Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку
Пошао сам још пре сванућа, а кад је зора зарудела, био сам насред Честобродице... Не знаш каква је то милина у овакој мрачној гори дочекати први зрачак румене
Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе пролазе... Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће...
Није још ни зора засвитала, а он је већ био на ногама, скинуо је са чивилука своју лепу двоцевку; ја сам претрнуо, прискочим ближе
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
А ми само ноћу дођемо, и накупи се комшија те седимо; а како зора, а ми опет у шуму, у збег. — Како Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није
Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака.) Кад се већ зора укаже, наши даду знак те се сва војска наша, кроме коњика, прибере на једно брдо у винограду; ограде нешто шанчића од
више терати, нека иде сам, а они се поврате за везиром, нађу га на конаку, и сву ноћ из шуме тукли из пушака; а кад зора буде, они се даље у шуму уклоне, јербо је у Турака врло млого војске и топова, које су сву ноћ на наше бацали, и
, коњички капетан РУБА (роба), преобука, хаљине РУШПИЈА, млетачки дукат САБА(Х), тур., зора; САБАЈЛЕ, зором САЈТЉИК, САТЉИК, четвртина старе оке, литра СА(ХА)НЧИЋ, мали САХАН, бакарни тањир СА(Х)ИЈА, мусл.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— 'А'де, стоварите ту пред ме'ана, па одмах притвори. Стоварише они, па се вратише по остале врљике. Таман зора малко зарудела, а Витомир и Тиосав дотераше и пети пут врљике. Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наста тајац и тишина. А, замало, све усну дубоким сном... Зора тек почела рудити, први петли запеваше, а Катић с Јовом бахну пред кућу. — Где су? — упита Катић.
Ја вам то рекох!... А, гле!... већ зора!... Ја идем, доћи ћу довече... Збогом... Ако што устребам, пошљи... И брзо се поздрави са свима, па оде.
већ зора!... Ја идем, доћи ћу довече... Збогом... Ако што устребам, пошљи... И брзо се поздрави са свима, па оде. Зора је свитала, а хајдуци се удубише у дубоке мисли... 6. КРУШКА РАДИ Прођоше три месеца. Насташе дани позне јесени.
— рече Суреп и пусти још неколико капи на његове суве усне... Онда се окрете Заврзану: — Понеси Алексу! — рече му. Зора је свитала. Месец у последњој четврти тек избио и оборио своје рошчиће земљи. Свежина се дизала и будила све живо...
На то му нико ништа не одговори. — Дакле, пристајете? — Пристајемо! — У добри час! — рече он. Зора је забелела. Исток се почео руменити... Хајдуци се спустише на росну траву. — Јесте уморни? — упита Станко. — Нисмо.
Разуме се да је давно опростио. Он је већ и заборавио своје муке у овој радости... Зора је синула румена и сјајна. Ниједан облачак не сакри сјајног сунашца.
Две му капи кануше из очију и прошапута: — Опростите!... Сад ми није до мојих рана!... Горе је ово!... А кад забеле зора, он викну: — Сурепе! — Шта је? — На посао! — Шта ћеш? — Што се год може урадити! Ашов и сикиру у руке!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете. ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно
Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула. БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са
НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе И Недеља у немо село. У цркви мирно држа
И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли... које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!... А мени се чини тако једно исто...
Стварнија од саме стварности; у сили Своје негације, биће и начело. Општа, свеобимна; и сутон и зора, Ти си у свемиру једино чег има! Ти си и Да и Не; а у тајни мора На врху си светлост, мрак у понорима.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ту ти је отац! Чекај да му кажем! Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— вели гђа Сида. — Е, није него није! Па кад грунемо: »Ујутру рано чим зора заплави, Вожд Новак тајно...« — Но, врло лепо! Ваљда ћеш сад још приповедати твоје »штиклове«...
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Било их је који су ишли у хајдуке од јуначког зора и да се наносе јуначког руха и оружја. Други су и због малих увреда ишли у хајдуке, јер су као сви динарски људи
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
У кукурузима је шапутао повјетарац јављајући да се примиче зора. Тај ме шапат превари и уљуља, ја се савих у клупко и заспах поред самог Шарова. Заспах тврдо као топ.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Па онда још једно половаче вина и једну боцу „ауспруха”, у дар за армицијаша. Већ зора руди, време је одлазити. Чамча наложи кочијашима да прежу.
Црњански, Милош - Сеобе 1
То му је успело, без муке, баш онога дана, када се, пре но што зора свану, Вук Исакович беше намерио, са својим Подунавским полком, по налогу барона Беренклау, да узме препадом једну
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ђикић, О. А., „Народне празноверице у Херцеговини“, Зора, 1, Мостар 1899. Ђорђевић, Д. М., Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, СЕЗ, 70, Београд 1958. Ђорђевић, Д.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Шта је с тобом? Немам пасош! А онда, када се више није имало куд, разиђосмо се свак на своју страну. Бледела је зора и кондуктери су већ ишли на посао у ремизу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
ИX Три дана пред Ђурђевдан, под планином Злоступом, у једној дољи, окруженој дрвима, зора затече на спавању шесторицу четника. Да их је ко издалека посматрао, посумњао би јесу ли живи, тако лежаху непомично!
Затијем настави чешки. Говораше брзо помињући често Милицу. — У ватри је великој! — шапну Јоке... — Примиче се зора, а тада је вазда болеснику најгоре! Кнез, који се међутим бјеше освијестио, отправи женске и оста сâм с Јанком.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилај? ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло. ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје. ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И он позива Србе на рад и на просвету: »Ал̓, камо, Србљи, гди сте? Што спавате? Зора је! Пробудите се! Време је веће!« 1789.
