Црњански, Милош - Сеобе 2
Свака трка, између ње и Ђурђа, завршавала се њеном победом. Ђурђе је имао обичај да каже: „На коњу си, знајем, боља. Него треба, снашо моја, да се једном, ја и ти, порвемо, на ледини, па да се прочује Рума!
Чуо је како му, као издишући, шапуће: „Ми се, серце, нећемо више сусретати, на овоме свету. Не остајем надежна, него знајем, никад!“ А кад то рече, крикну. Била је отишла, плачући, и наслонила се на зид, под капију.
„Не знајем“, каже, „ко им је опанке изео, али мужеви само носе чизме, а рођеној мајци не дају. Ето то ти је свет. Мене самог мука
Сви су били подигли, са карата, главу. Фенрик се, збуњен, извињавао, али, каже, да простиш, не знајем о којој то госпожи Фемки прича капетан, о ком Трандафилу?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје; Јоште рече: „Чу ли ме, пријане, Твоме злату ја не знајем мане; И што год је на свету дивоте, Све то она за себека оте.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не знајем ништа за себе, Бре, леле, леле момиче, Момиче, зумбул девојче, Погибох душо за тебе! ТОМА (узбуђен, узрујан): да
Ми никакву твоју песму не знамо. МИТКА И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н с’нујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила.
КОШТАНА (стреса се): Доста! Немој, газдо! МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине.
Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...
вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње...
Знајеш какој си је... Жена сам, удовица сам, не стизам свуд; не прилега, неје ред... Не знајем си што се работи и збори по чаршију... Па ти да си распиташ, да видиш, демек, за Мана мојега...
— Ама неје то!... — љутну се Јевда. — Мори, и не знаваш зашто си зборимо... — Мори, сал дор не видим, — знајем си све убаво. Од мен’ ли ће скутате ништо?!... — Их, какво је брљиво! — вели јој Јевда. — Мори, ништо ти не знајеш!...
!... — Их, какво је брљиво! — вели јој Јевда. — Мори, ништо ти не знајеш!... — Како да си не знајем?! Бата-Таско зашто, искочи до теб’ те?... — Ама не знајеш ти ништо! — брани се бата-Таске.
Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!... — А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... — Ама, Доке, памет си бери!
Ми си зборимо за друго ништо, а она, погле гу, куд га искарује!... — Мори, знајем си ја! Ласно за тој! Мен’ ми сал оставите... бригу не берите, а ја ћу сама убаво да дуздишем целу работу!
— Ба! — пориче Мане. — Ти да си ћутиш! Све разбра’! Све си знајем. Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке...
— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино... с политику! — рече и оде. — Доке!
— вели Ташана Таски. — Кој ти рече за бегендисување? — Зна си цела ма’ала и сав град, — та ја да не знајем! — одговара Дока. — Мори, знајем си све; све ми казаше, мори, како на кадију ми казаше све!... — Кој ти каза?
— Кој ти рече за бегендисување? — Зна си цела ма’ала и сав град, — та ја да не знајем! — одговара Дока. — Мори, знајем си све; све ми казаше, мори, како на кадију ми казаше све!... — Кој ти каза? — пита је тетка Калиопа.