Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но будет ли султан послушат, не знаје.” — Граф: „Правда.” — Ја: „Ваше Сијателство, ми дали прошенија на 4 царја по вашему наставленију; но наша серпска
Црњански, Милош - Сеобе 2
Зар да изгуби и фамилију и сладост љубави оних које мутна Тиса носи са истога сплава и скеле ко знаје куда? Нека се сети мајке своје која је над њима, обојицом, руке у плачу ширила, и нека опрости Павлу и да је крив, а
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Народ каже: „У старога глава, у младога снага“ и „Млад знаје једно, а стар много“. У задрузи старији доносе одлуке, наређују, а млађи слушају.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
вечеру, Сестра има до три мила сина: Милована, мајке у милости, Радована, мајке у радости, Симијанче, што ми књиге знаје, Оће сестра једно да ти даје, Да замени твоју русу главу!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Добро и много фала што га изведосте! Ћа’ да изгубим главу, бре, за једну лолу и пангалоза! Не знаје он море јоште кој сам ја! Ја сам Сулиот, бре! Татко ми Сулиот беше, а што беше крвник!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган. А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив... А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е!
Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!... А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!... Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо
А домакица ми збори: „Море, Таче, ћути си, па рекни: Исполај на Господа кад си доживемо и тој! Кој знаје, рече, што му је писано, и што ће да искочи из њег’!...
Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује... „А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом.
Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када
Збори ли? — Збори кад гу питују... — Ћути си?... — Па ћути! — А што мисли кад си ћути? — Е, кој гу знаје!... — А може ли да поје? — Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне?
— Оскудација! Па бре, дете, ја сол три товара полиза’, па си не знадо’ за тај реч, а оно, пази колицно је, па веће знаје! Бре, бре, бре, бре!
— Бре, бре, бре! — наставља Дока. ’Видосте ли, мори, нашога Манчу како си знаје убаво што ваља?!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!...
!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!... Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!...
Све, све ми рече Васке... — Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је!
!... Зар што су чорбаџијски? — Е де! Дебарско неје ово, та да се отимају девојке... — Мори, и ваше се знаје! — плану Дока. — Деда како ти се викаше, како се презиваше? — Коритар, а његов па татко, како га зваше у чаршију?
— Е, тој да учиниш! — дражи га тетка Таска. — У сургунл’к!... Нек’ знаје и запанти, куче, што је чорбаџијска кућа... — Овој да запантиш! — грмну хаџи Замфир одлучно Зони.