1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у књижевности.
»љуба«, »селе«, »чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија
Чисто књижевни листови су: Србадија Стевана Ђурчића, која ће у Бечу излазити од 1874. до 1877, и Српска зора Тодора Ст. Виловског, која ће, такође у Бечу, излазити од 1876. до 1881.
Културно-просветна друштва као Матица српска у јужној Угарској, Просвјета у Босни и Херцеговини, Српска зора у Далмацији и Матица српска у Дубровнику (основана 1909), знатно утичу на подизање духовне и националне културе српске.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче: На те мислим када зора свиће... а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу.
Казао бих: како је стидна невеста, румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера;
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану,
Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану. — Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме!
Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића,
Скочи горе, отр тешки зној, Па остави брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка,
Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба. Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало, Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују,
Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо,
Оде нојца, дође зора бела, Војно већ се доватио ждрела, Па силази јутром и тишином Са осталом јуначком дружином, Те разгледа грмове и
зелено, А по вр'у дивно окићено Та све оним златним облацима, Све златнима и све руменима, Како, брате, када сине зора Ил' се сунце смири иза гора, А уз брдо силан свет ту врви, Сваки оће да је горе први, Свак се пење, жури се и
Ведро лице и слободно око, Права кичма, глава на високо, И још они дивни разговори: „Ето свиће, ето зора зори!“ Ту вас, ту вас стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе луде деру се и труде Да славуји зоре не
Буре неста — ноћ је — ведро — тио — Давно данас месец поранио, Па већ зађе — већ је пола ноћи — Јоште мало и зора ће доћи — И ето је, веће се помоли — А наш јунак да л' је спази, што ли? Да л' још лута, да л' санак борави?
Да л' још лута, да л' санак борави? Зора сјаје — ма где он се бави? Ено њега тамо крај извора, Где клонуо од тешког умора, Пуно гњевних мисли премислио,
Још он спава, за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Не мо’ш да га видиш. Доћи ће и код нас... И заиста Божић долази, али како? Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бâт нових ципела.
слуша како ноћ пролази, како јој мати све лакше и осетљивије спава, и чисто као да чека да јој се мати пробуди, чим зора почне, и као увек: одмах, као бежећи од ње, врати се натраг кући, оцу, браћи јој, и опет је остави саму.
Она се тресла. Изгледао јој је тако, тако... Па још мрка зора која је бивала све јаснија, па онај мирис новога намештаја по соби, задах заврнуте лампе, а она полунага, с модрицама,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' ако му була не буде на крилу Док не стигне зора преходницу чилу, честит ће вас паша лепо да обдари: коцева добрих неколико пари, коцева добрих да чачкате зубе и још
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град. Одмах царев син да слугама
Онда се бербер не би нако патио. Тако су се они туде разговарали до пред зору. Кад се зора указала друштво се отален изгуби.
Па кад те пусти из гвожђа, а ти бјежи. Јазавац отиде; зора се укаже, ловац се приближи гвожђима опази лисицу ухваћену у гвожђа па брзо дође до гвожђа.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
станија: Кад би била луда. љуба: Да ме с топлим љубве чувством У мечтању загрли. И кад красне очи њене Стидна зора отвори, Ах, учини, да се санак, У истину претвори.* Је л’ да је лепо, мајке?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
о громки боре, срчиком, кроз цепке, расхуји брежјем с древних зора клепке! Уз нечуј-бронзу неблаго што прати, тек књишки приступ намеће решење проблема немог.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Завлада мир... А ноћник онај који се крио Мудријаш лисац главом је био. ИИ Над шумом зора лепезу шири и љетни освит у собу вири. Вријеме је лову, ваља у честу, а Мачак спава у шеснаесту.
У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом... На небу зора јавља се сива, по мору капа Мачкова плива. Пусто је на све стране ... Тужно се јутро над водом рађа.
Зинуо глупо и очи бечи, побожно гута мачкове речи. Напокон зора завесу диже, показа освит плави, у мирном селу, тамо за реком, први се певац јави: „О, кукурику, зора је, друже,
Напокон зора завесу диже, показа освит плави, у мирном селу, тамо за реком, први се певац јави: „О, кукурику, зора је, друже, ко је у крађи, нек хитро струже!“ Ждерко се трже, погрби леђа, у небо зирну оком.
У том и зора расцвета руже источним небом, освита знаци, небо се жари, искочи сунце, блиставе стреле кроз врбик баци.
“ У сваштари, у мојој шаренки, од првога реда одозгора, сједила је, као на пријестољу, моја красна, јединствена Зора. Она, она . . . свуда к'о у бајци, а тек при дну: „Нисам пис'о мајци.
“ А касније, облак за облаком, писао сам с нескривеним јадом: „Овај живот невјера је сама, Зора шета с Мићом Накарадом.“ Лист обрнеш, опет нове чини: „Вјечно вјеран бићу Ангелини!
Стих изникне, иза њега Зора, без ње нема правог одговора. Зурим тако, изгубљен, безнадно, у вечерње даљи маслинасте, а не видим, око мене,
А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне. Оста Зора, моја љубав тајна, у кућици, с друге стране Уне. И тамо сам луњао, опрезан, збуњен, трапав, као да сам везан.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Птице овде и тамо, ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. А ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ЗВОНЦЕ 3 СРПКИЊИЦА 5 РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ 6 ИИ 7 ВЕСНИК ПРОЛЕЋА 8 ПРОЛЕТЊА ЗОРА 10 ЦВЕТАК 11 МЛАДОСТ 12 У ПРОЛЕЋЕ 13 ПЕСМА 14 НА СТЕНИ 15 ГРМ 16 ИИИ 17 ВЕЧЕ 18 ЛАКУ НОЋ!
