигде ништа.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за леђима, а да га човек пита зашто то чини ни сам не би знао одговорити...

оне разбијене дивизије, што се у највећем нереду пробијала и даље кроз кукурузе ломећи их, журно одмицао друмом Бог би знао где, један армијски аутомобил, за којим се вукао огроман реп прашине, дојури му муњевито у сусрет.

Волим ја вереницу Али како? Ето, убио бих се ја с места кад бих знао: да за мене од сад треба да не постоји друга жена. Да не постоји друга жена, па то би био ужас!

И тако, задовољавам ја ту потребу од свога дечаштва, а она о томе појма нема, и ко би знао која је она сад по реду коју волим.

вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради. Онај који не уме да подвали подвале њему, вели.

Африка

То узајамно миметирање довело је до апсолутне спољне идентичности. Догодило се да му је један црнац, који је знао да Вуијеа занима тај инсекат, донео на место инсекта цвет.

Цела је игра приређена иако нико није знао да ли ће њаму хтети доћи или не. Они су дошли, играли, и отишли, а њина идентичност није била утврђена.

Сада је остао само споменути младић који још није знао имена својих другара. Изјавио је да је на гозби био добио најгоре делове тела, да су са собом имали и једнога кувара,

Он више није знао како би становао унутра: све је било мрачно, с немогућим степеницама, и претило да се сруши. „О, имати кућу, праву

„Ако ти хтео, ако ти хтео, могао посвати ја; ја мене ти стезао, ја знао шта чинити!“ свађа је на француском. То су оне исте Бауле које ће сутра заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као

И да ми то није рекао, ја бих знао да је врло тешко да му се тако шта догађало, јер иако не сазнамо увек због чега је једна ствар изузетна, ми смо увек И

О знацима које ми је Пебењани давао није било речи. Знао сам врло добро да му је он већ поручио како има да се држи према мени и да нити ме више овај чека да му дођем, нити ће

То беше сасвим друго сазвежђе него наше, и ниједној звезди ја нисам знао имена. Кувар је на тек наложеној ватри спремао футу од кокоши и проса; важан, он је бесмислено отварао масу конзерви,

— Могу. Гледао сам у ноћи јединог осветљеног, тог чудног, кратког, дебелог, скоро расплаканог човека, који је знао да сам овде, који је знао да сам у неприлици и који, кад је видео да може да ме из ње извуче, долази сам да ми се

у ноћи јединог осветљеног, тог чудног, кратког, дебелог, скоро расплаканог човека, који је знао да сам овде, који је знао да сам у неприлици и који, кад је видео да може да ме из ње извуче, долази сам да ми се понуди.

Без Вуијеа ја не бих никада знао важност и значај Куликора. Обишао бих, као и сви остали, место које је за црнце оно што је за нас Косово.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Разумиш? (Ошиде.) ПЕТАР: Богати, госпођа, шта мисли овај мој господар? ЈУЦА: А бог би га знао. ПЕТАР: Та да га је псето толико година служило, пак опет би требало другојаче да поступа. Али ништа!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника.

Гарсулија је само погледао презриво. Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то.

језику, који је био мешавина немачког, словинског, који је у Млецима био научио, и руског, који је са Крфа добро знао. Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсули се смешкао.

Пошто је он био у војсци испредњачио, а најбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала да он, у њихово име – ако буде потребно – говори.

Био је то човек глават, космат, запуштен, помало и одрпан. Гарсули је знао да Трифун има неколико рана, али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је то изазвало жељу да га мучи.

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око

Нити ће бити војници. Гарсули није био глуп човек. Он је знао да, један човек, има само ограничене могућности. Њему је било стало да се легално питање у реду реши, а шта ће бити

И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају.

Он је чуо како Енгелсхофен мрмља „јер сте“. А шта су, Гарсули је већ знао. Енгелсхофен није требао ни да дода. Старац му је, после тога, просто окренуо леђа.

Седећи тако у грозници, на троношцу, Павле се сети да је Гарсули, однекуда, знао да је он удовац и да му је рекао да су обојица удовци.

Кад би се, међу хусарима, повела реч о томе, уз Ђурђево кикотање, Павле није знао да каже, чак ни турске речи, којима су му његове Влајинице, које је био купио из Турске, тепале.

Куд пут води са мном, питаш? Куд хоћеш!“ Ђурђе је све више махао руком, као увек кад би његова жена почела пре њега. Знао је да то, после, не може да се измени.

Теодосије - ЖИТИЈА

Цар га запита о здрављу И о животу светога старца оца његова. А он, пошто је све знао о својему оцу, све исприча цару, да је цар, због свега задивљен, хвалио Господа и светога старца, и сматрао га

Саве плодну добродетељима, и видевши на њему дар пророштва — када их је позвао на спомен оца својега, јер је унапред знао за чуда изливања мира од његових светих моштију која ће Бог учинити, те је рекао њему: „Када прослави Бог слугу

устава и иночкога живота узаконивши, и тако предавши да се држи, поставивши место себе братији игумана за кога је знао да је у могућности да се брине за њихове душе, целовавши цркву и часни и мироточиви гроб светога свога оца

у свему слушају, свима мир и благослов и у Господу целив давши, изиђе из манастира, узевши са собом оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе.

моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освешћиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски

краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи — не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У племенском друштву, јасно ограниченом и подвојеном, били су до ситница утврђени принципи владања и морала. Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати.

Суседна су села била често изложена таквим пљачкама, тако да су питали, како песма каже: „Ко би знао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђе бисмо ми шићар шићарили?

Имао сам прилике да чујем једнога од њих можда последњег. То је био слепац који је знао све познате песме о Краљевићу Марку и друге о догађајима из српске историје („кралске песме“); ниједна од ових песама

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати. Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда!

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл. Фотограф стиже, и намести бленд, Змај рече и то беше.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

” РИНА: Молим те, пређи преко тих баналности. НОВАКОВИЋ (чита): „Био сам необично узбуђен, нисам знао шта ћу да радим тога тренутка”. АНТА (Рини): Пати ли он од срца? СПАСОЈЕ: Ама, не прекидајте! Читајте, молим вас!

Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је питао, ја нисам знао докле ћу

Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је питао, ја нисам знао докле ћу путовати. Најзад се одлучим за Беч, тамо ће ми бити најпријатније, јер познајем Беч”. АНТА: Сасвим.

СОФИЈА: Не знам, донео један дечко. СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор.

СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор.

АГНИЈА: И није то само госпођа Драга. Јаој, када би ти знао шта се све говори и због те свадбе и због много чега другог.

(Оставља слушалицу.) Где сте, забога, господин-Шварц, трипут сам слао по вас? ШВАРЦ: Извините, нисам знао да је ствар хитна. СПАСОЈЕ: Та како да није хитна. Изволите, седите! ШВАРЦ: Благодарим. (Седне.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су

Очекивале су херојство, али ја нисам имао воље да изигравам хероја. Онај се још знојио по темену и по томе сам знао да се плаши. Од неког ко из чистог мира или досаде завитла књигу насред часа увек је могуће очекивати и нешто горе.

Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи. То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем.

Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика. Било је заиста подне и мој стомак је то знао. Нисам га слушао.

- додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа. Нисам морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није

Мислиш ли и ти да би боље било да сам се обесио. - Он мисли! - забила је нос у књигу и по томе сам знао да је наелектрисаност у кући достигла ниво белог усијања. То ми није било непознато.

- Да нема ко да ти их купи? Зграбио ме је за ревере капутића и сада сам знао шта је на дневном реду. Увукао сам главу у рамена и следећих неколико тренутака чуло се само ударање и Веснин плач.

Гледајући у Тимотија, знао сам да он не може да не мисли на то, и да не мрзи ту кухињу у којој се мама и ја састајемо.

Нисам знао одакле да почнем, иако сам могао да почнем с оним јутром кад је Станика као заборавила да постојим, а ја отишао у школу

Био сам слободан и сâм као пас и нисам знао шта да почнем; сви су ме тако лако пуштали од себе да ми је било јасно како не вредим много.

„Једина моја...” — замишљала је Татјана да јој Оњегин пише. Тако, вероватно, замишљају све жене. Сада сам знао почетак. Једина моја... - написах - „дуго сам мислио како да почнем.

Прилог времена „прошлово”, шта је то? - Њу, Слободане, њу? Слегох раменима. Багрицки понови питање. Нисам знао и он ми уцрта кеца. То је поред оног из математике био већ други а до краја године било је нешто преко две недеље.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па кад је прве, нормалне школе изучио кад је већ читати, писати и нешто рачунати знао, отац га код куће задржао, није га дао више никуда, и ту је морао бити све и сва.

Пера, додуше, није био рђав; штавише, имао је врло добро срце, предобро, само не за себе. Ако је у дућану, није се знао погађати; ко је како хтео могао је добити. Није гледао коме ће на вересију дати, ма коме.

Господар Софра иште вина. Чамча извади. — Хајде да пијемо, ту се спавати не може. Да сам знао да ћу међ’ такове људе доћи, не би’ се био кренуо.

Није то баш ни лако, и ту треба имати способности. Па такав је човек, особито младић, општељубљен. Па је знао још свирати у флауту и на гитар, па није рђаво ни певао. Лепа својства за допасти се.

У мушком друштву, где није било ни једне даме, није се дуго бавио. У цркви, и ма где, знао је описати тачно како је која дама обучена, какве је имала хаљине, шешир, рукавице, ципеле, али све.

И то је одмах знао приметити је ли која укусно обучена или не. И кад би која укусно била обучена, онда би рекао о њој „Кабінеттсстüцк”.

Штета! XИВ Шамика, кад је отпутовао, није ни сâм знао куда ће најпре. Рад би у Милано, а рад би у Млетке. Венеција и „Мајланд”, то је била Мека и Медина за путнике рат

— Е, свако себи вуче. Такав сам и ја. — Па шта ћемо сад? — Све је прекинуто, тражи другу! Ја сам одма’ знао да ће тако испасти; сад тражи даље. Дакле, неће од женидбе бити ништа, и то из верозаконског назора. Ма шта!

Шамика убезекнут, збуњен, није му на ино, већ мора се вратити. Од женидбе нема ништа. Сам је крив; није знао ствар довољно у тајности држати. Неко је ствар издао, али не може да погоди.

и Пеште четрдесет година. Варошки иижињер, његов пријатељ, који је с њим век провео, и живот Шамикин знао, израчунао је да је Шамика за четрдесет година, путујући између у.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Премештаху га сваки час, да умирује тај свет, који се сваки час селио. Знао је да ће га, одмах после прегледа, упутити на бојиште.

Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све лично знао, он се потпуно успава. Ето, помисли, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није

Одабран да замени полковника, знао је да ће га овде учинити потполковником пука и било му је стало да данас све добро прође.

Није знао како ће им бити. Није знао ни да ли ће их икад више видети. Изнурен од бола под коленом, на који се није обазирао, седе

Није знао како ће им бити. Није знао ни да ли ће их икад више видети. Изнурен од бола под коленом, на који се није обазирао, седео је, тако, клонуо, још

Као са његовим најдражима, тако беше и са пуком и са црквама и читавим тим народом, што није знао ни куда ће, ни шта ће.

И никако није ишло даље. Пошто је српски знао само псовке, он их је викао и пред официрима, дајући наредбе, а расправљао је ноћашње догађаје на немачком.

позове фелчер и да приђу кола на која ће га после, као мрцину, натоварити, познаде свог војника, јер их је све лично знао. Потресен мишљу да ће тај бедник, кроз неколико часака, можда бити слеп и узет, притера коња ближе.

Идуће логориште била је варош Радкерсбург. Официри, међутим, беху то вече гости у дворцу печујског бискупа, који је знао језик пука, јер је у околини имао на хиљаде верних својих Славена, католика.

Његов брат Вук, кога је неизмерно волео док беше дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као аманет очев и као луда, пуста војничина која се само њега бојала.

којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за које нико није знао ни чије су, ни шта су.

Замишљао га је, хтео је да га замисли крај ове жене, али узалуд; није био ту. Чак и та деца за коју је знао да су ту, негде, иза зида, па плачу и дрече, буде се у мраку и дозивају матер, као да нису постојала.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Она је најбоља и најпоузданија зато што је Вук био изванредно надарен сакупљач умотворина, који је знао увек да одабере и најбољу и најтипичнију варијанту из мноштва сличних пословица.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Погледам лево, кад тамо ја— сав у коцкицама и пругама. Телевизија! Да сам само знао, могао сам још тада казати равно у камеру: »Драги гледаоци, данашњи дан обиловао је догађајима; како у земљи, тако и

« Био бих први. Овако — ништа. Да сам само знао! 1950. У моје време четрнаестогодишњаци су имали само два пара панталона: једне кратке, за лето, и једне, које су

Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш! Свлаче те у своје блато. Провинцијалци! Али знао сам добро да ће се Одри Хепберн кад-тад појавити.

Видео сам их у филму »Рат и мир« (америчка верзија); без везе, одмах сам знао да га не воли, да је са њим само онако.

— Јер ме не волиш. – Жужи, Жужи! Тако сазнах да се зове Жужи. Нисам разумео ни речи од њиховог разговора, али сам знао о чему се ради. Тачно сам знао о чему се ради и кад је погледала његов сат. — Скини га! Он га скида и ставља у џеп.

Тако сазнах да се зове Жужи. Нисам разумео ни речи од њиховог разговора, али сам знао о чему се ради. Тачно сам знао о чему се ради и кад је погледала његов сат. — Скини га! Он га скида и ставља у џеп. — Тако је боље...

То треба прославити, помисли! И мада ништа није говорила о себи, знао је и када је добила свој први бикини, и прве фармерице од дунда Јоза из Калифорније, познавао је и праву боју њене

Јер Град је добро знао да је сувише скупа играчка за све њих који је познају још од детињства, да је луксуз поседовати је и да није могуће

– Рекао сам ти да понесеш нешто са ниским штиклама... – Ко је знао да је оволико далеко? Манастир Светог Михаила, који се из долине чинио близу, као да се све више удаљавао што су дуже

Нисам знао треба ли да се узбуђујем, јер још нисам био одрастао. После је хитро прескочила гвоздену ограду свог врта и отрчала

Време је протицало и нисам знао да ли је почело јутро или је тек прошла ноћ. Закорачих у врт и разазнах необичан орнамент на чеоном зиду текије.

— одговара Бел Ами. – Свлачио бих је лагано и посматрао погледом шлогиране кобре... – А онда? – И те како бих знао! Бел Ами ћути. – Знао бих већ... — каже Пуфко. – Досадно јој је... Пуфко скида наочаре за сунце.

Матавуљ, Симо - УСКОК

страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је знао е је њека глупост тудешка, онога горопадног, немилог, крутог Тудешка Кнајста!

— Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер... — То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући. Остали бјеху задовољни предомишљајем контовим.

Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелима код владике, бјеше

Јанко је знао да је наше приморје било њекад млетачко, да је Наполеон разорио млетачку државу, да је приморје по уговору припало

припало ћесаровцима, да су га послије Французи преузели, да су га Руси и Црногорци отимали од Фрâнцуза, али то је знао у главноме. Опазив да Стево Бајов умије најкраће, најпрегледније причати, наведе га да почне с почетка.

Владика нам то потврди. Рече да је био страховит бој... чекај, гдје оно? гдје оно рече? То није знао ни Крцун, који се узалуд мршташе од силног домишљања. — То је било, велите, у јесен године... Које? — запита Јанко.

— Реци: „Ваистину роди!“ — Ваистину роди! — понови Јанко, смијући се такође. — Тај сам поздрав већ знао, научио га од Граничара! — А сад хоћеш ли устајати, да ручаш? Доље те чекају!

да је Јанко знао да у тај час, на томе истоме пољу, у другоме браству, у колијевци плакаше дијете, које ће доцније, као највећи српски

Код Стева Бајова опет заподјенуше разговор о ратовању Француза. Јанко је морао испричати све што је знао о Наполеону, о његовом првом браку и другом, заточењу на Елби.

Жељан сам човјека из свијета, а сувише, с овијем бих ђетићем имао говорити дан и ноћ! — Не замјерам, господине Саво. Знао сам лијепо да ћете, чим се састанете, заподјенути о свјетским и учевнијем работама, као што вам личи!

Јанко се насмија и отвори. Дијете унесе рукомију и врч воде, па, пошто то положи на сто, унесе чизме. — А како си знао да сам ја већ устао? — пита га Јанко. — А како не би устао на јутрењу?

“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!“ — „Ето, знај сад!“ — „А како се излеже?“ — „Лако! Покриј га ђубретом, па ће се десете недеље излећи машче“.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је. КУМАЧА: Ћути, лудо, шта ће ти прапорац. ДЕВОЈКА: Ђаво га знао, нисам нимало задовољна. КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да!

А овако код оца... ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба? ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да!

ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао. ОТАЦ: Еј, ћурке женске, па из тога ви држите да ће он њу да проси.

ДЕВОЈКА: Па шта ме не дате кад ме човек иште. МАТИ: Он те јошт није искао него је казао: да је знао, он би те сам узео. Па отац ти се боји: упустићемо ову прилику, а онај неће доћи, па шта ћемо онда.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

човека мора задовољити е, што ће рећи поетске критеријуме лепог и доброг, и бити увек спреман да повлађује жељама: Знао је он и колико је небо далеко од земље, и одакле се може дохватити до мјесеца, и куда тече вода.

Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро. (Прича о великом чобанину) Ко задовољи истину

Петар Чобанин знао је да разговара са децом: осећао је сву неважност, пролазност и необичност нашег постојања. Тај осећај живљења и

о доброј куји) Нема те ситуације сељачког живота, тог посла, тог тренутка свакидашњице, о којима наш песник не би знао да каже проживљену, тачну реч.

прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регетале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.

„Имао сам виолину, али нисам знао шта да свирам”, рекао ми је песник у једном разговору. Године 1949. Записао је стихове под насловима Био једном један

и стара, врло стара, -јастуке од жуте свиле нико није прао, на доручак нико није звао, а ловити мишеве нико није знао!

Жалосни тон најпре ремети оно а ловити мишеве нико није знао које се уклапа у музичку схему, али је по духу супротно елегији: фраза је из говорног језика, и у њој се осећа рђаво

Човека у кога верује знао је преобратити у помагача, у сарадника и саучесника. Подстицао је, убеђивао, упућивао. „Није то за мене, не умем да

Присуство у уређивачком одбору схватио сам као могућност да му још једном, помогнем. Само је он тачно знао какав лист жели да оствари. Ми, сауредници, трудили смо се да дослутимо његове замисли.

опредељења, његове ироничне визије света, те нарочитог, издвојеног односа према песничкој уметности: Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Кад мене обесе, начаст вам народност! Хм, хм! То је ђаволски посао. СМРДИЋ: Ја канда сам знао, те сам био умерен. ШЕРБУЛИЋ: Шта, умерен? Нисте ли ми једно парче из руке истргли?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика. Његов рад пада у доба од 1716.

За своје доба Бранковић је био учен човек, и знао је, поред српског, латински, мађарски, румунски, грчки и турски. у Букурешту, поред кнежева брата Константина

Он је био најученији српски богослов свога доба, знао је и писао поред српскога и латински, немачки и мађарски, био је стручњак у питањима православне теологије, називан је

Хоповском игуману Теодору Милутиновићу, родом Ваљевцу, допадне се бистар дечко који је већ лепо знао читати, и узме га за свога ђака.

Обрадовић је знао своју спрему и способности и зато се задовољио једним осредњим еклектизмом, имајући непрестано пред очима стварне

Хорације је био његов главни узор, и Де арте поëтіца знао је напамет. У своје »љубимце« он рачуна три песника: »псалмопјевца« Давида, Клопштока, онда слављеног немачког песника

српској оази у Мађарској, васпитан у мађарским школама, и пошто је цео век провео у мађарском друштву, он је мађарски знао као српски, имао известан мађарски патриотизам, мађарски језик називао »наш народни језик«, Мађаре називао »наш

— Сима Милутиновић је рођен у крају и живео у земљи где се много и добро певало, и он је народне песме знао још из детињства.

— Он није био ведра глава, и довољно је зато читати његова чудњачка писма и пратити га у животу. Он врло често није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека.

Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив. Иако је добро знао народни језик, писао је неким нарочитим, својим језиком.

Оном што је сам знао и како је умео и могао, Милутиновић је учио свога ђака, више му отворио вољу на читање но што му је могао дати каква

тренутку непрекидних борби са Турцима, васпитан од Симе Милутиновића који је занесено волео народну поезију, Његош је знао народне песме, волео их, скупљао их и подражавао.

Милићевић, Вук - Беспуће

у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао.

Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.

Све га је сметало, бунило, узрујавало. Он је већ толико пута, и нехотице, прочитао натписе у колима и знао их готово на памет; неке фразе, грозне и сакате, урезале му се у памет и непрестано се понављале, мучећи, прогонећи,

Јуче није смио да се тога стиди, бојао се да не увриједи, да не понизи нешто, — што је то било, није знао да ли себе или оне који су умрли.

Гавре Ђаковић ни сам није знао како се обукао, стрчао без доручка низ степенице, јурио станици, шетао немиран и узрујан, погледајући на сат који је

Он је добро знао да га мрзе и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом поносио, говорећи о њој са ријетким задовољством, при

давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре.

он му се био предао са затвореним очима и малаксалим тијелом, проживљујући грозне часове, очајне у својој празнини. Знао је да је она сама код куће, да је инжињер још у јутро некуд отишао, да се и она можда досађује и мучи, да можда жели

њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које запињаше за ципеле, ни за трње које зауставља.

Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на

не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити нажао.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао. Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и

Али је он и то знао да ће ту наредбу свак, па и сам наредбодавац слабо зарезивати. Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па

— Кајо! — викну Јова, па лупи бесно ногом и зашкрипи зубима и опсова нешто арнаутски (а то је свега и знао), и хтео је бесно погледати, али му очи одоше на салату од целера. — Зар ти мени то! Твоме Јови!

Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му

— Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева! Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.

« Потписан: Јован Максић, указни поштар. И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана, куд и камо пре постављеног рока, ето му ње.

Не, рука би ми задрхтала кад бих ја такву клевету написао! Био је благе душе, сувремен, знао је Емила деветнаестог века напамет и казне је употребљавао само оне које су биле побројане у Методици, не знам на

Децу је волео, а деца њега. Васпитање, а не крута дисциплина, то му је била девиза. Знао је он и памтио како је њему мрска била свака стега и тиранија.

Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би обично бранила »тати«

То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао. Увек су после те и такве учтивости следовале бруталности. — Па како сте то оболели, ваше сијателство, мајкин принче?

— Па како сте то оболели, ваше сијателство, мајкин принче? — Пао сам! — прошапта Марјан, јер је знао да после тих титула следују батине. — А где си то пао, благо мени? — На тротоару. — Е, ’оће то. ’Оће!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао? Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије.

Врти му се тај мозак витешки, Цели свет се око њег' окреће — Чини му се ни ђаво га неће. Зборио је што је лепше знао, Чинио је што боље могао, Ал' кад виде да не може тако, Домисли се, обрте инако, И нареди лажне гласоноше, Те на

Кад би знао ди је она саде, Да јој кажем срца мога јаде, Мога срца заљувени плам. Свето место, јако што ја газим, Сваки

У потаји ружа млада цвала, У потаји па је и опала; За мирис јој нико ту не знао, Све нестало, а трн је остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама тешка трна, —

) 6. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Да драгог чека, то сам ја већ знао, У врту тамо код липова строма, Јутрени поздрав куд јој увек носи И пољуб од ње за уздарје проси. 7.

ласно Да онда њу ми згуби смрти крута; Тек сада знадо, али здраво касно, О чему доста мислио сам пута, Но да сам знао ово јоште тад, Тек дужи би ми био срца јад. 46.

Ал' што ли је Раде крив ту био? Та он није, сирома, ни знао, Да од оца мому сам искао... За годином годиница прође, Глас менека тужан амо дође, Низа лице проли сузу тешку:

Та ко ли је тако пушит знао? Ко ли икад таки дим пуштао? Та све венац за венцем навали, Кад год ага лулицу запали!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.

Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута!

У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да „зна у сат“, али касније се

Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао: — А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро.

прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе, па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.

Гост је прошивао стељу од самара, а дјед је пажљиво гледао у његове руке. Њему који под богом ништа није знао начинити свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би напречац занијемио.

Ехеј, с главе скинуто, испод репа извађено, нит му старо кашље, нит нејако плаче. И ја бих тако знао. И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа или мотике и све

Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој, смиреној јесењој води), а зачуђена дружина остаде да гонета каквог ли то свеца

Чак се и ја нађох побуђен да им помогнем у рјешавању загонетке и већ заустих да поменем јединог свеца кога сам знао, светог Брцка-Прцка, али се сјетих какву смо грдњу због њега извукли и ја и стриц Ниџо, који ме је с њим упознао, па

— Светог Јована! — досјећа се брадоња. — Па да, брате, њега. Тај, канда, ни себи није знао помоћи, а камоли ће тек мени.

Зло би било да сте увијек будни. Ваљда се сјећаш, Раде, како си ми знао праведнички зујати и досађивати као подневни говеђи обад.

Није ме драги бог у то упутио, па ето ти. — А знао си овога уоквирити, а? — То је мој и брат и светац, и ја друге не припознајем, па ви радите шта вам драго!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГИНИЦА: Ко долази? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Имотски кадија! ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Знао сам да ш пребледети! ХАСАНАГИНИЦА: Имотски кадија? Он, после седам година? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Хвала Алаху!

Да ми прво поразмислимо. ХАСАНАГА: Шта мислиш, да није можда умешан и кадија? ЈУСУФ: Ко би га знао! Ево ти га! ХАСАНАГА: Е, дуго ли га је задржо, свиња једна! Гледа да га се што пре отараси! Ти седи, и не излази!

ХАСАНАГА: Чу ли ти ово, ефендијо? Оће да се опрости с дететом! ЈУСУФ: Не видим ништа посебно. ХАСАНАГА: Нисам знао да је тако болећива. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако је како ти кажем. ХАСАНАГА: Морам ти признати да сам искрено запањен.

Наше је да оставимо утисак, — не знам ја какав; кад нас је ага овако облачио, ваљда је знао шта хоће. АХМЕД (за себе): А што баш ја да саопштим? Ионако ми не би веровали.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.

Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?... Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.

Нашто спомињати све оне жеље и наде, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?... Ја сам само то знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско!

Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид.

Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид... Знао сам ја све то, па ипак...

ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид... Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли!

Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави. Али ја сам осећао, знао и са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у

То је било све. Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим.

Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дâм другоме, да ту сву своју лепоту, милину, љубав и срећу има.

А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу од остале, али ипак си била нешто друго, нешто, што ме је спречавало

Вратих се. Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени.

Седох. Дрхтао сам као прут. Одједном чух лаки шушањ. Знао сам да си то ти. Хтедох да устанем али не могах. Стиснух само јаче песнице у трави и зауставих дах. Шум биваше јачи.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку,

— — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!

се, караће вас љут, толико спати што га пустисте, толико њега, што је сваки час необрађен што веку остаје, прогонит знао нештедимице, ма гонећ час, прогонио и век. — Пробудите га! — — Стани! нипошто!

не пусти сумње да те салете, у духове пренеси смртну вест, пренес' је пре нег оно што си знао свог родитељског духа заповест у сумњичарску, смртну своју свест!

Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда још претрпи се а не верујеш ли, — посрби се!

А Мирис што се по души проли, то су боли. Не гони боле, не гони, Јоле! Болу ти беше посвећен век — Телу си знао видати боље, Ал' ком се душа са болом коле, јадан је томе кољиво лек.

Је л' боле срце, или љуштика? Схваташ ли, површниче?” Ја бих знао иначе на то одговорити, ал' нећу да га једим, редак ми је гост; размишљајућ бајаги ћутао сам. „Па шта то читаш?

— Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је,

„Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

да нису виделе, „него — веле — има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град“.

А змај му одговори: — Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио. А Стојша му рече: — Ја теби нећу ништа, — па га пусти.

А змај му одговори: — Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио. Онда му Стојша рече: — Ја теби нећу ништа, — па га пусти.

по свету, и тако путујући задуго, дође у једну планину и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба.

После дођу слушкиње н кажу царевом сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

Пошто се смрче, Грбо скочи у воду и дође до поноћи до коња. Одмах потегну коња за дизгине, јер је знао шта ће бит. Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду.

Ове је из куле нестало да није ни цар Петар знао како и куда. У онај дан кад цар Петар из куле изиђе, беше један кривац на белом лебу који бијаше осуђен на робију од

Роб му одговори: — Би ти знао наћи и довести кћер овамо, само да ми се овога тешкога гвожђа опростити. Цар Петар заповеди да гвожђе са осуђеника

Кад цар и његов доглавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: — Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео.

што легне, али долете два гаврана, те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао. Онда се ђаво расрди, па му рече: — Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди бестрага

Кад ветар стане, господар од галије није знао где је и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла.

Мој кума Максо, имаш благу жену, па си се размазио, а да ти је моја на глави, знао би шта је пис. МАКСИМ: Па ајде да се мењамо. КУМ: Само да може бити, дао би ти за њу и полак куће.

