Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А што се ти оружаш? — Не ме питај, море! — па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: — Знајеш ли, море, да има 'ајдуци? — Где? — упита Тиосав, токорсе изненађен. — Горе у Космај! Двојица ги има. — Е јес'?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Била је бледа. Осећао је само како га њене руке, нежно, милују. „Павле, серце, ето, стигли смо. Уморни смо! Не знајеш како нам је било! Нађе ли Ђурђа и Ану?
Дођосмо и у Токај. Проћи ћемо. Сад находим, за све ово, и своје погрешке. Нисам те требао Вишњевском пуштати. Али ти знајеш колико је у мени гордости, да не помислиш, е га се бојимо.
Али ти знајеш колико је у мени гордости, да не помислиш, е га се бојимо. Никад, да знајеш, нисмо били једно другом, толико мили и драги – твој ми образ, сад, на срцу лежи. Петрова си, али као и моја да си.
Ја ни перчатку не давах Вишњевском, да ми је пољуби, а ти? Сеђаше ти, кô молован Турчин, на колени. Да знајеш, ја то нећу заборавити!
„Ја, за ђенералство, не мислим много, а, Боже ме прости, да знајеш, мање и за децу. Удадох се, јер ми је љубав била највећа мисао! Шта ће ми он, ако то нијема.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Његов јасан глас трепераше и гроташе, уз носећи се у обасјане, блештаве висине ове тихе и сјајне ноћи... Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета.
Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
? Ех, исполај на господа, кад се и тој свршило! — Ама треба и он ла припомогне. Сви за једног, један за све. — Знајеш како има старински реч са Свети Никола и за онога што се давеја: Упаде си човек у воду па кука: »Помози, Свети Никола!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Аврио! — вели Милан „Кица“, држећи се за платан. „Фикус“ је говорио: — Сергије Николајевич... Знајеш, по нашему закону капитан имејет право убић пјат потпоручников — — Замечаћељно!... Колосаљно!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много!
Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много!
берићет, благота с тобом у кући да ми заседне. Седни! Окуси! Само хлеб, со! МИТКА (Томи): Седни, седни! Зар не знајеш да се не ваља, да је лоше, кад се на овакав свети и велики дан дође, па да се не седне, не окуси хлеб, со...
Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још једанпут осетим, помиришем... Ах! (Пева): Да знајеш, моме, мори, да знајеш, Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме
Ах! (Пева): Да знајеш, моме, мори, да знајеш, Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме унела, У уста би ме љубила
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает! Ете веће две године и повише!...
Плати за путине осам динара — ем беле паре, бре брате, рече, малко ли је!?... Ама знајеш како бе’у цврсте и јаке путине, па ем сас потковице! Донесо’ ги дом и дадо’ му ги, и он ги узе!
Имам си, рече, и децу сас њума!...“ — Та тој ти исприча’, — заврши бата Таско — Јевдо, демек да знајеш да неје: „да неје било!“ Било је, — ама у сто године једанпут ако искочи брука и резилак, — ама овог саг почесто!...
— Е, бата-Таско, за тој те и позва’ да те молим, две ти очи, да ми помогнеш. Знајеш какој си је... Жена сам, удовица сам, не стизам свуд; не прилега, неје ред...
се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш, момо, мори, да знајеш, каква је, туго, мори, жалба за младос’!...
вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш, момо, мори, да знајеш, каква је, туго, мори, жалба за младос’!...
! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!... — Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто! — Жива ми нана, не знам си, Васке. — Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка.
Што си збори? — Збори си... И плаче си. — Плаче? Зашто да плаче? — Мори, — одмахну руком Васка — ти ништо не знајеш, бата-Мане! Тараф-тараф се напраји код нас дом... Живот си нема од њекња!... — Што, море?
— Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару. — Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење.
Од мен’ ли ће скутате ништо?!... — Их, какво је брљиво! — вели јој Јевда. — Мори, ништо ти не знајеш!... — Како да си не знајем?! Бата-Таско зашто, искочи до теб’ те?... — Ама не знајеш ти ништо! — брани се бата-Таске.
— Мори, ништо ти не знајеш!... — Како да си не знајем?! Бата-Таско зашто, искочи до теб’ те?... — Ама не знајеш ти ништо! — брани се бата-Таске. — Вика ме снајка, ете, заради нику тапију и ливаду...
! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је! Знајеш ли, мори, несрећо, да ми каза, — како из књигу да си четеше, све ми каза: и што си Зоне ваздан-дан збори и које си