И песма ће да се хори, И фрулице слатка јека, И косе ће да се вију Под венцима кукурека. ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора руди; Дижите се, децо, дижите се, људи.
ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора руди; Дижите се, децо, дижите се, људи. Устале су пчеле, подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису
Од здравља и среће надимљу се груди, Устаните, децо, рујна зора руди. ЦВЕТАК Ја видех цветак мали У трави зеленој; И истргнут' га хтедох У жељи пламеној.
Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је.
О махни се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али умор је савладао људе и наскоро је цео пук спавао. Још се ни зора није појавила, а наређен је изненада покрет. Командир рече: идемо сада на Шабац. Опет истим путем, по трећи пут.
Војници мљаште јабуке са хлебом, док се преко пута, на оној обали, разлежу болни јауци наших рањеника. Зора се помаља и са зебњом погледасмо на супротну обалу. Видимо тамо неке непомичне прилике.
Целе је ноћи врило од пуцњаве, а војници се укопавали све дубље. А када дође зора, укопали се и ми и они до гуше, па нико да макне. И где се ко затекао тада, ту је и данас. Време је споро одмицало.
Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали... Било је нечег великог у овим малим људима. Зора се тешко рађала. Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Домани се завичају, Ту ћеш наћи много брата! Поздрави их, о Јоване! Кажи тамо за овамо, Бјеше зора процвјетала, Зле године наступиле, Цвијет момци црногорски, Острагуше побацише, По св’јету се поскиташе!...
“ 138. “Зора зори, петли поју; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око
“ 138. “Зора зори, петли поју; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!
русица - деминутив од руса, ружица ручни ђевер (девер) мужевљев брат који води младу на венчање Саба (сабах) - 1. зора, рано јутро пре изласка Сунца; 2.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази испод грана. И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви.
где нисам био... и где ниси била. Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и снагом, што их је ветрова талас, однео са нас, однео са нас.
Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925. ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927. Тла давно нестаје.
Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах. Но да л ће и тад свитати зора из зимске тишине, животу мом, да га злим не мутим? Тла давно нестаје.
Политичком акцијом наших студената у Бечу, тада, управљало је студентско удружење Зора. Према упутствима, не из Београда, ни Загреба, него из Прага. Углавном, према идејама Масарика.
склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове студентског удружења Зора.
Испод овог ужасног врења и кључања, испод ових пена, знам да је све румено, као зора, и све зелено, као трава. Знам да непомично лежи један тежак, љубичаст камен.
Теби су наши боли ситни мрави. Ти бисер суза наших бацаш у прах. Али се над њима, после, Твоја зора заплави, у коју се млад и весео загледах. А кад уморно срце моје ућути, да спи, узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!... Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?... Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутарња свежина.
По небу се осула нека неодређена белина, која му заклања чисто плаветнило и даје му неку суру нејасну боју. Зора се помаља. Предмети су све виднији и јаснији; још мало, па ће се појавити румен на истоку. Ваздух хладан и оштар.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
које је обично војена и грађанска патрола пре исцрпљенога програма и пре оне облигатне завршне игре »Устај, дико, зора је!« растеривала. А био је сила онда. Кад уђе с друштвом у кафану, а он само забоде тесак у сто и викне: »Ајаооо!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Са подвинутом руком он, моћник, кротко спава; Зора, напукла наранџа, скоро ће да заруди. У опојној месечини не миче се ни трава Великог поглавицу да не разбуди.
ВЕТРОВИТО ЈУТРО Сунце туче у богазе, Сјај кроз лишће пљушти. Дува ветар, а зора се На конопцу суши. Земља шкрипи као лађа, Заглунуше уши: Не знаш да ли све се рађа, Или се све руши.
ПИЈАЦА НА КРАЈУ ГРАДА То није пијаца, то је лађа, зора што дан црвени рађа, у лишћу, кад ветар дуне бешње, открије се минђуша трешње, и нестане је, одмах после, у
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу — да ти сутра дођем снова..
Чекам, а лењо пролазе минути, И сати бију на торњу далеко. Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, — и вечно бих чек̓о!
Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина разјапљеног пакла...
— Исток се ведри, звезде гасе... Зора. СУМОРНИ ДАНИ И Опет се враћа старо време Са ниским небом мутних дана, И око сузи, уста неме, Суморна пустош са свих
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кога зове уз оне главице свако јутро како зора сине? Ја мним га је доиста дозвао, — јер ми није лакши, што ћу крити, него да ми наврх главе стоји.
КНЕЗ РОГАН (шапти кнезу Јанку) Не питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблејâ. ЗОРА ЈЕ; БУДЕ СЕ И ДИЖУ. ОБРАД Да ви причам што ми се приснило.
ПОЈУ СВАТОВИ УЗ ПОЉЕ. СВАТ ТУРЧИН Гергелезе, крило од сокола, те на хата у рају пȍлеће, самовољно, без никаква зора, пред Пророка да приђе изађеш; хурије те дивне заробише те си нама тако закаснио.
СВИ ПОСПАШЕ, А ИГУМАН СЈЕДИ УЗ ОГАЊ, БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ И СВУ НОЋ ЧИТА МОЛИТВЕ МЕЂУ ЊИМА. ЗОРА ЈЕ, ДИЖУ СЕ, ПРИПАШУЈУ ОРУЖЈЕ ДА КРЕЋУ ДОМА. ЧУДЕ СЕ ГЛЕДАЈУЋИ СТАРОГА ИГУМАНА ЂЕ СЈЕДИ УЗ ВАТРУ.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку, обучена, чак и са папучама јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!