ИСАЈЛО: А шта је то трифеља? ДОКТОР: То је трифељ. ИСАЈЛО: Лепо, само кад би знао, шта значи. ДОКТОР: Како не би знао, шта је трифељ, шимловина и луково растјеније, кад у књиги стоји да добро

ИСАЈЛО: А шта је то трифеља? ДОКТОР: То је трифељ. ИСАЈЛО: Лепо, само кад би знао, шта значи. ДОКТОР: Како не би знао, шта је трифељ, шимловина и луково растјеније, кад у књиги стоји да добро участвује на вкус?

ДОКТОР: И Немци тако зову. МАНОЈЛО: Е, па то су гљиве. ИСАЈЛО: А откуд ти то знаш? МАНОЈЛО: Како не би знао, кад код нас у кући Немци сваки дан готово једу.

Ово је доста да постигнеш поњатије датела. ИСАЈЛО: Али, шта је то дател? ДОКТОР: Како не би знао шта је дател? ИСАЈЛО: Не знам ни како ћу искати, ни гди ћу га тражити. МАНОЈЛО: Да није то што и Немци зову дател?

ДОКТОР: То не граничи ни на каку сумњу. МАНОЈЛО: Е, па код нас се каже урма. ИСАЈЛО: Урма? Урма? То сам и ја знао? ДОКТОР: Урму нисам хотео употребити, јер је реч турска, а од таковог ђубра треба језик чистити. (На страни.

МАНОЈЛО: О, да лепи речи! Кад би само смисао њиов знао. ДОКТОР: Знаћеш, драги мој, јер свашта има своје клипе које треба прећи. Како ти је име? МАНОЈЛО: Манојло.

ИСАЈЛО: Он ми увек говори, кад полази куд, да његов разум оставља код куће да седи. А зашто, бог би га знао. МАНОЈЛО: Па јеси ли га који пут видио? ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума?

ДАМЈАН: Како би ти то од мене захтевао, да ја теби за твоје новце јемчим? КУЗМАН: То сам ја напред знао, зато сам ја моје новце и ископао. ДАМЈАН: Шта? КУЗМАН: Тако је, мој комшо; ја сам моје новце избавио.

ЈАКОВ: Него, да идемо на суд. Ти, мене, од благородне фамилије, тако да злостављаш! СЕЉАК: Синовче, ја нисам знао да си ти човек. ЈАКОВ: Сад знаш, зато ајде на суд. СЕЉАК: Прођи се суда, човече, шта сам ја крив?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео? СТЕВАН: Милостива госпођа, молим за опроштење, ја нисам знао. СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за

Но све је било као на длану: Простор и време у нама, рачун на столу, Рим... Једну од важнијих тајни знао је Боромини: Да изувија облик, измучи линије, да се Лепота равнотеже осети као бол, Али и као блаженство што

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

“ Ту ме он начисто испусти из руку; право на паркет, толико се био запањио што умем да говорим! Није уопште знао. А у ствари, ја сам од самог почетка умела да брбљам, само што нисам имала шта да кажем, у томе је штос!

Ја то стварно не разумем. Па ја сам већ са десет година знао шта ћу да постанем у животу! А ти? Хајде, реци, шта мислиш да студираш? Шта те то тако изузетно занима?

Баш тако. И што је најзанимљивије, нико није знао у које време долази на посао; мора да је стизао још по ноћи. Једноставно, постојала је једна ствар у коју сте могли

Тај човек је, наиме, знао све о мени, а ја о њему ништа! Био је нешто као крунски сведок свих мојих љубакања пред капијом, њега су питали да ли

Познавао ме је још као клинку, знао је све моје перје, кад сам шта подобијала, а врло је могуће да се сећао и дана када сам први пут скратила косу и

перје, кад сам шта подобијала, а врло је могуће да се сећао и дана када сам први пут скратила косу и продужила сукњу — знао је, дакле, све о мени! Ако се више не појави у киоску готово је с јединим правим пријатељем!

— пита га цариник. Пластичне или керамичке? —Молим? — зграну се наш повратник. Он, наиме, каже Суле, уопште није знао да је у међувремену Југославија постала најважнији увозник пластичних коски за псе, са аутентичним мирисом праве кости

се да сам у огромним количинама питала полицајце где се то у Лондону налази извор тоник-вотера и нико од њих није знао да ми каже гдје је то место!

и, како се касније испоставило, обрисале прозоре рукописом његовог последњег романа, што он у том тренутку није уопште знао. Тај филм ћемо гледати тек сутра, хоћу да кажем! После два дана црначког рада, ствар је ипак некако избуџена.

о коме је реч помисли да ће живети као камен у бубрегу, сад кад је најзад мазнуо телефон, али, види врага, некако није знао коме прво да се јави, и не само то: није уопште имао никога на целом свету коме би могао да се јави!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ — А ждрал ће: „Нисам из неба пао?“ „Откуда идеш, враг би те знао!“ „Слушајте, момци — птица ће мирно — дуг сам имао лет — дане и дане носе ме крила, прелетех силан свет.

Мачак је састав прекрасан дао, у друштво првих мудраца стао, овако не би ни лисац знао. Добар си, зече, добро ти име, оцену спремам још ове зиме, кад видиш торбу старога Симе.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Од првога часа, од сасвим првога часа. Само ја нисам знао да изразим шта осећам, нисам знао ко проповеда исто; није имао ко да ми објасни. Је ли, Марија?

Од првога часа, од сасвим првога часа. Само ја нисам знао да изразим шта осећам, нисам знао ко проповеда исто; није имао ко да ми објасни. Је ли, Марија?

Али ја нисам ништа поверовао. Ја сам знао колико је он добар и колико би њему било немогуће да учини тако ружну ствар.

— Откуда знате да сам био? — Малочас сам видела његову матер; она је ожалошћена што и њу нисте потражили. — Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда?

Када се вратио из марине родитељи су га оженили. — Је ли то скоро било? — Има шест година. — Је ли знао да желите да пођете за њега? — Не знам. Ја нисам никад никоме то причала.

Нисам се бојао, осећао сам само задовољство што га видим таквог. И он је то знао. Сигурно да је знао. И уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд.

Нисам се бојао, осећао сам само задовољство што га видим таквог. И он је то знао. Сигурно да је знао. И уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд. Бојао се да мислим да је демон.

Ја сам знао цео предео а ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у обом месту,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Да ми је само знати шта му је то требало? СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало.

јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет. Знао је добро он шта ради.

ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник! СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке?

АГАТОН: Е, то је лепо од вас! Ама, кажем ја њима: паметан је то човек тај адвокат, неће он терати у крајност. Знао сам ја то! Е, баш вам хвала у име целе породице. АДВОКАТ: Молим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту. — А зашто? — А враг би га знао... Заглави се нешто напред, или таква му је ситуација...

Зауставио се преда мном, примио равнодушно рапорт, јер је знао унапред шта ћу му рећи. Пошто ми лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике.

Сунце је излазило када ме је неко повукао. По навици сам скочио, али нисам био свестан својих поступака, нити сам знао где се налазим.

И тада наједном нестаде оног тешког стања, које ме мучило већ дуже време, а ни сам нисам знао од чега је долазило. Из оне шуме десно почеше да излазе Аустријанци и кроз импровизовану саобраћајницу да ускачу у

— Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си.

— Ало, ало! — А теби, наредниче, треба два сата да стигнеш! — прекори ме љутито командант. — Лутао сам... нисам знао правац — правдао сам се. — Слушај... извештаваћеш ме чим се што деси. Јеси ли разумео?

Оставих слушалицу, размишљајући како људи сасвим без разлога заплићу и онако мучан и тежак живот. Нико није знао да ме упути, а сада се командант љути, као да сам ја шетао по пољу и брао цвеће.

Изгубисмо, познадосмо — вели са извесном тугом наредник ђак Тасић. — Да ме нешто сада пусте кући, знао бих да живим. — Је ли, богати — обрати ми се наредник ђак Вукосављевић — зар ниси могао добити одсуство?

— мислио је наредник... — А шта ће рећи командир... Питаће где сам био ја... Хм! — сумњиво заврте главом... Знао је из дугог службовања у овом пуку, да крађу никад не треба објављивати. Није то нему први пут.

— А, то за твоје године није ништа — теши ме он. — Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе. — Он се окрете своме сеизу: — Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати.

Вечерњи поветарац, испуњен мирисом увелог лишћа, пиркао је. Ишли смо ка железничкој прузи. Али нико није знао на коју ћемо страну, да ли ка северу, према Немцима, или на југ, према Бугарима...

Коњи дрхте, а и ми смо усплахирени. Вели Груја: — Кад бих знао да мене гађа, умео бих да се чувам. Кад овако обасипа, човек да изгуби главу.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

рече Љубица. — Ни најмање. Ја сам учествовао због друштва, а и због ручка, за који сам знао да ће се давати после прегледа школе. Они се кренуше кроза село. Путом се водио говор само о раду у школи.

Видим да се радо сећате младости... — Младости ?... понови Гојко и замисли се. Ја је нисам имао, ни знао за њу... Не, не... ја нисам живео у младости, нити знам шта је то.

— Писареву... онога, његову жену ти познајеш ? — Знам је кâ тебе; како је не би знао... — А зна ли она тебе ? — Мучно, богме... Ми смо ти, братићу, овај... — Добро, то је добро што те она не зна.

да ја... поче он замуцкивати, задуван и узнемирен. А не знате... ви не видите шта је у мени... И сам нисам знао... Сад видим... Јест, овај... — О, пријатељу мој... и друже!...

он, гледајући је живо, севајући ватреним очима и говорећи брзо, узбуђено: у другој гимназији разболи ми се газда. Знао сам, ако умре да немам куд... други ме нико не би тако милостиво примио... пропао бих...

И чим ступих на испит, знао сам да ћу пропасти, јер није било страдања, нисам нимало страдао... И пропао сам. Па ево и сад, после оволикога

Кад дође у Брезовац, смрче се сасвим. Сад је већ добро знао ради чега је дошао овамо. Увуче се лагано у двориште, па одмах зађе под прозоре са источне стране.

А Стојан седе са Вељом и настави причати о последњим догађајима. Веља је то већ све знао, па стаде мислити о лекару, да ли ће доћи сутра рано, као што је обећао. После стаде мислити о Гојковој болести...

— О чем је бунцао ?... Испричајте ми све какав је тада изгледао, шта је радио ?... Веља таман каза шта је видео и знао, а Гојко стаде махати руком и опет удари у бунило. — За сад је обично бунило...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Бањицом, господо, ако нисте знали! То је прво! ЈЕЛИСАВЕТА: Сад само кажи да ти то ниси знао! (Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима

Ништа, ниочему! ДРОБАЦ: Ни један од њих ништа не зна. У почетку. А све што на почетку није знао, на крају зна! БЛАГОЈЕ: Ја мојом главом гарантујем да не зна! ДРОБАЦ: Неком зна, а неком не зна! Како коме!

Униђе ми као надркан пастув, а изнесу га ко пробушено прдало! Зна и што не зна да је знао! ГИНА: Мајко Божија...

ВАСИЛИЈЕ: Пре ће бити да се живот њим послужио и поиграо! А он... Нит је он знао коју улогу игра, ни зашто, ни у којој представи! (Са десне стране, скоро трчећи, долази Симка.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто.

И, тако, без тела, душа ми је невидљива, и невесела. Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.

Погледах увис, да ли је то месечине прах, или је ледени вир зоре, што ми гуши дах? Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком и страсном виткошћу девојке, њином притоком, Она то већ, из далека, колена пребија!

Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом. Да и са тих промена пада мрак пепељасти, и веје, густо, блиском и даљем, сном и

Можда је тада и сиромах Гаврило Принцип крај мене пролазио, али ја то нисам знао. УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ Одлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду једну драму, у Сарајеву једну збирку

од највиших положаја у војсци држао је Србин, шеф штаба, генерал Пухало (дефацто име је било Пувало), који је, у Бечу, знао мог ујака Васу Вујића и долазио му у кућу, због моје ујне, Бечлике, и српства.

Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима. Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису јоргована.

Чапа Радованчев, из Панчева. Осталима не памтим имена. Мене је спасао Шаца Петровић, лекар из Кикинде, кога сам знао и пре рата.

књижевника, у Савременику, и послао сам био прве песме ове врсте уреднику тога часописа, Јулију Бенешићу, кога нисам знао и који је мислио, у почетку, да је моје име нека врста псеудонима.

Скидају често и медаљу. Ја сам изненађен тим нередима, пред зградом Парламента, у трамвају, а шта се то догађа, нисам знао. Нисам још очекивао војничку побуну, мислио сам да ће почети, као у Пешти, у радништву.

Нисам знао никаквог сем војничког заната, а знао сам да је и моја мати јако осиромашила. Нисам веровао да ћу моћи понова да нађем

Нисам знао никаквог сем војничког заната, а знао сам да је и моја мати јако осиромашила. Нисам веровао да ћу моћи понова да нађем воље, и новца, за свршавање студија

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

МОРЕ 72 ДАНГА 96 МРТВО МОРЕ СТРАДИЈА У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се

А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? — заврши питањем обратив се мени. — Нисам. — Чудновато! — рече он мало увређен, поћута,

запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима: — Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго. у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму

Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи,

А то је бар тако важна ствар у земљи! — наљути се мало смирени и побожни господин министар. — Извините, то нисам знао рекох. — Нисте знали?!... Којешта!

— Нисам знао да је толико луд? — разговарају луди. — Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.

Ја се насмејах. — Што се смејеш?... Зар ти ниси знао?... А одакле си ти?... Ја му испричам како сам залутао, и да сам из далеке земље Србије.

— рече други. — А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору! — Е, па ко га знао! Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога, јер сваког срамота да се покаже кукавицом.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Сирота шаша, како би се шалила, да је могла осе ћати и говорити. Бог би га знао, шта је она скривила цурама вечерас. Па 'ајде, што је гњече и ломе, но је после бацају на чисту, окомишану гомилу.

Пио је као смук, пушио као Турчин, улагивао се око женскиња као Грк, лумповао више него што је живео... није знао мере ни чему. Кад је свршио »правдословије«, добио је за наставника »јуношества«.

Бесмо изнемогли од умора и — страха... И ако се крило, ипак је сваки знао куд и зашто идемо. Чувени Деспић беше починио толика чуда и задао такав страх целој нашој околини, да су му

Испити су му свагда ишли »као по лоју«. Досада није знао шта је то пасти на испиту. Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље

Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље или бар врло добро знао. Разгледа цео предмет, научи теже ствари, па ако и остане што сумњиво, он је већ знао да то неће бити питан.

Разгледа цео предмет, научи теже ствари, па ако и остане што сумњиво, он је већ знао да то неће бити питан. Догађало се, богме, да је понекад и са зебњом ишао на испит.

А има и тако лаких ствари, па им он ипак не може да ухвати ред. Ето, сеоба народа. То су прве лекције, које је он знао »као воду«, а сад су му направили читаву збрку у глави Келти, Финци, Хуни, Вандали, Готи, нарочито ови последњи са

шта би га могли запитати? Крсташке ратове... Како би му то испало? Хајде баш да проба!... — Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова.