Већ је близу зора. Мрак се губио. Около, иза равница, кроз магле, већ су се оцртавала била. Из њива и башта допирао мирис труле траве и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
КАМЕНОЈ КЛУПИ 108 ЈЕСЕЊА СВЕЧАНОСТ 110 КРОНИЧНА СТАРОСТ 112 ИИ 114 НА ЦРКВЕНЦУ 115 ВЕКОВИ 117 ДАНАШЊИЦА 121 ЗОРА НАДАЊА 124 ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК 126 НА КУМАНОВСКОМ РАЗБОЈИШТУ 128 НОЋ СЛУТЊЕ 129 НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ
Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари. Често смо пута устали; Често смо пута дуге ноћи бдили И пркосили
својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва мртвој драги креће, Кад спава зора и спавају гнезда, И бледим миром уљуљано цвеће.
При заласку сунца и зора кад гране, Остављен, тужан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.
Све је још мирно, тихо и свечàно. Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад
ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро. Непроспаване ноћи. Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама.
Само не ово, само не баналност! ЗОРА НАДАЊА Небо је било замрачено, тмурно, Слој облака црних под њиме се згрн’о.
Али прва зора и крај свега гласи! Наш полет брзо, опуштених крила, Још док бледи месец мрку поноћ краси, Пада и гине где је нада
твојим улицама прође; Одлази на старе бедеме, и стане Гледајући видик у нади и слутњи, Ослушкује дуго, докле зора сване, Удаљену буру што бруји и тутњи. Јер далеко тамо хаос је крвави За слободу и за ропство, који хуји.
А када је зора засијала плава И бацила своје прве стреле зрачне, Немањић по крви, царевић без права, — Док се црна злоба церека и
И народу, ком се из борбе и крви Будућност лепша почела да јавља, Он је био зора, син велики, први, Гласник слободе, истине и здравља.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече сердар, скинувши капу и прекрстивши се побожно, „нешто ми сад у души свиће, таман као иза ноћи кад зора заруди!“ „Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена!
Ђурђев данак ’ајдучки састанак... Осам јутара пред његов дан, зора затече петину Црногораца у планини. Затече их под Злоступом, на лединици једној.
Таки вам је живот у планини. Све тако на измјену, дању и ноћу. Како зора забијели, чељад и стока опет се раштрка по простору, да се окупу о заходу.
„Е бруке наше!“ рече она дижући се. „Да ово ко види?“ Видјела бјеше то зора на истоку, па зар с тога се и она зарумени. А звијезде, стражарице ноћне, оне поблиједеше, па као да одлећеше у вис.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Олуја) 214 — Зуба нема, руку нема, а опет уједа? (Зима) 215 — Иза гора вила граје, / носи вјенац око главе? (Зора) 216 — Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале, свак' ме чу, а нико не виде?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад би само и дању онакав био као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија.
” Он се Богу молио једнако и тако та ноћ прође и он остане жив и здрав. Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге просиоце.
Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град. Одмах царев син да слугама
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Да ми је да је одведем у Мачву, у неку мачванску креветчину, фарбану жуто! А на креветчини... зора се тек заплавила, миришу дуњци, ја се распиштољио, она се распилавила! Е, мој госкапетане!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ Љето је. Зора је. Бакоња спава у предњој стричевој соби као и увијек. Ноге му пресижу душек, који му је толико година дугачак био, а
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тако, ишчекујући шумове њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за таваницу, па се као од стида
Ја нисам крив, нисам, понавља и с муком се присећа, мора да мисли о јучерашњем дану, не, мора да ће скоро зора, о оном прекјучерашњем, кад је и почело ово гађење и кидање једњака. А ако је војска стварно отишла у Прерово? ...
Звони док имаш руке. Чађевића не затече под багремом, уђе у своју собу, угаси лампу и у оделу леже у кревет. ...Зора је, Симка без речи прекора свлачи Ђорђа и полаже га на кревет. Он јој узе руку: — Нема се куд. Иди, и нека он...
Споља се чуо један једини манастирски петао. Али тако звонко као да из олтара кукуриче. Стресла се: да није зора? Пожурила је са набрајањем грехова. ...
Гневом мртвих, живе мршти веђе, Па насрни на то мртвојеђе.“ И опет се са катићког крова Зора гласа из црног Прерова... О, преваро! Тебе што си гусле измислио требало би сваке ноћи клати.
Ја?... Не терај шегу. Знаш ли ти, мајковићу, шта си? Седам дугмета... — Е, да ми није депеше од министра, не би те зора затекла — шапуће капетан. — Каква депеша? — уздрхта. Упи се у капетанове очи.
Језа га је пролазила од тог усамљеничког кукурикања. Сећао се како у Прерову ври зора од кукурикања, и мислио: његове слуге сигурно спавају док сунце не изађе; стока је омршавела, ништа се не ради, у
Само се једном због тога наљутио. Све су жене гадне, а ова Зора, мислио је једнога дана кад је био најможда је и сироче. Ти сирочићи су најнесрећнија створења. Види се да је из села.
Не чује српове, не осећа у ваздуху последње дахове сваљених кукуруза. А оно у Београду наставило се овако: Зора је пришла, узела дна дуката, загледала се у њих стиснутих усана, па их брзо испустила као што се жар из руке испушта,
Под леђима, слушала је звецкаво шкргутање дуката и дрхтала. Отада, Зора је често улазила у Ђорђеву собу, а он је гонио да леже на кревет, мучећи и себе и њу, чупајући из четрдесетих година
Не жали их, теби је суђено да будеш Катић. Никола се с муком подиже и пође ливадом. И последње облаке гони ветар, и зора је. Опрезно корача да не згази цветове маслачка. Роса ситно звони у младој трави.
Зној је обједао рубове очних капака; стењање и уздаси вукли су се по поду; плашљиво а густо, у отворене очи утицала је зора и побадао се он, усправан и страшан у огорчењу што је целу ноћ престајао њишући се.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ПРОЛЕЋЕ 269 ЦXЛИИ МЕНАДА 271 ЦXЛИИИ САН ВУКА МАНДУШИЋА 272 ЦXЛИВ МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ 277 ЦXЛВ НОЋУ 278 ЦXЛВИ РАСКЛАПА ЗОРА...
Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба! Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште
Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.
се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо, тихо, тако срећан био, Да се твоје злато не пробуди! Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.
Ил' се руши, ил' се нешто зида, Ил' баш раја окове раскида? Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, и стаће песма ова: И кад, к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу - да ти сутра дођем снова! М.
Продужи власт, ноћи чаробна! Скоро ће зора доћи, Већ дишу јутарњи лахори, И ја нећу моћи Поцрпсти богатство сласти, Којим су препуњене Усне и груди њене... М.
И зора сину већ, а он је стојао будан; И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан; - и прекор из сна га трж
Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи, к'о да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора сване Из црних дубина разјапљеног пакла. М. Ракић ЦXXВИ НАШТО МИСАО...
“ с пуно страхоте Глас му захори... Голгота гори! Над њоме пламти Ускршња зора, А на њој црква, к'о златна гора, У руменоме сјају се купа; И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна.
А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о женску на груди, Па заједно прелећу С краја на крај, а
И док ми над главом свиће зора нова, И звездано небо почиње да плави, Враћа ми се јато белих голубова, Клонуло од бола, и крила крвави', И ту покрај
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
и из владе бића избјежале у жалосно стање хладне смрти; одавде се са свјетлошћу прва свему бићу насмијала зора; овде се је бесмртијем правда на вјечито царство сачетала; одавде ти судба, воља с умом у једноме избијају кључу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Герике, пробуђен из сна, јурио је трчећим кораком у варошку већницу, камо су га хитно позвали на изванредну седницу. Зора је таман оруменила небески свод на којем се видела само још по која избледела звезда.
Али нас често посећују и срце нам разгаљују, а нова генерација, наша унучад, озарује, као нова зора, овај наш стари дом“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Све је унапред спремно било. На истоку рудела је зора, кад се борба налазила у јеку. Гру... Грууу... Три непријатељске пољске батерије просипале су ужасну ватру.
И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца. Зора свиће. На руменом небу оцртава се онај положај: „Боже, јесу ли они тамо, шта раде, чекају ли нас, јесу ли нас
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Све је спавало. Из те мале чињенице (тачно се сјећам) извукао сам несразмерно велико умирење. Зора је окречила прагове прозора кад је с рта на улазу у луку затулио мали чађави паробродић.
— И мени, Петре. Вјеруј, одавна не памтим пријатније вечери! Била је зора кад смо устали од стола. Из сусједне собе већ се био огласио предјутарњи кашаљ домаћице.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ти мислиш ја се шалим, кад што радим. Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. В Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим
А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је
новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо. Морао се негде одморити.
Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу. На томе разговору затече их зора.
развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се... Петлови почињу своју песму... Зора!... Одређена четворица заузеше места под прозорима. Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад би само и дању онакав био као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија.
Он узеде ону дрвену, те копај и копај, да га је већ самртни зној спопао; кад видно да ће скоро и зора а он још није дошао до коријена од трса, запне што игда може и копа даље, док једва једном стиже до коријена.
Треси, треси, и већ га самртни спопао зној, али никако не може јабуке отрести. Кад већ видно да ће пући зора, он ти се наљути, спопале за жељезни штап да утресе јабуку, ал се стража прену и ухвати га, па с њим пред другог цара.
Па кад те пусти из гвожђа, а ти бјежи! Јазавац отиде; зора се укаже, ловац се приближи гвожђима, опази лисицу ухваћену у гвожђа, па брзо дође до гвожђа.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као ехо среће, без шума и гласа, Преко тајних снова висинама стреми, Као зора небом зрачно се таласа, Као вече у ноћ губи се и неми.
Дошло се довде, али не знам како; Не знам због чега дан слободе спава; Не знам да л' живи зора и мој пак'о, Та стара зора и поднебља плава, Где сам волео, а где сам и плак'о.
Дошло се довде, али не знам како; Не знам због чега дан слободе спава; Не знам да л' живи зора и мој пак'о, Та стара зора и поднебља плава, Где сам волео, а где сам и плак'о.
Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Једна стара радост! Зора новог дана! То сједињен народ гледа сунце смело. Преко гробља малих и гробља тирана Он је довршио своје свето дело.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Остали свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено
Ћипико, Иво - Приповетке
Пажљиво протежући се и оклевајући попође путем. А помаља се зора; с оне стране небо, застрто оловастом бојом, разгаљује се сивом светлошћу, а кад лахор са брдина снегом заструји, реже
и благи шум воде из чесама, и тишину стамболских улица крцатих мириса питомих јагода, и рађање његових ружичастих зора, и слатку меланхолију његових шапатљивих мора... и топле дане разноликих облика и живих шара.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он, по свему изгледа, и јесте човеколико и у траговима сачувано древно сунце, док је невеста зора, а сватови су звезде што се дању губе, „растурају“, да би се иза сунчевог заласка поново појавиле, „окупиле“ („Дотле
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
(2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!
Сећам се, била је зора, небо је било тамнозелено, а беше прва априлска ноћ. 223 Суматраизам је, као што је познато, песнички програм Милоша
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе... Лијепо ћемо се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!... — Никад!...
Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Јест, многи у тишини Исплаче с’, па је лак; Кад сване, вама с’ чини: Но, то је весељак! »Српска Зора« 1878. ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди.