би се Пера зачудио овоме одговору, јер му словенске државе беху тако нејасне и збркане, да им није никаква реда знао, али сад му беше свеједно. Он се осврте и стаде немарно да разгледа другове.

Резултат овога испитивања беше јасан и несумњив: будан сам; при чистој сам свести; ни трага од пијанке. Знао сам да од мог стана до школе морам корачати правом улицом сто и девет пута.

Између њих нарочито се прочуо чича Пера. Њега је знао цео наш округ, а знала га је и већина наших манастира. Ко ти није добио од њега какав паметан савет, или ретко семе,

Међутим сви смо знали, да од рођења свога он није знао за праву невољу... Али мене је највише занимало и падало ми у очи оно, истина врло ретко, но чудновато севање ока

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ето, видиш, како се прави јавно мнење, ако ниси знао. ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред „Народном гостионицом”? СРЕТА: Тамо, дабоме!

Да смо ми знали да ви хоћете да будете посланик... ЈЕВРЕМ: А да сам ја знао да он хоће да буде посланик... МАРИНА: Па лепо, пријатељу, ал' кад се хоће, све се то још може поправити.

ЈОВИЦА: Јесте, то признајем. Да ме сад ко запита: би ли се потурчио кад би знао да Јеврем Прокић неће бити посланик, и то бих пристао.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду. Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе

Све је то знао свет у селу, а нарочито неке удовице. Оне су сазнале и објавиле те податке о штатистици деце ћир-Ђорђеве; а оне су га

је кафеџија заслужан по човечанство, а нарочито по Српство, које се, политички раскомадано, ту састаје; а и шта би знао, шта би човек радио без кафане у овој одавно лепо и згодно названој долини плача, како давно назваше земљу.

« И власт остане, не сме даље. Јер ако ћемо право и по души да кажемо, оно тако је некако и било. Мића је знао неколико за село потребних мајсторија. Био је бистар и вешт у свему, а имао је чудо лаку руку.

Био је бистар и вешт у свему, а имао је чудо лаку руку. Умео је, на пример, да намести ногу кад је ко угане, знао је добро да брије, метне само ћасу са сапуном и сланик са сољу поред себе, па мало брије, мало посоли, па готово

и корисних ствари, као: реакција и прогрес, пролетаријат и капитализам, суверенитет, тиранија, еманципација женских, а знао је и да је својина крађа, и какве су скамије у Норвешкој. И тај исти Максим, да га запитате, не би вам то знао казати.

И тај исти Максим, да га запитате, не би вам то знао казати. »И наковњи увеличаше весеље! вели Срета на једном месту у допису.

— Бре, бре! — викну ћир Ђорђе као опарен. — Па сам си обећао! — вели му Срета. — Обећао сум, ама несум знао кол’ко коштује. — Е па сад знаш. — Много! — вели Ђорђе. — Ама није много!

— рече трећи. — ’Ајд’мо! Ниједан не пристаде. — А вала, и сам се чудим што сам се млатио с вама, кад сам вас одавна знао какви сте! — вели Срета. — Сви сте ви мемелуци, инертни према грађанским слободама.

Мрак се полако спушташе и замотаваше село у своје мрачне скуте. И сам месец као да је знао за то весеље, те се потрудио да га и вечерас својим одсуством увелича; изашао је тек пред зору, да не поквари

Молим те. Мића је знао чаршијски ред па је најпре лепо замолио ћир-Ђорђа. — Молим, побратиме, много ме љутиш с таке речи.

Таман је пустио ћата, а Љубица се брише марамом и хлади — кад стаде пред њу Мића. А знао је, кажу, жестоко да игра. Био је играч да му је требало пара тражити. Научио је у војсци многе »јевропејске« игре.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Шета он, шетају и крпе Његових кратких панталона. НАЗАДАК Цар Максимин, што од глади што од беса, Знао је да поједе шест ока меса Са салом, са кожом, цревима, костима И другим појединостима!

Шта то значи? Чудите се што нико није приметио Да је Жуња отишао у ноћ бајну? — И ја бих се чудио, Кад не бих знао тајну.

У срећна, лепа Времена она Могла се купити Једна бомбона. У каквој малој Невољи, муци, Знао је да се Нађе при руци. А овде, авај! Судбино клета! Ћути и спавај До краја света!

ЧУКУНДЕДА Од моје родбине, највише угледа, Бар за ме, има један чукундеда. За све је знао противутук, Сваком је истину гурао под нос.

Па пошто је знао да смаже свог ближњег, Близу је памети (као што кожи близу уш је) Да га није много мучило гризодушје.

Вређаш се? Па и хоћу, да те вређа! Дође час да се за милост моли! Знао си да нам окренеш леђа, А сад ћутиш, покуњен ко ђак у школи...” „Кукавни, бедни анархисто!

), довијао се. У јесен 1954. сретох, на улици, Оскара Давича, кога сам и одраније помало знао. Упита ме, јесам ли почео писати песме. (При првом сусрету, на исто питање сам му одговорио одречно).

Стигао сам да се запослим у великој новинској кући, и да после шест месеци даднем отказ на посао; знао сам прилично о животу, а певао сам о ономе што стоји изнад живота, што га превазилази.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.

дувна седа Што међ четир зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа, Нит̓ је кога знала, нит̓ њу когод знао.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако. Зар обадва нијесмо хајдуци?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Ако би са њим било још кога у друштву, који је не би знао, или био чуо за њу, али још је не видео, онда би Софка увек за собом, кад би они одмакли, чула разговор.

да има шта видети: да не мисли како они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању цену дао.

Што одмах, без речи, не пристаде? И по томе би сваки, нарочито он, отац јој, знао да она пристаје, не што хоће, него што се жртвује ради њих, да њих избави сиротиње и беде.

Идем, да наредим код куће. Морао је то. Није смео новога пријатеља да одведе онако, пошто је знао да код куће нико не зна и није ништа спремно.

А Марко, као да је знао каква је она сада, поново изиђе, да је охрабри. — Де, шта ти је? И, што никада, помиловао је по њеној уској, готово

И ма да су тада већ били у моди астали, ипак је наредио да се, по старински, поставе софре, јер је знао да их нико, сем њих, нема такве широке и велике, нико онако, за тридесеторо, дугачке, једноставне пешкире преко

После се виде како он тамо седе, и то не онако како је хтео, него како је знао да треба сада, на свадби, седети. Седе, да га светлост од фењера у лице запљускује, те да се, онако наслоњен раменом и

А тада, видећи како се он расположио, части свираче, ослободише се и оне. А и он као да је знао за то. Стога је намерно тако и радио.

и наређивао свирачима шта да свирају, И то не оне песме, које су биле лично његове, него ове, свакидашње за које је знао да их сви остали воле. Чак поче одозго са свирачима да разговара, наравно турски. Поче поједине да распознаје.

И са њом поче да се пење, пустивши да га она води. Тобож он не зна пут, не зна степенице, па не би знао куда да се упути. На то сви запљескаше: — Тако, свекре, тако, тако! Софка га поче водити.

Марко, седећи на столици, у челу, са руком на коленима, гологлав, уздрхталог грла и уста, није знао коме више да се захвали.

Она остави Софку и потрча. Али испред ње већ истрча Арса. Знао је да ће се она тамо око отварања сандука збунити и задоцнити, зато истрча испред ње и узе од ње кључић.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Лак вечерњи уздах иде преко рâвни. Ал’ ја нисам знао да ће опет давни Сви утисци једном оживети редом Из јесени ведре, љубљеног пролећа, Под хипнозом звезда и светлошћу

Ипак није била залуд она вера Што је некад била водиља и мати. Видео је да га Време гробу тера. Али он је знао, и морао знати, Да ће му прошлост и будућност бити, И да неће општа и вечита рака И траг славног, плодног живота

— Све којèшта! — Ово је кип такозваног калуђера. То је човек коме циљ бејаше „вера“. Такав није јео, ни пио, ни знао За жену. Често би у „екстазу“ пао, То јест у лудило, мислећи на Бога И спасење душе. — Зар је било тога?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум.

?“ то су сад била обична, узајамна питања грађана. Понеки би се разметао: „А од шта да се препанем. Та знао сам ја да ће бити много народа данас у граду.

Чини ми се да је тамо био ’вицер; је ли што скривио тамо, није ли, Бог ти га знао! Но што знам, то је, да ми је у ово осам дана омилио, мени и мојима, и свему нашем браству таман к’о да је растао међу

Цијело љето, по два-три сата на дан, састајали су се та три чудна друга и увијек у шуми. Нико за то знао није, јер сложно кријаху своје трагове. Дјеци — као што пријед рекосмо — дома нијесу искали рачуна о времену.

Сеоски клапчићи у чуду бјеху што им би од поглавице Јана. Залуду су пристајали за њим, он им је знао помрсити конце и престављати им бијело за црно те им умицати а да вјерују е је дома стегнут.

Таково што ријетко се можда у свијету догађало. Њихов учитељ знао је е ће му их брзо из руку истргнути, с тога не губљаше ни часка времена.

Јан — чисто као да га нека невидовна сила понесе, ускочи у Француску. Знао није што се с њим догађа, но је био у неком бунилу, те ни сам, можда, не би умио повиједати како је тамо допр’о.

Бјеше то главом гроф Павле Пшенел, прерушен у језувиту. „Безбожник“ и на то се наканио да спасе писанка, јер је знао да се покорити неће, а знао је да влада неће измијенити увјете.

„Безбожник“ и на то се наканио да спасе писанка, јер је знао да се покорити неће, а знао је да влада неће измијенити увјете.

“ „Богме хоћу, стрико! Стана је вјерена још у колијевци. Знавао си, ја мним, покојног бјеличког барјактара Радоја?“ „Знао, те добро!... Бјеше као иједан Црногорац! Погинуо је млад на Чеву...“ „Бјеше, валај, соко сиви!

“ „Је...ст Господару!“ одговори момче запањено од чуда... „за то нико знао није!“ „Јест Бог!“ рече Владика оштро. Сви браственици, у највећем чуду, окомише очи на Владику.

Тамо затече овај разговор: „Знао сам ја, знао брата ти Радоја. Бјеше лијепи Црногорац, бог да га прости!“ рече Владика. „Бјеше добар, Господару.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

двојице импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и опходне) и профане сценске импровизације; и не само да је имао разне видове

— (да остариш и ослабиш да ти живот омрзне а да не можеш умријети). Дабогда сам не знао, а другог да не питаш! Дабогда не умро, док не измерио небеске висине и морске дубине!

Дебља је његова длака, него нечија ћускија. Десет крат би те продао, и од капаре пити дао, а ти не би знао. До подне мрзи на себе, по подне на цео свет. Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео.

“, а капетан није знао којему ће прсту вјеровати. — Ова се пословица обично приговори ономе кад не зна да по истини каже или (каже) што

). — Приповеда се како је архимандрит од некаквог манастира заокупио сиромаха човека, за кога је знао да је мајстор украсти, да му пише ждрепца.

Кад у јесен настане бабје љето, лете по зраку бјели конци, — то је пређа оне ђевојке. 3 Био ковач који је знао ковати тајне кључеве којима се могла лако отворити свака брава.

А гдје је то врзино коло, и шта је, бог би га знао), и ондје некакву особиту књигу чатећи, нестане једнога између њих дванаест (однесу га ђаволи или виле), али они не

— Ко лаже? Да ти на те сиједе брке не пазим, знао би коме си рекао да лаже! (Пошто се добро напио, почне казивати): — Чујте, браћо и дружино, што нијесте чули нити

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети

па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао).

четири паре данас, четири сјутра, то је осам, а четири преко сјутра, то је дванаест и т. д. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда.

Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

по свету, и тако путујући за дуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: „Е мој синко! срећан си, сам те је Бог упутио куда треба.

После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

” А змај му одговори: „Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих.” А Стојша му рече: „Ја теби не ћу ништа,” па га пусти.

” А змај му одговори: „Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио.” А Стојша му рече: „Ја теби не ћу ништа”, па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те

” А змај му одговори: „Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио.” Онда му Стојша рече: „Ја теби не ћу ништа,” па га пусти.

” А дете му одговори: „Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.” Онда се ђаво расрди | па му рече: „Кад ти до сад ниси ништа научио, не ћеш никад ништа ни научити, него иди без

Кад ветар стане, господар од галије није знао где је, и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље,

Кад цар и његов доглавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао јер је био и мртав па опет оживео.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

одлажу световне власи јесте да се исповедају само оцу, а не коме другом или игуману, као што навише писасмо, да би знао отац свих дати свакоме потребно исцељење. И ово треба да буде овако.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Састанак огранка! Накрени вамо тај кишобран! А теби, Анђелко, лака ти црна земља! Да си знао колико ти је суђено, можда би живео мало паметније! Покиснућемо као мишеви! Што лије! Почело и низ леђа да ми цури!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш...

МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две | године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем.

Две-три године ово чинећи, влашко поученије, евангелије и прологе знао сам напамет. Ко би ме год хотео слушати, казивао би[х] му од јутра до ноћи повести из пролога; гди би год мајстори и

Једва се један сметне с врата, ал’ ето ти двојица трче да узјашу! Бог и[х] знао откуд изничу и произлазе; ваља да се и они, зар, негде плоде.

Ја кажем да имам три грошића од они[х] што ми је последњи пут мој тетак дао (а да је знао на какав ће ми и[х] пут дати, не би ми и[х] дао).

од жеђи колико да се на покаже сасвим непослушан, помисли у себи: затворићу очи пак ћу је пити, макар да би[х] се знао отровати. Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена.

колико сам могао, за раширити еван|гелску истину и науку и за привести многи народ к богопознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја ни за што друго не би[х] се старао, оставио би[х] свет и царство, отишао

Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х] хаљина и види да се није био јошт

Ја нисам знао шта ћу му на све одговорити; ништа мање од мога обичнога тврдоглавства нисам хотео нимало одустати. Нека говори ко што

Многи би сведочили да су и[х] моје молитве исцелиле. Ја сâм нисам знао шта ћу од свега тога мислити; да је некима после моје молитве лакше и да сви не умиру, то мора нешто бити!

Житија сва, не само сам очитао неколико крат, него и свако | сам накратко исписивао; и на ови начин знао сам и[х] сва као наизуст; после тога, „Обед духовни”, „Вечеру духовну”, „Беседе Златоустове”, „Маргарит”, „Камен

год са мном разговарао, похваљивао би ми науку и жалио би што не зна латински језик, којега је почео био мало учити и знао је неколико дијалога илити разговора, пак би и[х] све преда мном говорио и толмачио би ми их.

Падне ти истом моја гордост, аки би[х] и ја нешто знао. Латински језик, то је језик; а ја, бедни дурак, ни речи не знам!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.

Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе. Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша. Бакоњи бучаше глава кад се пробуди.

мислити о свему што је доживио и стаде испоређивати оно што је њекад мислио о манастирској чељади са онијем што је сад знао... Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану.

Више нијесу о томе говорили. Брне настави свој нови начин живота, који је само Бакоња знао у потанкостима. Пошто је стриц дању спавао по два-три часа, а ноћу готово нимало, то би тек с вечера почеле муке

Није ријетко бивало да он, кроза зимњу кишу, кроз прољетњу маглу, угледа у даљини као њеки мали камени кип, а он је знао да су очице тога кипа упрте ка манастиру, да уздаси лете к „милом Бакоњици“, да се руке савијају грлећи његову

Ту је прилику створио Бујас. Он је знао за другареву тајну, а познао ваљда и преобрат у њему, те почео облијетати око Јелке, која се пожали Бакоњи, а Бакоња

Бакоња се зачуди што се то разгласило тако надалеко, али исприча све како је било. Поп је све то знао потанко, па и он обрну у шалу, и Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства, коме је шала

— одговори друг. Бакоња зину од чуда, чувши тај говор. Зар су ово бодули, помисли. Он је по причању знао како острвљани говоре, али никада дотле не видје кога. Утолико дебељко викну: — Фра-Буоне, траже вас!

И Срдар је то приповиједао Бакоњи колико је знао, али овај ђаволски поп знао је све до ижица. Прича је толико разголицала радозналост Бакоњину да је једва чекао да

И Срдар је то приповиједао Бакоњи колико је знао, али овај ђаволски поп знао је све до ижица. Прича је толико разголицала радозналост Бакоњину да је једва чекао да позна крчмарицу, која је, како

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Нико је видео није. А ни ти: само си чуо Туп пад, за леђима, труо (И знао си шта пад крије). О боље да си куд било Пошао и да је пала Ко друге — земљи у крило.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.

Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.

Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих.

њему су само окрзнули лист на левој нози, добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на мене.“ Вукашин је мушким гласом рекао: „Не треба ноћу сам да идеш.

још код манастира да је по свему друкчија од његове Живане, танке, мале и савијене као махуна пасуља у сушној години. Знао је да се Симка неће прекинути и осушити после другог детета. Запросио је, не питајући Ђорђа да ли му се допада.

Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он. Не, не, и пре Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је...

Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио.

И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу. Ноћ је преседео на свом лежају, огрнут великим кожухом, јединим и летњим и зимским покривачем.

Лепо... Школовао га. Јесте. Даје остао у селу, не би ни умео тако да увреди оца; да није био у Паризу, не би знао да му каже све што му је вечерас рекао.

А „ко је Србин“ и „сељачки син“. То НИТИ је имао коме да покаже, нити је знао шта да покаже. Какве наопаке представе — „покажи им, мајку им белосветску!“ Кравата...

Ту се истрошила његова вера. Знао је да ни сви чудотворци ни сви манастири на свету не могу Симки да помогну, а године га притисне уз неку другу даску,

свету не могу Симки да помогну, а године га притисне уз неку другу даску, тврђу од оне креветске, под њеним кикотом. Знао је да Аћим неће да напише тестамент и одузме Вукашину право наслеђа, неће, злотвор, јер се распитује по Паланци и шаље

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би? Сва деца из улице, као некада њихови очеви и дедови, трчала су за њом, вичући: — Татага! Татага!

На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни. Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала?

Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео. Има он и руке и ноге, зашто би просио?

— Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода.

Он ослушну. Гле, па о лековитим травама је реч. Неке је и сам знао. Али ко је Звездан о коме причају? Патуљак сличан Звездану посетио га је када је био болестан. Како се све то понавља!

Више их нико није другачије ни знао ни звао. Је ли им права имена украо ветар? Или су сама некуд одлутала? Ко зна. Дечацима то није сметало, али Плачко је

Прича о дечаку који помаже рибама и раковима убрзо обигра сва три мора. Дечак за њу није знао, а није ни отац који је крадомице, да син не примети, с тугом посматрао малишана. »Зашто ли не расте?« — питао се.

— Можда би Црноглавка могла у извидницу? — сети се царица једне старе вране, и плесну рукама. Без успеха! Нико није знао где је врана. — Па, она је већ одавно у пензији! — сети се један од дворана. Ко зна да ли је и жива?

Шта са зеленим плочама? Би позван најмудрији царев доглавник, па доглавник доглавника, али није дан од њих није знао где се налази рудник зеленог камена.

спомиње Црноглавка, те се претпоставка да је она донела вест чини вероватном: Невоља је једино у томе што нико није знао шта су стакленици? — То је нешто округло, нешто шарено, котрља се по земљи и упада у рупу.

Иза завесе, високо у небу пловио је Месец. — Где да га тражим, Месече? — јаукну лепотица, али Месец није знао. Можда облаци знају, напомену јој, свуда путују, свуд завирују...

КИШНА ПТИЦА Изгубљено у модрини мора дизало се острвце једва веће од усидреног брода. Мало је ко знао и да постоји!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

1 Био је то потез који је подсећао на чикање незадовољства у народу, опасан. Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а буне се опет спремају.

Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а буне се опет спремају. И Милош је то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај.

Најбоље је то знао сам велики Кнез, који је ту ноћ, у којој се бал, при силним светиљкама, одржавао, искористио да обезбеди своје бекство

Није знао откуд је искрсло, одгурнуо га је, али му се питање, одгурнуто, стално враћало. Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао

и није се питао откуда то да је, готово уз његову помоћ, његов велики брат сад пред прогонством а мали у оковима? Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега.

Али, и дан, и ноћ, и лица, и кораци, и гласови, све је дисало као опасност. (Онда још није знао да се највеће опасности не одају.

Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи. Није му био од помоћи ни онај хајдук у њему, ни дипломата, најмање местозаступник.

Као и онај дечак, тако је и Сима терџуман веровао у снагу речи; као и онај дечак, знао је дејство унутарњег склада, ако се постигне.

Носио је у себи онај глог, разлистан његовом оку, и ону авалску зору и знао да му је век већ измерен. Нечији таман ход, као корак невидљивог пса, био је уз њега. Није се плашио, а и зашто би?

Онда је осетио удар, не и бол: ударило га је у леђа, у крста, знао је да га је стигло, Чамџијина песма била је обухватнија од црне неизмерности, радост га је још протресала а неки зној,

Још је видео ту капију, само њу, али јој није знао имена. Ничијег имена више није било, у тој светлости. УЛИЦА УЗУН-МИРКОВА Узун Мирко и сад зазире од чиновништва.

Конда, који је, док је био у турској војсци, чувао београдске опкопе према Сави, знао је све прелазе преко бедема. Он се први попео на па лисад близу Сава-капије, а онда помогао и осталима.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

У њојзи, слепче! ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или луштика? Схваташ ли, површниче?“ Ја бих знао Иначе на то одговорити; Ал' нећу да га једим, редак ми је гост. Размишлајућ' бајаги, ћутао сам... „Па што то читаш?

зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили'? Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, а ја да сам плак'о!

седа Што међ' четир' зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа; Нит' је кога знала, нит' њу когод знао.

Досад сам био себичан и ружан: За своје боле ја сам само знао, Без осећања да сам Теби дужан, И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Дакле?“ „Тај број једнак је 4, увећано за један прави разломак“. „Ти би, Сатире, тај број, кад би га знао, могао претворити у неправи разломак?“ „Без сумње!

када сам на обали мора принашао Посејдону своју топлу молитву“. Но препредени Милон све је већ знао, јер су његови рибари полазили сваке ноћи у риболов, па су, као нека врста тајне полиције, знали све шта се ноћу

Погружен стајаше Милон пред њим и ћуташе, јер је добро знао да треба пустити да се прво извиче. А номофилакс урлаше даље: „Зар ти није, несретниче, познато ко сам ја?

експерта унапред срочио, научио напамет и успут се још једном преслишао, али му је сада све то излапело из главе, није знао ни како да почне. Био је способан да говори само рукама и очима. Зато затресе косу и подиже десницу свечано у вис.

Позаборављао сам што сам некад знао, сазнао и написао. Своје властите списе не могу више да читам, јер су њихова слова исувише ситна за мој вид.

Краљ обухвати погледом цео овај скуп научника и књижевника. Он их је познавао све, не само по имену, већ је знао и њихову отаџбину, њихов рад и живот. У овом кругу беше царство Александрово, заиста, потпуно и достојно заступљено.

Наш племенити надбискуп плаћао је увек за та дела што год се затражило, јер је знао да она више вреде но суво злато. Тако је наш преводилачки посао одлично напредовао по утврђеном програму.

Али у грчком оригиналном спису нађе много више но што је дотле знао. Једно место у Синтакси Птолемајевој привукло је на себе његову нарочиту пажњу.

Герике одахну. „Е, баш ме радује што ми сада испричасте! Тек сада видим како је добро што нисам знао за те Торичелијеве опите када сам отпочео своје властите експерименте.

„Ово је“, рече ми претстављајући ми првог посетиоца, „гроф Бертоле, велики хемичар“. „Како да то не бих знао!“ прекидам је и пружам дошљаку, учтиво се поклонивши, руку.

Не рекох јој да ће то дело бити објављено тачно сто година доцније. Пошто сам одговорио на њена питања, како сам знао и умео, замолих је да ми исприча шта је она све преживела у међувремену.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у

Кум буквално није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да

Али кад смо наилазили поред „Лафа“ он спусти ствари, утрча у кафану, без питања, па кад отуд изађе: — Ту је, ту, знао сам ја.

Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа. Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи: — Е мој

Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример.“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп.

с војском, он је полако стицао разна војничка знања из тактике, стратегије, фортификације, из ратних вештина; он је знао „ратну службу“ упрсте, и сам се изражавао чисто војничким језиком, са псовкама или без псовки, како је кад прописно.

Или: — Секула, ти знаш где је левокрилна објавница? — Зна, зна, како не би знао — заграје официри. — Е, бићеш онде. А чим наиђе командант батаљона, ти нам јави, знаш.

— Извол’те, господине пуковниче. — Марш у другу батерију. Знао сам шта то значи: батеријски осматрач. Ја љутито појашем коња, који ме је чекао спремљен, џиднух га немилосрдно у

А кад је писмо предао и враћао се журно истим оним путем понова је пао у мрак... И нико за три пуна дана није знао шта се тамо с њим догодило.

Тада сам побегао на гробље. А знао сам добро да нисам први очајник што је, гоњен неодољивим и нејасним неким нагоном, потражио чарне сенке оног дрхтавог

Да ли мисли, шта мисли, ко би знао! А ми се играли, над нашим главама високо лете шарени змајеви, поред дућана пролазе наши несташни другови чујемо

А час опет оба крила наједанпут, те ми је свест о томе да сам будан јаснија. Ето тако нешто, ако сам знао приближно да изразим, и све страшније, понавља се, понавља се непрестано, док се нагло не пренем и скочим, јер глава

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек. Знао је викати на свог писара лупајући шаком по столу: „Ја нећу да плаћам сталије и контрасталије, то упамтите једанпут

А онда је дошло оно најузбудљивије: из угла је дохватио трсковачу с дршком од јелењег рога (знао сам! у њој је скривен штилет, блистав и танак као гуја — фаза факир).

Био је неколико година млађи од мог оца: између њих двојице умрла су два брата, у нејаким годинама. (Њихова имена знао сам с мраморне плоче на породичној гробници.

На округлом столићу уз прозор увијек је лежао доглед којим је стриц — ко би га знао зашто! — с необичним занимањем посматрао долазак пароброда чим би се појавио иза гробљанског рта.

Оштро ми се засијецала у памет развезена врпца на дну дугих гаћа једнога, тачно сам знао број дугмета на прслуку другога.

А ја сам бројао испатке и покушавао да им погодим даље смјене. Знао сам да му жена болује од рака у утроби и да ће ускоро умријети.

Однекуд из угла — нисам могао тачно одредити правца — чуо сам марљиви рад црва. Мало послије — ко би га знао зашто — он је престао; имао сам осјећање да нас невиђен проматра.

И живјет ће до конца, неопорециво и неуништиво. Бућко, дакле, поживје својим животом, проводећи дане како је знао и умио, са својим нагнућима, слабостима, особеностима, са својим несташлуцима, са својим стрепњама, и жељама, и

И тако сам на концу знао како би у свакој пригоди реагирао, што би у датом моменту рекао, како би у датој прилици поступио.

А он би се само одврнуо од нас и одгегао разјађен уз бријег, решетајући главом. Што је доста ријетко код дјеце, знао је и шутјети. Каткад и по читаве дане. И његове шутње биле су можда значајније од његових ријечи.

А тај јаз он се потрудио да превлада како је знао и умио; да га затрпа хекатомбама свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим

Ти мањи балкони гледали су на двориште. Тек послије се дознало да је више дана долазио у ту зграду (а ко би знао зашто је баш такав начин и баш ту зграду изабрао!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево

Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.

Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.

Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање. Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао

Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити. И досада је други за њега мислио, најпре отац

Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао. Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања

Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао. Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су

Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у

А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.

Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио. Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије.

— оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети. Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега

Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца. Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.

Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба.

После дођу слушкиње и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

Кад цар и његов доглавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: — Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео.

Па ни он га није могао за свашта узети: заната није ни знао, па га намјести да продаје хљебове. А неко ти дочује за тајне собе његове матере, те разгласај по граду, док глас дође

Не могу једно на друго од бруке да погледају. Па још послао неколико и шех-исламу, па и он орогатио! Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића!

Када га краљ видје, зачуди се, па ће му: — Мој синко, ја не видим да би ти што од тога знао. Но чујеш, ако се примиш а не излијечиш, остао си без главе, а ако излијечиш, ишти шта хоћеш.

У цркви све се, и женско и мушко, зачуди њезиној љепоти и њезинијем хаљинама, а највише што нико није знао ко је она и откуда је, а особито јој се зачуди и око на њу баци царски син, који се онђе десио.

А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао. Онда се ђаво расрди, па му рече: — Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди без трага

Пошто се смрче, Грбо скочи у воду и дође до поноћи до коња. Одмах потегну коња за дизгине, јер је знао шта ће бит. Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду.

Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то. Кад дође зет кући, и он се шури врло

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом.

Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса.

Бол клонуо; магла и брегови Носе мис'о... и жеље се крију; Тамне слике, бледе као снови, Шуште пропаст, ко би знао чију! Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије.

Умире ветар равнодушне смрти Тамницом звезда, мојом кућом мрака; Умире немар, што је знао стрти Места молитве, суза и облака; Црном долином, где су били врти, Умире тама, као влага, јака.

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу

У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда

Али нисам знао да онај к'о страда Греши кад сувише и воли и жели, Да на земљи увек најбоља је нада, Кад се све обнавља: човек и цвет

Сенку и с њом мене водили сте собом... Силна дрскост беше овладала мноме; Ја сам само знао бити њеним робом — Да Вас пратим, гледам на домаку своме.