»Босанска Вила« 1889. НОЋ Рујна зора јесте лепа, А данак је радост права, А вечер је тако мила — Ноћу ваља да се спава.
— Ако има надзвездија, Где вечита зора свити, Наше душе, мили друже, Онде ће се загрлити, — Ал’ ми црним словом пише: Ту, на земљи, никад више!
благослов мира, Све оне мисли, кô барјак бео, Које си собом са неба снео: Кад све то никне па се разграна, Свануће зора лепшега дана; Општа ће срећа у врту свêсти Најлепша цвећа венац оплести. Венац ће овај подарит’... коме?
»Стармали« 1884. НЕБАЛАДА (по „Фл. Бл.“) Није била зора рујна, Мајским дахом задахнута; Није било цветна врта, Ни клупице украј пута.
Краков, Станислав - КРИЛА
А пред жицама пламен, тресак, урлик. И лешеви се гомилају. Најзад, када зора поче да свиће, они беху опкољени. Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у њему буди немоћан гнев и срџба против опустошавајућих ратова.
— Ух, забога, господине, зар још не спаваш! Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!? — Спавај, Иване, спавај, сад ћy и ја.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у чело целивô, Ти у чело, а сунце у лице, Рујна зора обе јагодице, Па то већем и комшије знаду, — Пољупци се сакрити не даду.
“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.
Ал’ ми цвеће тијо проговара: „Не чуди се, то је у сну само! Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.
рано, Љубице моја, Да видиш дивот, Да видиш рај, Скрштених руку Да чујеш миран Божији свети Уздисај. Зора је осмеј Божје доброте, А сунце пева Највишу моћ... Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ.
Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце
Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце пане.
“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до
— Час бих клео, час бих плакô. — Сиђох с ума, — смилујте се — Реците ми да је тако! XXВ Сунце с’ рађа, зора блиста, Облачићи златом сјаје. Да, — природа ј’ увек иста, Велика је, дивотна је.
Моловô бих слике ведре, Све што оку вашем прија; Месечина како ј’ мека, — Како звезда јато сија. Како лепо зора руди; — Како с’ дивно сунце рађа; — А на мора мирних груди Како сретно плови лађа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче. Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан. Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини.
Покушали смо да прокопамо и једну саобраћајницу до ивице платоа, али нас је у томе и зора затекла. Освануо је шеснаести септембар. Његово излагање прекиде капетан Радојчић: — Сад стани.
Бугари су наваљивали, продирали, стварали клинове у нашим редовима. У таквом стању их је затекла и зора. Где се ко задесио, ту је и остао. И зато је стрељачка линија ишла готово у цикцак.
Војници често испузе из рова и, пипајући рукама, траже камење и слажу га испред себе. Крајње је време да наступи зора. Али је још увек мрачно. У неко доба једва већ назресмо како промичу тешки млазеви магле.
Сада бих опет желео да је дан и да се видимо. А зора већ почиње, и месечев сјај све више бледи. Видим и друго ребро онога брда, наскоро сам назрео треће, и тада ми се коса
Ви се сад можете вратити, док је још ноћ. Даћу вам војника да вам понесе ствари и покаже пут... Била је зора кад сам се приближио нашој осматрачници на Катунцу. Сунце се рађало... Лука и Војин били су тужни.
Без предаха су људи даноноћно извлачили гранате на положаје, јер завршни чин није још наступио. Тада свану зора другога дана. Људи напрегли последњу снагу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Срце ми труне, слез очи пуне, како сунца глед так' и мој поглед за тобом. И в полуношчи утроба јечи, ил' зора стаје, мој вопљ траје, уви мње! Иду без тебе как' јелен, в себе имеја целу смртнују стрелу глубоко.
Ретко се налази да се са мирази У садашње време жена с мужем пази. Јошт није ни зора зачела светлити, Жена мужу почне јутрењу читати: „За какву ја голу, јадна, шипку пођох!
Но божју помоћ молити и звати, То христјанским јунаком најпре треба, Кад зора сване, сав ће свет већ знати Тко милост жели, тко л’ проклетство неба, Јер Мурату ногом ћу за врат стати Да не
Па оде с оба своја верна друга У турски табор, како зора свану, На мамном дару Мурату се руга И зададе му одмах смртну рану.
Зашто си боље оставио дане, Да пут нов овај ти свршиш у ноћи? Знала је судба да зора да сване Нећеш ти, нећеш дочекати моћи, Па зашто даде да се кренеш к цели, За коју нужно дан ти треба бели?
Што желиш, држ’ да ће т’ тек даљна зора донети; Знај да час ти сваки може и лепше што дат. — Кад на раскршће једно стигнемо, к мени с’ окрену, И сад не
1857. Јован Суботић XВ БАДЕН Бело к’о зора, и свеже к’о зора, и нежно к’о зора Пође у Баден јутрос младо девојче са мном.
1857. Јован Суботић XВ БАДЕН Бело к’о зора, и свеже к’о зора, и нежно к’о зора Пође у Баден јутрос младо девојче са мном.
1857. Јован Суботић XВ БАДЕН Бело к’о зора, и свеже к’о зора, и нежно к’о зора Пође у Баден јутрос младо девојче са мном.
Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом поји, Ноћце крепи мрак. Ти си залог од љубави, Моје драге дар, Ах, у теби тужан гледим Њеног лика чар.
Заман чека три дна бела, И три заман ноћи Он проведе — без помоћи, Виловскога с’ плашећ тела; Кад четврта зора рујна Свану откад брат му тамо, Вика, хука чу се бујна: „Да из двора њега дамо!
СПОМЕН (стр. 175). Први пут објављена у забавнику Српска зора Беч 1836, 174—5, чији је уредник био сам Спиридон Јовић.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
А како се не би' и бојô кад 'вамо знам какви су Мајданци... Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1913) СЕВЕРНИ БОГОВИ Дошли су млади са северних гора С мирисом снега и јелова иња И вером туге и облачних зора.
Гледаш дуго, дуго. Зора тече током. Али твоје очи, негда смело холе Видео сам тада како ћутке моле. Свуд тихо. Смркова шуштала је шума.
душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза посред дивљег смеха кане.
Ја сам био мртав или живе ствари. Јер све беше исто: дрвета и сени И небо и земља и лептири њени. А кад сутра зора расу своје чари, Ја поздравих сунце и небеса плава Кô мртваца старог који васкрсава.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт”... (Погледа у Вићу па наставља.) „зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје.) Будибокснама, шта је ово?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У Мостару (Херцеговина), у коме је Шантић рођен и из ког није одлазио, формирана је група српских писаца око часописа "Зора".
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Настасијевић ПЕСМЕ Садржај ПЕТ 2 ЛИРСКИХ КРУГОВА 2 ЈУТАРЊЕ 3 ФРУЛА 4 ЈАСИКЕ 5 ИЗВОРУ 7 РУМЕНА КАП 8 ЗОРА 9 ЂУРЂЕВЦИ 11 САН У ПОДНЕ 12 ГРОЗД 13 ДАФИНА 14 ВЕЧЕРЊЕ 15 ЉИЉАНИ 16 БИЉКАМА 18 ВЕЧЕРЊА 19 ЧЕСМИ КРАЈ
Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал. С голубицом би да загуче.
Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал. С голубицом би да загуче.
МИСАО 1 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона.
7 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона.
У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав. 2 Што боса твоја нога разбија росу, лепојко?
Ћипико, Иво - Пауци
Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду: оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да
К'о паметњак!... — И умуче, но лупаше ножем срдито по плитици, да му се од великога зора испод грла тресла гуша. Иво ублиједи к'о крпа.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Устајем. Излазим на терасу. Удишем пуним плућима влажни ноћни ваздух. Замрли су сви звуци. На истоку се лагано диже зора. Богдан Дадара нема времена за мене. Сувише је заокупљен собом.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните звуци, 3воните
1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно
Ах, за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине . . . Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882.
И зора сину већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже,
з. Још не свиће зора, још не поју петли, Сладострасно бледа Дијана ми светли; А море, и небо, и обале бајне Разливају шапат и узвике
Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди. И ја, кô мирни, добри ђак Жуковског и Пушкина, Чим тихи, тајни падне мрак, Спремићу доста вина.
ким влада моја моћ, Нека смело пође тако, За насладе једну ноћ Па нек љуби моје очи, Нека грли вити стас; Нека зора са истока Загрљене нађе нас!
Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није; Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије. А кад свану трећа зора, Он пољуби дона Клару, И забаци русе косе, И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа, Удовица дона Клара, А ту ружу
Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није; Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије. А кад свану трећа зора, Он пољуби дона Клару, И забаци русе косе, И удари у гитару: ,Склопи очи, злато моје, Одмори се, слатко лане, Ја ћу
русе косе, И удари у гитару: ,Склопи очи, злато моје, Одмори се, слатко лане, Ја ћу стражар да ти будем, Док румена зора сване.
На песку обала морских војинство пије и једе, А Азок и мудре раџе на хуму травноме седе. А кад румена зора озари високе горе, И даљни претвори исток у сиње, пламено море, У виду змајева, змија и грозних горгона, хала, Војска
Ноћ се клонила зори, С истока јутарња звезда кô искра огњена гори, И петô запева јасно. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тог пута сам, већ при поласку воза, дигао у вис завесу прозора мог компартимана за спавање. А кад се ружопрста зора појави и ја се пробудих, сагледах са свога лежишта позлаћени руб неког брега.
Но кроз њу видимо широку морску пучину. То је, у ствари, горња површина оних облака који су обавили планету. Свиће зора. Оцртавају се детаљи, виде се морски талашчићи. Шта све није човек сагледао у променљивим формама облака!
Сада ми они изгдедају као широка постеља прострта за богове, покривена јастучићима, а опточена, тамо одакле се зора рађа, широком нежном чипком коју је извезла Аурора.
Ариаднин конац показује већ стотине оних наших јединица, светлосних година. Ми улазимо из ноћи опет у дан, али је та зора друга него што је на Земљи била, она је злаћана, а ново сунце не рађа се на хоризонту - тога овде нема - него нам се
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче. Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Сваки свој занат! РЕШИД БЕГ Ако де, ако!... Цигани, бре, свирајте! Свирка и игра дуго. Зора свиће. На врањанској Саборној Цркви удара звоно јутрење. РЕШИД БЕГ (виче): Механџија! Мане утрча.
И добро је што сам била. Али ме не прекидај. Морам да се журим да стигнем дружину. Дакле, када поче зора, као што знаш, ја се изгубих. Одох право тамо. Код Стане. Знам да рано устаје. САРОШ Код ње. Сад и она зна.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Поред њега је пас и врећа у коју купи све што по улицама наиђе или кроз плот убере. Он се повлачи чим зора забели, и контроле над његовом врећом нема. Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице.