1904. КАКО МИ ЈЕ... И Од некога доба изгледа ми као Да ће се моје замутити око; Душа и желе и све што сам знао Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вероватно био предодређен за то, пошто сам знао да је и мој брат имао слична искуства.

Али, опасност је још увек постојала. Знао сам да ће пре или касније да ме понесе, пошто никаква помоћ није могла да стигне до мене на време, чак и да сам

Моје знање о механизму није било никакво, а готово исто толико мало знао сам о ваздушном притиску али инстинктивно сам се сетио усисне цеви у води и схватио да је она запушена.

” ”Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету”, одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли. Велики терет ми је пао са срца, али олакшање би стигло прекасно да не беше једног чудотворног

За мене је то био свети завет, питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је битка добијена.

У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Јохан Wолфганг Гоетхе) Фауст.

Предлог ми се чинио крајње смешним. Нисам о томе знао ништа, осим да је то начин на који раде Американци. Ништа није испало од тога и ја сам следећих неколико месеци морао

Ипак сам се вратио задатку чим су околности то допустиле. Мада сам знао да би се већа електромоторна сила постигла апаратом већих димензија, интуитивно сам осећао да се то може постићи

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Пред крај седељки Баба Батикин би издекламовао неку од старих српских јуначких песама од којих је многе знао напамет.

Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време.

” Веровао сам такође да је и Давид, чије сам неке псалме, захваљујући својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим речима:

Нарочито су им се свиђала моја загонетна питања о природи светла које сам постављао Косу, а који на њих није знао да отвори. Повољан утисак је начинило и моје познавање библије и псалама, па ме много запиткиваше о мојој мајци.

На моје велико изненађење, међутим, приметио сам и две велике сузе које су се котрљале низ образе мога оца. Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба.

Пошто није знао коме припада та торба, није ни обраћао пажњу на то. А како би и могао посумњати богословца? - О, свети Саво - рекао

Када су дознали да долазим са српске Војне границе, нестало је неповерења и знао сам на каквом сам терену. Немачки дечаци су се охладили према мени, а чешки су ме поздравили на свом језику и

Добро сам знао колико би јој било тешко да настави да ме издржава на школовању, а оцене у школи ми нису давале за право да се обратим

Сава знао. Уверавао сам је да ћу са њеним благословом и помоћу божјом свакако доћи до успеха и обећао јој да ћу се ускоро вратити

Град на обе стране обале изгледало је да брекће од разних послова. Тада нисам знао за разлику између Њујорка и Џерси Ситија и сматрао сам да су они један те исти град.

Исте вечери наставила је да ме учи како се на енглеском зову ствари у трпезарији и, пре краја прве лекције, ја сам знао двадесетак речи које сам тако изговарао да је она била задовољна.

Била је сва око и ухо, а знао сам да пази на сваку моју погрешку у граматици и изговору. Следећег часа она би исправљала сваку моју погрешку и онда

Ћипико, Иво - Приповетке

— Знате, има јој преко седамдесет година... —Збиља? — рекох ја, иако сам знао за то. —Не знам право, — одговори старица — али се добро спомињем: видите ону шкралу доље у мору?

Дум Андрији чисто је жао што их не може да разувјери и на своју предобије. Да је знао да ће до овога доћи, не би био ни наручио нови кип —наручио га је с разлога што је стари био већ оштећен и неприкладан

На махове хтео би да јој се јави именом да пусти се крају; и, када не би било комшискога руга и кад би знао да се она неће опет повратити на свој рђав посао, чисто би се с њоме помирио и подао првашњем животу. Али посумња.

А овако, не мили му се ни лећи. Биће му хладно. Сам како ће дочекати зимњу зору? Ђаво би знао што је то да не може без ње! Не може ни он, а камоли деца, стока и сва кућа...

А Павао, сувезник, комшија?... Он је замамио.... Да замамио! „Али“, помисли, „белај би га знао, не би ни мени туђа жена била на одмет... Некако свима нама слађа је туђа.. .

Журио је к оном правцу где је знао да ће к мору доћи. Заморен, заспао је у јарку на друму. Иза првога сна диже се и проследи пут.

— говори Лазо, лежећи наузначице. —Знао сам ја отприје како је... —Па што си силазио? —Што и ти!... Но горе, код нас, барем би по ноћи одморио се, а овдје не

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

верујем, преко или посредством наше народне песме: Склопи очи протопоп Недјељко, Тихо поје а с душом се дјели Није знао кад је умирао.

И овде лако препознајемо Чарнојевића. Затим, у једној Миличићевој песми из истог времена, коју је Црњански свакако знао, као рефрен се понавља: „Родно ми острво Фар.“ На острву с фаром био је писар, Чарнојевићев отац.

Душан Матић је свакако слутио, а и знао, да својом на изглед лаком и необавезном игром у језику покаткад повлачи скривене и врло дубоке нити.

Такве грозничаве а изнутра просветљене реченице знао је, у најбољим својим тренуцима, да испише Растко Петровић. Зоран Мишић је такве Расткове тренутке узимао као изузетне

Милан Богдановић, на пример, очито није знао да чита „Море“ Душана Матића и Попине песме, иначе не би написао оне реченице које данас изгледају готово невероватне,

књижевних, па и ширих културних вредности, који је после Првог светског рата тако страсно и истовремено танано знао да анализира Станислав Винавер, а након другога рата у много чему на саобразан начин продужава Зоран Мишић.

а посебно ритмички и мелодијски обрасци Велимира Хлебњикова, који је са самога врха својих пустоловних експеримената знао да се суноврати до праизворне језичке мелодије, а она је код великих песника обликована као исконско ћутање, па се,

упражњено место сарајевског лектора у Москви, па нису имали никога другог осим мене да пошаљу као привремену замену. Знао сам за формалисте, а чак сам их прилично добро познавао. Али нисам могао да сазнам ко је то: Ј. М.

Он који је знао да опомиње на многе недовршене, незапочете или упуштене послове српске културе, посебно науке о књижевности, остао је

Колико год му били инспиративни аутори с енергијом дубинске, ефективне промене, толико је знао да поново истакне (често потискиване) темељце наше књижевности, и важност парадигми које су успоставили, попут Дучића

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!... Знао сам ја још пре три дана да ће ова влада пасти. ЧЕДА: Е? МОМАК: Ама, знам ја то иако не читам новине.

ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета? ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро. ЖИВКА: Па лепо, да ли знате штогод онако ближе о њему?

Ђаво би је знао где би ме на рад упутила. Она мисли то може тако: да смењује зетове и поставља. Е па, брате, не иде то тако!

ВАСА: Ниси, али си написао да је одвратна баба, а то је опет фалсификат. ЧЕДА: Гле, молим те, е, то нисам знао. ВАСА: А знаш ли ти, пријатељу, да си тиме учинио највећи грех који живи човек може учинити.

ЧЕДА: То, видите, нисам знао. ВАСА: Ниси, дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар врло рђаво по тебе да се сврши.

ЧЕДА: То, видите, нисам знао. ВАСА: Ниси, дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар врло рђаво по тебе да се сврши. Него дедер да ја и ти онако озбиљно проговоримо.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

заокрет, враћа на временски почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се

На другој страни, ефенди Мита не зна за обзире, као што ни раније није знао, кад треба обезбедити да се у хаџијској кући и даље живи по старим навикама. Тако је све враћено где је и било.

И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му”. 178 Прича је, уосталом, типична: о детињству у сенци очевој, о

И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му”. 178 Прича је, уосталом, типична: о детињству у сенци очевој, о унутарњем

можемо при томе а да не приметимо брисање имена или обезличавање слично ономе које се и код Софке појављивало: „Није знао зашто му је слађа, милија.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани и Острозубљани.

Не могу сјести међу ваше барјактаре или качаке?.. А?.. Е, Бог вас миловао, а да сам нешто раније умро не бих знао за ово ваше јунаштво!.. Тако ми Бога, на кулу ћу!

— Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..

Њихова два села раздваја само невелика Јагњеничка Ријека, а Прележанин не бејаше дотле знао за његов повратак из Турске. Повратак!.. Зар је то могућно? Арнаутин, мус– лиманин, да се поврати из својега царства?

Додуше царства без султана, али опет својега, турскога? То је за свакога чудо, па и за њега. Знао је он ту ствар врло добро. За турска времена неком Колашинцу падне на памет, готово тек онако, да сели у Србију.

Готово боље о њему није мислио ни сам Новица Преле– жанин, иако је знао за његову честитост и честе новчане услуге...

нам отвори вратнице, поможе да сјашемо, па штуче да позове господара, намигујући мојем пратиоцу да дотле подржи коње. Знао сам гласитога проту из брда, кога је волео изнад свега.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља и међ’ људе је пао.

Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све на свету, — Ма га нико и не знао. Узабра га старац седи Па га мртвој ћерци дао: „Оживи ми, јединице, — Ма ја раја не гледао!

“ — То изгледа роматично, Можда и јест — ко би знао! Али песма оста песма, — Ма је нико не читао. »Отаџбина« 1892. ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст.

Ој, Петефи, ретки створе, Гладовô си за живота, (Твоја није то срамота). Ти си тако вешто знао Насликати слику горку, Како ј’ души кад с неправде Ум полуди; То је било пророчанство Ових наших дана худи’.

Удовица сиротица Један новчић спушта ти’о, А можда је (ко би знао) Последњи јој новац био; Радо ј’ дала мален део... А Христос је то видео.

Многа искушења Гонила те кивно: Многима си, брате, знао Одолети дивно. Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала.

Многи жале твоје миле шале Што у друштву твоме често чуше, Ал’ ја жалим, што свак’ није знао Бисер твоје душе. Збогом, Јово, пријатељу драги, Многе ране у гроб си понео, Јер си Српство ти љубити жарко Умео

А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи! Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао. Сад отац при вину, А мати при кецу, — Онда ђаво оде Да им чува децу.

Из невоље своје срамоту не црпим; Врло ми је криво, ал’ хајде да трпим.“ И трпет’ је знао, трпео је дуго. (То ј’ заглавље прво. Сад долази друго). ИИ Бог би знао од чега, ал’ се лав разболô.

“ И трпет’ је знао, трпео је дуго. (То ј’ заглавље прво. Сад долази друго). ИИ Бог би знао од чега, ал’ се лав разболô. Госа проговара: „Па зар тако, лоло!

Уверења кадшто знао сам прећутат’ („Отров“ што га сејах радо ћу прогутат’), Штедио сам ниже већма него краља, — Ти сад можеш рећи да ми

Шта нам слога вреди, ја сам добро знао И њојзи сам много, много жртвовао; Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, То промисли сама, — Боже, ти помози!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном. ФЕМА: То мора бити, Жан. ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући. ФЕМА: А ти ајде буди Јохан, то је лепше. ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац.

ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко... Знаш шта је божур? ЈОВАН: Како не би знао кад нам је пуна башта божура. ФЕМА: Сапр бу, то је француски добро јутро. Сад кажи: божур, мадам.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О ватро тамна иза себе, ко први да љубим тако љубим, не могу да се сетим. Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати: скелет усамљени изгубљено име дивно усклађене с празнином што памти јаловост цвета и јаловост

Краков, Станислав - КРИЛА

Увече су их све покупили у шаторе и џакове, и покопали у заједничкој раци. Чак се ни број није знао, јер су удови били помешани. Ту је било меса и од поручника Луке. Целога је дана преплашен мењао места по гребену.

Било је нечега на врату — вилица која се клатила и мало косе. Осећао је по себи крв, но није знао да ли је његова или туђа. Нешто је прошло кроз њега. Поглед се укочио. У очима је било нечег оштрог као врхови ножева.

Тако је из пуковникових прича Душко сазнао за све болничке историје. Знао је коме лекару треба платити па да се добије боловање, и најзад сазнао да он лежи у Мијином кревету.

Како је патрола била француска то се Шкоти спокојно плазили на њу. Душко није знао ништа. Био је сам у ложи... не, неко му је седео на коленима... љубио је нечије руке, и уста...

Петровић, Растко - АФРИКА

То узајамно миметирање довело је до апсолутне спољне идентичности. Догодило се да му је један црнац, који је знао да Вуијеа занима тај инсекат, донео на место инсекта цвет.

Цела је игра приређена иако нико није знао да ли ће њаму хтети доћи или не. Они су дошли, играли, и отишли, а њина идентичност није била утврђена.

Сада је остао само споменути младић који још није знао имена својих другара. Изјавио је да је на гозби био добио најгоре делове тела, да су са собом имали и једнога кувара,

Он више није знао како би становао унутра: све је било мрачно, с немогућим степеницама, и претило да се сруши. „О, имати кућу, праву

„Ако ти хтео, ако ти хтео, могао посвати ја; ја мене ти стезао, ја знао шта чинити!“ свађа је на француском. То су оне исте Бауле које ће сутра заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као

И да ми то није рекао, ја бих знао да је врло тешко да му се тако шта догађало, јер иако не сазнамо увек због чега је једна ствар изузетна, ми смо увек И

О знацима које ми је Пебењани давао није било речи. Знао сам врло добро да му је он већ поручио како има да се држи према мени и да нити ме више овај чека да му дођем, нити ће

То беше сасвим друго сазвежђе него наше, и ниједној звезди ја нисам знао имена. Кувар је на тек наложеној ватри спремао футу од кокоши и проса; важан, он је бесмислено отварао масу конзерви,

— Могу. Гледао сам у ноћи јединог осветљеног, тог чудног, кратког, дебелог, скоро расплаканог човека, који је знао да сам овде, који је знао да сам у неприлици и који, кад је видео да може да ме из ње извуче, долази сам да ми се

у ноћи јединог осветљеног, тог чудног, кратког, дебелог, скоро расплаканог човека, који је знао да сам овде, који је знао да сам у неприлици и који, кад је видео да може да ме из ње извуче, долази сам да ми се понуди.

Без Вуијеа ја не бих никада знао важност и значај Куликора. Обишао бих, као и сви остали, место које је за црнце оно што је за нас Косово.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од глади, Можда, сиромах умљем поклизô.

Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?... Кô да не видиш Да Турци дижу хајку пустошну Против живота сваког Србина И да их гоне

Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?... Кô да не видиш Да Турци дижу хајку пустошну Против живота сваког Србина И да их гоне као зверове По планинама

И ти се вајкаш: да знао ниси! Бре, чамац амо, куго погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

(Наравно, др. Владан је знао да се ту ради и о спасу микроскопије — ђенерал се не може уклонити сам.) Ђенерал одби понуду.

У главноме при овом другом наступању радио је сваки како је сам најбоље знао и умео. Предложим (јеп о заповедању овде не може ни бити реч) да идемо yлево, тамо где још траје борба, па да ако

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би љубит’ знао. Певаћу ти нежне песме, Да се топи цвет, Ил’ ако ћеш песме тужне Да задршће свет.

Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао! А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, —

ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би знао шта? Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео?

Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао. ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ И Све што даље време хити, Све се већма прошлост грли, Све се већма моји мртви Мени чине

ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’? — Најпре куша цпећа, да л’ ће га уморит’; Плахом силом јурне, да га огњем спржи, — Срце се одржи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја.

— За нас је било, чини ми се, Монт Еверест... Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу. — И кад ме ти малопре запита како изгледа Кајмакчалан, откуда сам могао да знам.

Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех.

Можете да замислите: тридесет бомби готово у исти мах... — Чуо сам и ја експлозију — упаде Светислав — али нисам знао шта је... — Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт.

Био сам у толико јуриша и никада ми ни на ум није падало да ми се ма шта може десити. Сада сам био очајан. Иако нисам знао тачно на шта ћемо наићи, слутио сам нешто грозно. Наступила је и друга ноћ. Замор ме је савладао и ја сам заспао.

Једну мисао имам само: Измаћи што пре из овога пакла. Пузим, одупирући се здравом ногом. Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора... Још мало. Али, боли страшно.

Тек сам се тада присетио, како сам могао да запитам оне артиљерце шта гађају, и тако бих знао где је непријатељ. Испред нас је ишао један војник, који се померао у скоковима, од једнога дрвета до другог.

А овоме издаје заповест дивизија са петнаестог километра даљине. Дивизији армија, бог би свети знао откуда. „Доказивао сам команданту пука како ћемо бесциљно погубити људе. Али он ни да чује.

У реконвалесцентном логору био је и Љубиша, звани „Филозоф“. Знао је он све напамет о еволутивним циклусима „денге“ и „тропике“.

— одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу. — Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам — правда се. — Батали!... Прогутао си — дира га Сима.

— Пази добро! — рече командир, тапшући га по рамену. Када смо силазили, питао сам командира откуда је малопре знао да ће наступити експлозија. — А, то да вам објасним. Ви сте навикли на прасак топа.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество. Већина песника ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности,

(Моја Љубица) Да је Пачић осим Петраркине Лауре знао и за Шулдеову Цецилију и Чоконаи Витез Михаљеву Лилу, познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба

Кол’ко пут сам на брег стао, Желио што нисам знао, Не знаш за чим уздисао сам: Ображења, жеље тајне, Чувства љубве, дружбе красне Прво ту тек осећао сам.

Но мамица — Бог јој дао! — Тко би то к’о она знао, Папу све кроз слатке речи Приволети да не пречи Нигда кад је воља нас Уживати вес’о час!

дело, 84), а пре њега и Ст. Новаковић (Српска библиографија, Бгд 1869, 4—5), још је знао за њу јер говори о њој у своме делу Краткоје в’веденије в историју происхожденија славеносерпскаго народа итд.

Тирол у делцу Привјетсвователнаја књижица за премилу и прељубазну серпску јуност, Будим 1818, 139. Тирол је наравно знао да је песма Доситејева, иако ју је, као и још неке друге песме, узео не из Доситејеве књиге него из савремених

” У већ споменутоме свом чланку Н. Радонић је о Трлајићу забележио још и ово: „Знао је као дете лепо у двојнице свирати, које је обично при свирању у капу метао, да боље хује.

— О аутору ове песме ни данас не умем са поузданошћу рећи ништа, као што о њему нисам ништа знао год. 1937. и 1953. Подаци које у вези са тим питањем имам, уместо да ствар расветле, још више збуњују.

Б. Милићевић у Поменику 1888, 610 — „вредно би било прештампати је.” Н. Радонић је очевидно добро знао песму о војводи Шиподеру, јер говорећи о томе шта је „сирома’ човек”, он је у своме чланку О сиротињи — Јавор 1875;

За Арнотово тврђење ја сам знао и пре Чурчићева чланка; узалуд сам покушавао да уђем у траг мађарској песми која би била узор — или оригинал — нашој.

Но пре Шварца знао је и Бако Рогериј (1295. умр.) како се барут прави, које се из његовог дјела Опус маиус видити може.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Али зар не знах? Ил’ дужде није знао млетачки Суђење горко — Зету зетову? Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!...

(Станиша одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та знао сам га, небрата мога! Разумевô сам подлаца тога И гле, где пустих да ме отрује Речима јетким змија погана?...

Ал’ слушај памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост српског народа Својој користи вешто подврћи...

— Ал’ теби, Радошу! РАДОШ: Немој се после ни мени чудит, — А мислим да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам прибрао Мерећ лукавство исте тазбине, Која нас за нос вуче варљиво...

РАДОШ: И то зар дадоше? КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то, Радошу! Ал’, браћо... ВУКСАН (за себе): Е, баш сам знао Да тако многоречив разговор Телал тек бива већег грдила, Што крајем својим пјано поводећ За собом вуче тешку

Немој да збориш тако пакосно — Ја мрзит н’ умем, само љубити, — Па би ме пакост могла убити... СТАНИША: И ја сам знао само љубити — Љубити јест — и то безгранично!

КАП. ЂУРАШКО: Неокрвављена.... ЈЕЛИСАВЕТА: Како? Зар ниси још?... КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим оловом — Он

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!

Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред

— То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

— 'Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије.

Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња.

Судац: Бога ми, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку? Давид: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам...

! Давид (диже се): Ништа, главати господине!... Е, људи моји, да сам јуче умро, не би' знао да је наша премилостива Земљана Влада ћорава! Судац: То је тај сељак што тужи јазавца.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, тада бих певао вам химне, Јер бих знао да су моји преци Из биљура, не из чаше лимне, Пили живот и мрели у звеци!

Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати.

ВИИИ Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти си дао сјаја.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено шта испаде! Ама, чим теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи. ВИЋА: То је срамота, да једна госпођица, ћерка нашег старешине...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу. Знао је само да су тамо, у собама, најскупљи пиротски ћилими, сребрни зарфови за шоље, кондири, иконе из Рила, Пећи, Свете

И зато Младен, као да је то знао, осећао, увек је био према матери озбиљан. Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте,

Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара. А друго, што, истина, нико други није знао и што је Младен тек доцније када је сасвим порастао дознао, схватио, било је то: што отац, мада је у чаршији, међу

Тако су га звали. И тако је било једнако, годинама. И зато Младен, мада још дечко, још у школу ишао, ипак је све то знао и трудио се, гледао да и он буде као што треба. У школи, да се учи добро.

А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је. И Младен је био такав.

Доцније, после њих, већ би долазила баба. По баби Младен је знао да су се вратили са гробља. И то тек што су дошли. Јер, готово још и непресвучена, баба би одмах дошла овамо к њему, у

Али Младен је знао зашто је она таква. Не сме да плаче, жали. Због њих. Не сме да се покаже слаба због њега, куће, фамилије.

Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи и за њ, Младена.

Брзо, за кратко време ушао је у све послове. Цене свачему већ је знао. Већ је у мислима увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Он је »знао« кад је време за почетак орања и сејања, и обичај је био да он лично заоре прву бразду (СЕЗ, 32, 1925, 373 ид).

Бујад (птерідіум аqуилинум). Митска биљка: ко би имао њено семе, знао би о чему се птице разговарају, сама би му се казивала свака лековита травка, могао би да отвори сваку браву.

Ћипико, Иво - Пауци

” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном?

Стриц Петар знао је зашто га зове. Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би

Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу. Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду.

Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда!

Стриц јој Петар вели: — Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету није сваку ни вјеровати, — не бих био однио им поруку Радивојеву..

— А ј а чуо, — прихвати Павле, — да је Војкан, отац Радивојев, свекар јој, напастује кад је пијан.... Али, ко би знао?

капетан, с новим пешкиром око главе и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар.

Петар улије за се литру и сједе даље од брата. — Што се срдиш? — опет ће Илија. Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је... Могли смо као браћа...

„Не смијем се слећи, остаћу у снијегу”, помислим, и пожурих бос... Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!

смијала се оним своди разузданим смијехом који попа Врана јача и дава му наде да ће га ипак Маша једном завољети. Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, и наслућивао по њеној исповједи пред њим.

Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, и наслућивао по њеној исповједи пред њим. Онога дана, у цркви, кињио се борећи се сам са

Раде се чисто упроштио од чуда, и, прибравши се, увиди очито да газда на рачуну хоће да закине више но игда. Знао је да отац даваше на рачун сваке године, иако му раније о томе није нигда говорио, до љетос, ноћу, у пољу.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао. Оно снажно, здраво тело не приличи монаху. Приличи војнику и орачу, али никако не и монаху.

Рекао ми је да су то најлепше исписане странице које је до сада видео. Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост.

Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити у нашем животу. Нисам могао тачно наслутити у ком смеру ће се померити ток наших навика,

Лауш је био суров, чак и више него што сам очекивала. Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак. Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао

Нисам могао више да се замлаћујем са тим немогућим човеком. Оно што сам знао о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ

Уосталом, ко би знао колебљиве дубодолине људске душе? Јелена Видела сам га док је одоздо долазио пешице. Корачао је месечарски, одсутно,

Састајали су се тајно, о чему сам само ја знао, у шумарицима изнад Мртваја вира. Истога дана кад је Јелена, властелинка, Лаушева жена, протерала Јању са Куле, нестао

Неки су и сами поумирали чекајући да га наследе на месту игумана. Као да је све то знао. У њему се пробудио инат, заценуо се од пакости, спекао се и затегао као тетива на луку, шчепао се кошчатим рукама за

близанцима у Новом Брду, а осталој деци у татарским земљама, Угарској, Соли и где све не, ни имена изгледа није знао.

Исидор је наглув и скоро мутав, а и кад би могао јасно и разговетно да говори, сумњам да би знао шта ја то у ствари гледам.

Запазили смо сви ми и тада да је крст веома леп, да је то дело необично вештог резбара, но заправо нико није знао: ако је леп, зашто је леп. Прохор је очигледно био поносан на своје дело, а умео је то и да истакне.

Мирчета је био одвећ прост да би искористио то што је једини знао да је монах отишао, али такав није био и Ивко Пљузго, познати набигуз и пришипетља, који је сместа одјурио Јелени и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте. Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче, Или демон оковани подземнога бога виче.

И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан. И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан.

ужас Азије целе и древног Вавилона, Потомке Омајида на гозби поклати дао, Од страшног његовог ножа један је умаћи знао.

ГРАЂАНСКА ВРЛИНА Строг и узвишен преда ме је стао, Оружан мачем и гранчицом крина... Ах, познајем га, и пре сам га знао, Са светла ума, правде и врлина.

“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал'

Плакала дуго и дуго га звала, Доклен и сама у гроб није пала? 10. Бог би то знао! Новембарско вече Падаше тихо као магла тавна, Кад мој кочијаш дође, па ми рече: „Можемо ићи, кола су приправна.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

велики орман, препун таквих популарних астрономских дела; не бих желео да тог дебељка власторучно кљукам храном, па ма знао да ће препукнути!

Покушао сам да га поставим и егзактно формулишем, јер сам знао из искуства да оштро формулисање проблема значи већ и један део његова решења.

Он их је знао, изгледа, све напамет, јер је често пута била довољна једна једина реч, па и један слог, да буде начисто о чему се

Онда леже на починак. Резултат трогодишњег рада Кеплерова био је - то је знао и он сам - од огромног значаја и замашаја. Али он не похита да га разгласи по свету као што би други то урадили.

Кеплер је био жилаве природе и што је једампут зграбио, то не пуштате више из руке. Знао је он врло добро шта би значио успех у једном тако замашном проблему, па гураше из петних жила напред.

Зато је мој отац, као одличан ђак, знао врло добро немачки, а, својим пословима, путовао је сваке године два пут у Беч, где је некад живео и умро његов стриц

Према ондашњим аустриским законима, нисам се могао уписати на бечки Универзитет, јер нисам знао латински и грчки. Ја сам био вољан да останем још годину дана у Осеку, уверен да за то време могу научити оба језика и

Немачки језик предавао нам је један професор „Шваба“ који, на нашу срећу, није знао српски ни речи. У шестом разреду почео сам да читам класична дела светске литературе: немачке и француске класике у

Кад се пријавих за испит, знао сам много више и темељније но остали слушаоци, а не много мање но што је сам мој професор о тим стварима знао.

испит, знао сам много више и темељније но остали слушаоци, а не много мање но што је сам мој професор о тим стварима знао. Успех испита био је, наравно, одличан.

Дан је овде веома дуг, добрих 350 сати, а за то време угреје се Месечева површина знатно. Ја сам некада, као да сам знао да ћу баш овамо доћи, израчунао да се, одмах иза поднева тог дугачког дана, температура тла око овог зданија попне до

Надао сам се да ћу ту температуту моћи одредити помоћу мојих математских образаца. Знао сам тачно колико су топли сунчани зраци који допиру до облачног вела атмосфере.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако. Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване!

Нисам хтео због тебе, да не би свет почео свашта говорити... Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је.

Јер, и у манастиру сам ја био сам, јер и знањем и поштењем био сам најбољи, пошто сам знао да ће ме само то моћи одржати и уздизати изнад осталих, који имају помоћи и везе са стране.

А овде, међу вама, знао сам да ћу бити још више усамљен, пошто ћу морати да будем изнад вашег живота. ТАШАНА Ако ти то чини добро, дођи, кад

МИРОН Али сам, поред оне моје манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од

манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и

и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и одрастао. Знао сам да ћу, колико пута, идући сам путем, којим сам некад као дечко ишао, радовати се, кад видим како се исти тај пут

МИРОН Ништа јаче, ништа веће нема од живота. Ох, како би мени било када бих имао какво лице, какав кут, где бих знао да сам увек, у свако доба, вољен.

МИРОН (једном трговцу): Иди у цркву и кажи клисару да ми доведе Парапуту. ТРГОВАЦ (одлази). МИРОН Знао сам ја то и зато потрчао.

ТРГОВАЦ (одлази). МИРОН Знао сам ја то и зато потрчао. Знао сам ја то, чим сам чуо пуцњаву између њих и наших, да ако тамо неће крв пасти, мораће овде. Па зар крв, крв и само крв?

сам дошао да видим, јер би ви после, као увек, пошто ког силом отрујете или убијете, изговарали се како нико није знао, ни слутио, већ се он сам ноћу отровао, убио. ХАЏИ РИСТА Па нешто мора да се сачува... вера и Бог.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти. Наши се држе и не даду, а опет им није ни лако.

Кирајџије нису доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву. Једног дана је замолио некога да му напише писмо за Секу, јер он не види.

Комшилук је прочитао „деди” писмо. Старац узе да спрема на гомилу ствари. Сузе су му текле и кад је знао и кад није. Још те ноћи је спавао у својој кући, а сутрадан пређе у старачко благодејање.

Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет, прозирао људе и ствари, па и себе, знао је своје мане.