И она зора је била од росе. Прошла. Никада се више није састало то друштво. Боктер је удао кћер у Далмацију, и чувао зетов виногра
Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност. Сати опет куцају, и сваки добио своје име. Весеље усахну. Нешто једва видљиво, али ипак јасно
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А ноћ одмиче и страх ме хвата да нас овако отворено не затекне зора. Они пешаци који су носили муницију, изгубише се у ноћи са гранатама... У једном моменту чупао сам косу...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Чуновима да поверимо своја срца уморни А већ би нас зора соколила да орни Продужимо опет преко планина. Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Одакле зора ће да сване? Одакле зора ће да сване? Одшетаћу се у поље жуто Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу му песму
Одакле зора ће да сване? Одакле зора ће да сване? Одшетаћу се у поље жуто Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу му песму младачку, Глас нека
венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем
Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук! Врелина ми свиће из крви, Из крви зора за врхунце; Из крви овај страшни хук, И завист ова која се стрви; Из крви ...
није ли демон то твој и твоји грехови ”Дошао си најзад, најзад мрцварени песниче, Протрљао очи руком, видео да зора свиће, Погледао у мутну ову земљу, где злато нам се стиче, Дошао си најзад сам крвав и задихан песниче.
дивљини, мржњи, провођах грозне дане, Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна; И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване, А душу да л глође бес или нежност неуморна?
Коњици ко да њини врани Не тичу тле земље гора Већ да су они нови дани Без сјајног зрака и без зора А грдне сенке што се вину Ко да су сенке коњских крила Што пођу са њих у висину Кроз јарку светлост зрачних свила.
Али, заиста, доста сам плако. Растужујућа је зора, Сваки месец је грозан, горчином сунца горе. Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора.
О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море! Али, заиста, доста сам плако. Растужујући је зора, И хладна рупа где, у залазак балсамски, Једно дете чучећи, и растужено, спушта Брод свој, слабачки, ко што лептир је
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Можда му се летење само приснило? Само као чудо у грозници приказало? Како је споро свитала зора! Једва је Белко дочекао да сунце дотакне реку, па да излети и испроба снагу својих крила.
Надјачава и мреже и таласе, бржа од ветра, сребрнија од галеба! Читав дан и сву ноћ се дечак смешио, а када зора закуца на прозор и сан превари рибара Луку — истрча Маријан на обалу и загледа се у пругу месечине на води.
Заморен, покри се дечак звезданим огртачем неба, склупча на песак и леже. Дуго је тако лежао. Већ и зора поче да пробљескује, кад спази како се једна звезда спушта и наређује му гласом озбиљним и дубоким: — Устани, момче,
— Остатак, чега? — упита Старац и утону у ћутање. Младић стрпљиво настави да чека. Тако их и прва, и друга, и трећа зора затече, а Старац с руком на колену ћути, као да отворених очију сања.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Одлази уплашено.) СТОЈАН (буди се): Зора! Дан већ? (Уплашено.) Нећу ја дан! Њу, уста њена хоћу!... Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
ЈЕДРИМА 92 ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ 93 МЕТЕОР 95 ЈУТРО 96 СРЦЕ 97 НЕРЕТВА 98 ЗВЕЗДЕ 99 ЛЕПТИР 100 ПОГЛЕД С ВРХА 102 ЗОРА 103 НОЋ У ТРПЊУ 104 НА ПРИПЕЦИ 105 КОЛЕБАЊЕ 106 МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ 108 ПЛИЈЕН 109 ЕЛЕГИЈА 111 ВЕЧЕ НА
Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш
Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'. 1912.
Из грања Јела се смеје И за њим гледа. Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео, Лежи Мостар и, пун сунца,
1918. ЗОРА Голубови први лете преко лука. Не знам шта је, срце с њима би ми хтело! Као да ме давних дана јутро срело, Кад
Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама среће Огледа се зора и плав шатор неба. 1918. НОЋ У ТРПЊУ Трпањ ћути. Пред њим лежи вода плава. У даљини с лађе латерна се жари.
И све док не слети зора на врх голи, Као стуб мраморни тако стоји сама На модрој стијени под оморикама, Па плаче и јеца и Богу се моли.
Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружичастом руком. 1911.
Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била... о моја студена окна Гавран је ломио крила... И јад и мрачна туга, У љутом чемеру свом, Кô растопљено
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Код Хомера су то — махом — сложене речи, које се нису употребљавале у обичном говору: ружопрста (зора), брзоноги (Ахил), људомора (Хектор) итд.
Сличних окамењених формула има и код Хомера, на пример: „Кад раноранка зора ружопрста освану веће“ (стих који одговара нашем „Када свану и ограну сунце“).
То довољно јасно илуструју следећи примери: Кад је јутром зора прокасала... Земљама ћу друме запрашити, а водама замутит бродове.
Кад ујутру зора заб'јелила, поранио војвода Момчило, па говори љуби Видосави: „Видосава, моја вјерна љубо, ја сам ноћас чудан сан
Бела и је зора забелила на Косову, красном пољу равном. Сусрете и Косовка девојка. У руку јој два кондира златна, оба златна, ал'
Стефан дечански 1330. дечин — дечји дзора — зора диба — скупа свилена тканина у коју је злато уткано дива — в. диба диван — веће, скупштина; разговор; кућа или
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
XXВИ Сутрадан зора је затекла кнеза на путу за жандармеријску касарну, а сељаке на друму за варош. Кнез је журио да тужи Николетину и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ У тамној и мрачној земљи, у вечној помрчини, где но зора не просјава, ни има људма живота... Овај свет и свега нестаје што год на њему има.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
срамује, како и прилега на девојче“, како је послушна и како има лепо грло, кад запева „Запевало булбул-пиле, мисли зора је!
богу што је то само сан био, и што тако, хвала богу, није још и ту срамоту доживео да му се сав свет смеје!... Зора је већ забелела, гугутке и голубови гукали испод стрехе, кандило догоревало, а он још седи и размишља о страшној
Паригушица!“ Сви се тргоше, погледаше на прозор. Кроз завесе се белело, зора се прокрадала у одају коју беше од тавана до пода притиснуо дим као облак густ. Дигоше се да иду.