Писао је песме, заносио се генијем старих Римљана, историју и књижевност старог Рима знао је сјајно, често је с правим полетом проповедао, и онда му је глас одавао особиту моћ и лепоту.

Око пет ујутро пробудила је куварицу, и рекла јој да иде по доктора Мирка. Куварица је одјурила, а доктор дојурио. Знао је шта га чека , и одмах стао вадити из кутије велику штрцаљку.

је све што му је професор давао, и много од онога што је на корицама читаних књига налазио објављено као чувена дела. Знао је Бранко немачки, уосталом као сав свет тих крајева, и то је младићима жедним знања рано отварало врата светском

— Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба. Ђаво би нас знао, хоћемо ли то кад поправити. Али то сад не спада на ствар. Дакле, ако чика Јову издвојимо, остаје фрау Роза.

Па одједаред, муњевито, не би знао казати како и зашто, дође му на ум отац његов, измучени горки чиновничић, и Бранка прође нешто хладно као да је змију

Да ли си ти то кад од Рибарића очекивао? — Нисам знао за то, али кад кажете ти и Тркунић, што да не. Књижевност се не пише пером, знаш ти то сам врло добро.

— Бранко спустио главу дубоко и ћути. Тако, до сада ипак није знао Павла. Срце му лупа узбуђено, плакао би. Два друга истовремено један другоме дохватише руку. — Слушај, Павле.

Ону на француском језику прелиставао је, али га она као предмет није интересовала. Енглески није знао. Али се у себи питао: зашто је Павле изабрао, некако снобовски, да пише о крајевима које никада није видео?

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио. Кад би ораја нашао, он би знао све појести, и потом љуске тако лепо сложити да се често његова помајка варала.

Роман се заиста у већем недоумјенију наодио него Херкулес кад је путање бирао; добро је он знао: не донна нé тела цомпрар а луме ді цандеа (жену и платно при свећи не узимај), но стра ако ову прилику пропусти, која

— Романа ова аналогија тако укрепи да он тврдо закључи нигда више у животу не печалити се; сотим више што је добро знао: Центо оре ді фаѕтідіо нон пагано ун qуатріно ді дебіто (сто часова брига не могу платити ни једну крајцару дуга).

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

очев штап У глину на обали Да мећу врбама пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

једном, издавајући признаницу за известан хонорар, завршио ову: „Молим да ми по прочитању овај лист хартије вратите“. Знао сам и једнога угледнога научника нашега, код којега је бојазан да остави писмене трагове после смрти постала права

Боже, да сам само тада разумео, чему ли сам се све могао научити приликом тих својих екскурзија! Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам знао да постоји и говор ногу под столом.

Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам знао да постоји и говор ногу под столом. Ја тада нисам ни обраћао пажњу на ногу апотекаричину и ногу судијину, које су се

држао да је нога моје тетке те сам се чудио што се толико натура нози учитељице трећег разреда основне школе, кад сам знао да моја тетка и ова учитељица нису иначе на доброј нози.

Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља.

и други разред гимназије па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда био је и два пута из школе отпуштен те знао у прсте школске законе; а најзад и зато што је писменост сматрао као луксуз, што је уосталом било мишљење и тадашњих

Ја сам знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу и ево где се то и испунило. Момак је суседов, разуме

Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:

Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио: — Од тебе, синко, неће никад ништа бити.

— Не разумете, дабоме! — рећи ће учитељ, предвиђајући сву тешкоћу објашњења. — Знао сам ја да то нећете разумети. А шта би ви казали кад бих вам рекао да постоји и оваква цифра!

Не видим, наиме, шта би више о хришћанству знао онај који би све приче испричао онако како су оне у књизи записане? Али, руку на срце, није се наш катихета задржавао

тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске гробнице или је каква американска експедиција, по упутствима

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане.

Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле.

Али дозвољавам себи да констатујем чињеницу: ми смо били унапред жртвовани. И каплар Живуљ је знао да наше четири заморене и проређене дивизије не могу да се боре противу дванаест бугарских, одморних...

Тада смо отворили ватру и ми. Али Бугари су куљали као мрави. Ишли су ошамућени, враг би га знао, као да су били пијани. Гинули су као стока.

— А-ха... — Али ја теби набих камилавку... А за ово сада, ја сам осетио... И почеше обојица да се смеју. — Знао сам ја да ћемо тебе тешко преварити. Али она двојица су пали у замку. — А ко овако потписа команданта?

— мислио је на волан. — Ето... управља њиме... — А зашто управља? Да бих га прекинуо, јер нисам знао ни сâм како да му објасним што би му било схватљиво, запитао сам ја нега чији је он? — Мамин. — А где ти је мама?

Ти си нам још једном тако покварио план. Њега, побратиме, морамо да искључимо. — Па враг би вас знао кад говорите истину, а кад лажете. Ви увек имате исту мину на лицу. Такви су се разговори све чешће водили.

Наши ни за секунд нису изостали иза Француза. — То је интересантно! — вели француски официр. — Нисам знао да ваш народ има толико смисла за тако прецизну технику. А то је знак његове високе, природне интелигенције.

Потпуковник Петар погледа брижно једног, па другог, и његов поглед се заустави на мени. Знао сам да му је Лука потребнији, и заузех приправан став.

— поздравио сам и појахао коња. — Најхитније! — довикнуше за мном. Нити сам знао где је батерија, нити сам познавао пут до ње.

— Изгледа ми да је и санитет изгубио главу. Откада су дошле нове трупе из Индокине... враг би их знао одакле, болест је узела сразмере епидемије. Свакога дана гутали смо хинин.

— Него... желео бих да имам представу целог тог масива. Је ли то ћувик, или планинска греда, да бих знао како су они наступили, и око чега су се борили? Карта је замрљана те не видим јасно.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис. Овде се жене само у кошуљам

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека! Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву.

Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали! Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе?

— Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга.

3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода!

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио.

Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице!

Је ли чудо што се за ледник закачио? Што Капљица остаде да чами у прозирној санти леда? Ко би знао да ли би из ње икада и изашла да нема људи који освајају врхове планина.

— шапну Цветак, а онда да то не би личило на прекор — брзо додаде: — И није било тако дуго! Знао сам да ћеш доћи! — исправи се гордо Цветић, а мала скитница задрхта. Је ли могуће да је сто година прошло?

— Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег. Нико није знао где је тај Брег, али жена је настављала да га тражи.

Остали мравићи зачели су се, такође у дугим белим ноћима: зашто је само њен син бео? Белко за мајчине муке није знао. Растао је и јачао, али га игре браће нису привлачиле, још мање скупљање хране за зиму.

Камо да беже нису знали, то ни сам Поглавица није знао. Све очи упрле су се у Белка. Одбацили су га: шта ако одбије да им покаже пут, ако одлети и не осврнувши се на племе?

А Цар? Е, па у малом Царству и Цар је био мали: у трку зец да га доскочи, жаба прескочи! Али, Цар то није знао. А и како би могао знати? У Царству јелена и зечева није било, а поданици у небо нису гледали. А и што би?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ма како да с тебе трепти бриљанта блесак диван, У ноћ твог срца ниједна не пада трака сјајна. Ја сам то давно знао.

И кад би славуј у лугу Знао за моју тугу, Песме би запевô лепе, Што теше и срце крепе. И кад би сузе ми тајне Звездице знале сјајне, С неба

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Вели њојзи Југовић Војине: „Иди, сестро, на бијелу кулу; не бих ти се јунак повратио, ни цареве једеке пустио, да бих знао да бих погинуо! Идем, сејо, у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“.

Не љубих ти ласа међу очи, ни твојијех коња у копита, да бих знао да бих погинуо, него ћу ти на мејдан изићи, — чекај мене под гором Трусином наврх равна поља Невесињског, на погледу

Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваки као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаки приморски и

Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као што је он знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није пјевао, него само сазивао) песме разумевао и осећао, и

“ „Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање

“ „Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они

се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи), није знао песме казивати редом, до само певати, него без ракије није тео ни запевати, а како мало сркне ракије, он се — и онако,

сва глава била исечена тукући се негда с некаквим Турцима из Колашина) слаб будући — тако забуни да није свагда редом знао ли певати!

Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити, него сам гледао да ми сваку песму пева по неколико пута, док је нисам толико упамтио да сам могао познати кад

време војвода новопазарске нахије), био је — каже Вук — „знатан певач, а у гусле ударати може бити да нико није знао боље од њега (и умро је готово с гуслама у руци...); а и Марко је врло добар певач“.

За Карађорђина времена ишао је у Београду у велику школу, и сила је пута знао лекцију боље него иједан од ђака.“ Вук је записао — бележимо само оне које су ушле у нашу књигу — песме: Старина

је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића; да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам“.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци

Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на

ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима За то нико

су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима За то нико није знао Мислили су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За

Међу псима и људима За то нико није знао Мислили су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може

је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није

У неком дућану РЕКОШЕ МИ БУДИ ПЕКАР Рекоше ми буди пекар Или млекар Бићу пекар Ал испадох прави прасац Нисам знао шта је квасац Рекоше ми буди кувар Нос у дувар Бићу кувар Ал ни то ме није хтело Загоре ми прво јело Рекоше ми

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Одлучио се најзад за једну потпуно суву младицу. Из богатог искуства, испробаног на рођеним леђима, знао је да се суви прутови најлакше ломе, већ од првог ударца. — Ево, ово сам баш тражио.

— Шта да сад радим с овим чудом? — забрину се дјечак. — Лазаре, ти си мајстор, дај помози. Кад си знао поправити земаљску куглу, умјећеш и овај шешир за мој „глобус“.

— Бог те пита колико. Само је отвор засут земљом, зауставила је ова кукрика. — Ко би знао шта унутра има! — узбуђивао се све више Јованче. — Можда јазавац, лисица или нешто још опасније? Да можда нема змија?

Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи. — Ко би знао шта нас чека данас? — Тежак посао, копање — одговори сталожени мајстор Мачак. — Ваљаће добро запети.

— Их, досад нијесам ни знао како је лијепа ова наша шума — оте се и нехотице Јованчету. — Чини ми се да сам тек сад прогледао.

— А ти, неошишани, хоћеш ли батина? Кукавни ђачић није знао шта да одговори, јер како год гукнеш, не гине ти једна жестока порција, зато би се ућутао као корњача, главе увучене

— Жуја ће одскочити у страну прије него тај падне на њу. — А буде ли Жуја спавала? Ту већ ни Јованче није знао правог излаза, па одговори онако отприлике: — Када куја спава, онда сви спавају, нико се не скита по шуми.

Кнез Ваљушко шикну као гусак: — Шиии, будале једне, ко би знао куд се они скитају. Ви мислите да су вам дјеца у школи, а они — шиии! — перјају кроз село. — Ма зар и мој Николица?

На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже. — Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу? — упита кнез.

— Ту сам! — понови дјечак. — Нијесам побјегао, пробио сам се. Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише.

Да пренесем бар неке ствари кући? — Нешто можеш а остало нек чека. И не казуј ником за пећину. Ко би знао зашто нам она још може требати.

Ђаци пролазе у школу. Да пољар Лијан негдје у селу не спава свој зимски сан, он би вам одлично знао да протумачи ове трагове. — Ево, видите ли овај траг одраслог човјека? — питао би он.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем срдцу, Како тај књиге не би знао?... Језик му је Кано перо скорописца књижевна — Не пише ни с пером, Него са својим прстом Без мастила.

Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава. Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у шећњу напоље из града изаћи.

ОЧИ СЛЕПОГА ДИДИМА Дидим, учитељ светога Јеронима, бијаше слеп. Ама из писма је врло био мудар и свашто је знао исказати и протолковати сваку дубоку реч. А рад тога називао га је свети Јероним својим оком, — »моје гледање«.

Он мудрост запроси, а не здравље. То му и даде, те што није знао, таки знаде: говорити чисто јеврејски, латински. А Грк је био о свему вешт, тако, да му онде није пара било.

Кад се разљути и опије и кад се распали на жену. Та и он тадар био се је онесвестио с погледом. И није знао ништа у себи да ће што згрешити; занео се је био кано кочијаш кад је пијан: кола му нахеро ходе, штоно је душа с телом.

Он се уплаши, паде му из руку здела на земљу и просу јеџек: исказа се цару јер је отровато. А цар за то право није знао, него његова свест сумњена осуди га те се од страха исказа.

А да није био у тамници, то не би ни цар, фараон, за њега знао, ни би преда се звао да му снове прокаже нашто излазе, нити би могао иначе оно царско господство достати да буде први

А нити је он знао, ни чуо за непријатељску војску, има ли тко напољу, нејма ли. Него тако исто нешто од Бога такнуло му је у главу да то

се, онда онај црковни син и чувар ћивоту, народу исказа то чудо како се је то здесило и по ком начину да он ништа није знао за непријатеље.

И слуга такођер једва проговори ове речи к њима мешто Димитрија: »Ако бих ја то, браћо, пре знао, толико вашега овде доласка бесрамство и бригу, то ја не бих ни казао за вас моме господину да сте ви овде дошли, нити

би нас с друге стране ко запитао имамо ли књига, какве ли књиге имамо, то би остао блекан; ни имена којој књизи не би знао казати, а камоли из које књиге да би што известио.

их, а неким пак боље је презирати и ка низашто примати што су чинили: учини се што чуо не дочуо, видео не видео, што знао за то не дознао!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ Сваки ју је знао и певушио, и жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери певуше је. Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио

— Ете за твој кеиф, чорбаџи-Замфир, и тој ће ти напрајим! — вели му паша — и ствар је свршена!... А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

— вели му паша — и ствар је свршена!... А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда зато што је био човек мераклија и волео песму.

Ко је није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун, промине чаршијом?! Од пуковника па до наредника, од старог

био на свашта, али никако није могао да дозна ко је то написао, поред свег трагања и распитивања, а по потпису се није знао ни могао управљати, јер је на свршетку овог пакосног написа као потпис стајало само: „Један веран син наше свете

и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

Мане је Зону знао још као дериште, као „чупе“ или „чупенце“, — како би они тамо рекли за шипарицу, а и она је њега познавала још из тих

мислио, природно је да је желео и да је види, а још природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а знао је и све хаљине њене које су боје, и издалека му падале у очи. Али, иако ју је увек видео, није је увек и погледао.

сушило у авлији; он је држао конац кад би га намотавала на клупче, чувао веш кад се суши преко авлије, хранио живину и знао увек тачно колико има петлова, кокошака, пилића, па чак и снесених јаја и од својих и од туђих, комшијских кокошака, и

Све је он то знао и имена свима њиховим и многим комшијским кокошкама. Тек улети усплахирен пред мајку и почне испрекидано: — Нане,

Најтеже му је било што није знао шта ће с рукама; срећом се тада сећао сахата, вадио га и навијао или гледао колико има сахата на њему.